Слабо се данас у Француској зна да је постојао Солунски фронт, а још мање да је највећу заслугу понео француски маршал имена Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey (Луј Франше Д’Епере). Рођен је 1856. године у Мостаганему ((Француски) Алжир).
По окончању студија на Војној академији Сен-Сир, коју је завршио и краљ Петар I Карађорђевић, добио је чин потпоручника пешадије. Потом годинама напредујући,као водник, командир чете, командант батаљона, капетан, пуковник, бригадни генерал, дивизијски генерал, године 1921. је унапређен у највиши француски војни чин – маршал. Тај чин је француска Влада образложила: Пробио је бугарски фронт и наморао непријатеља да капитулира. Овај успех, коме нема равна у европском рату, довео је до рушења Централних Царстава. Месец дана пре унапређења у чин машала добио је почасну титулу за Војводу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Једно време био је на функцији гувернера Француске.
Војну славу је стицао учествујући у колонијалним ратовима у Алжиру, Тунису, Мароку, западној Африци, данашњем Вијетнаму и Кини, чиме је стекао сналажљивост у сложеним дипломатским ситуацијама и самосталност при доношењу одлука. Због тога је касније (1940.г.) смело заступао тезу: „Да се нисмо зауставили и да смо кренули на Берлин као што сам предлагао и оног страшног 11.новембра 1918., када је потписано примирје, овај рат (Други светски рат) не би постојао."
У јеку Великог рата, постаје командант 1. армијског корпуса у Лилу и одмах потом командант 5. армије. Битка на Марни почетком септембра 1914.г. је његовом заслугом сачувала Париз од немачког покушаја «за брзи напад на Западу». Добивши телеграм 6.6.1918. бива постављен за Главнокомандујућег на јужном, Солунском фронту, где и остаје до краја рата на позицији врховног команданта Савезничких армија.
Нова дужност је захтевала и нове планове – офанзива на српском сектору фронта како би се Бугарска избацила из рата. „Огромна жеља је водила војнике из победе у победу. Француска комора на коњима је једва стизала српску пешадију“, говорио је Луј Франше Д’Епере од кад је битком на Добром пољу 15.09.1918. отворена могућност да српска територија коначно буде ослобођена.
Након ослобољења Скопља, четири дана касније, 30. септембра Бугарска је потписала своју капитулацију у Д’Епереовом штабу. Након тога је настала још једна легендарна изјава: „Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују... Само српским трупама нису потребне комуникације – они иду напред попут олује". Много је ценио српске војнике и редовно је истицао заслуге српске војске која је заједно са Савезницима однела победу у у Великом рату.
„Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви – то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине“, написао је Луј Франше д’Епере.
Посета Југославији
Краљевина Југославија је маја 1936. године већ остарелом и болесном ратном великану организовала свечани дочек. Југословенски представници војске и дипломатије су га сачекали на Жељезничкој станици у Београду, а затим се упутили на Опленац, како би се поклонио ратном другу, краљу Александру. Луј Франше д’Епере је присуствовао отварању сопственог споменика. Председник владе Милан Стојадиновић је отворио бронзану бисту, рад вајара Ристе Стијовића. Након посете Војној академији и смотре кадета, положио је венац на споменик и гробницу српских ратника из Првог светског рата, који се налази на Новом гробљу.
Луј Франше д’Епере је био носилац четрнаест међународних, француских и српских одликовања (Орден легије части и Карађорђева звезда), као и члан Француске академије (Друштво безсмртних). Умро је у својој 86. години живота 8.7.1942. и сахрањен у спомен-комплексу Лес Инвалидес у Паризу. У његову част носи назив један булевар у Београду.
Праунука Сиголен Франше Д’Епере, удата Вујић, је у Варницама, селу подно Острвице (Општина Горњи Милановац) преуредила стару напуштену школу и оформила Сликовити музеј старе Србије. Изложено је више од хиљаду предмета, старе новине, плакати, фотографије, поштанске маркице. Колекција породице Сиголен и Милана Вујића презентује наслеђе Србије још од Првог српског устанка.
Аутор: Jaна Тодоровић, студент туризма
