"Беспућа под облацима"
А кад би оно пред Кајмакчалан, пуковник Ивовић ме позва у своју земуницу – ми смо исписници, можда сам ти реко: кад је он пошо у Крагујевац, на школовање, ја сам га пратио и тобру му носио до јасеничке ћуприје.
Видиш, Милутине, - показује ми пуковник вако- ово ти је, вели, Кајмакчалан, висок је иљаду и осамстотина метара. Никад нико од народа европски није ратовао на овим висинама, ником путеви за спас отаџбине и државе нису прелазили преко оволики висина. Наши путеви, вели, воде кроз ова црна беспућа под облацима.
Да л' је могуће да ћемо ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било каке среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан.
Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити, - правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара - ваљда бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да свије цигару, па велим: Можда је бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад и је испробаво на мору.
Синовче, збунио се пуковник Ивовић, није му јасно да л' ја то неки отров просипам, или се можда посмевам нашој судбини.
Кажем ти, гледа ме пуковник, гледам и јa њега гледам. Што да не гледам. Он јe од мене ближи онима који су одређивали судбину народа - па да се гледамо. Моja јe савес чиста, а он нека види за своју.
Ајде, бре, Милутине, сва ће ова наша страдања, муке и патње наше у читанке да уђу; деца ће, вели, унуци и праунуци наши да уче о нама и да се над нашим победама снаже.
Над нашим гробљима - исправљам га.
Па, добро, над нашим гробљима - пљеска ме он по рамену.
Што ме пљескаш, мислим се ја нисам будала да би живот свој дао због читанке, а поготову не би народ сатро да би га увео у читанке, ал добро-де.
Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама.
Кад би пред овај други рат, сиђем ја у чаршију сретнем Марка Дражевића. И богзна како. Нисмо се дуго видели, а он ми и рођак дође, моја мајка и његова баба сестре од рођени стричева.
Шта ћемо, куд ћемо, ајде у Моравџијину кафану. И све редно: ракија, кафа, разговор. Питам ја како су његови код куће са здрављем, чуо сам био да ми сестра, његова мајка, нешто поболела, Распитујем се ја и за летину, јесу ли средили, како је година понела, кад он мени, ни пет ни шес: Ујаче, јеси ли ти био на Кајмакчалану?
Мени мило, синовче. Добро је, мислим се, да се неко сећа тог Кајмакчалана, да то све није зарасло ко мечки дупе, ил, ко што онај покојни Бранко кад је гледо море са острва смрти рече да ће све да се изравна и да неће остати ни белега наши страдања.
Јесам, велим како да нисам, био сам на Кајмакчалану. И затегнем ја па причам из једног витиља. И када је артиљеријска ватра била, и како смо кренули, каки су положаји наши били, немогући, па нас Бугари и Немци туку у теме, и како су за нама остајали наши мртви. И како смо љубили земљу кад смо прешли преко Кајмакчалана.
Е то је била погрешка, - прекиде ме Марко - то је била велика погрешка. А смије се.
Добро, мислим се, погрешка, сигурно да је била погрешка, знам ја то да ми из погрешки не излазимо откако смо своју земљу напустили; сети се ја они наши костура и лешева преко Албаније и сињег мора и који ли све острва, па и Африке.
Уреду, благо ујаку, грешка, ал која, у чему смо то погрешили? - оћу ја да разаберем и видим шта он мисли.
Па то што сте толико гинули и што се погибијом једнако поносите, то је погрешка. Кајмакчалан није српска земља. Не важи се оно што је било за време Душана Силног.
Суде свевишњи, зашто је он школе учио и по Београду базо- мислим се, ал се савлађујем.
Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу? Зашто онда ми отимасмо ту земљу од Турака дванаесте? Мислим се, синовче: имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?
Ето, не вреди вам се вајкати, тако је то са нама Србима, ми прво изгинемо, па се после размишља да ли је то тако требало да буде. Други су друкчији, они прво размишљају, па онда, ако икако могу, не гину - смеје ми се у брк.
Добро, благо ујаку, има ли још Срба који мисле као ти?- питам га, а под грудима поче да ме стеже. Залетеше се у ме оне слике и прилике; сети се пуковника Ивовића, и оног разговора у његовој земуници, сети се погибије Милића из Калањеваца и Манојла из Гуришеваца - ал, добро, трпим, оћу да видим шта је и како је.
Има, зар не чујеш и не читаш да вас Кајмакчаланце називају „кајмакчаланским аветима?"
Ја гледам, а овде ме притегло, усковитло се Кајмакчалан око мене, ал се уздржавам, не дам рукама на вољу, рођак ми је.
Добро, благо ујаку, све ja тако њему лепо, а длан оће да ми се откачи - добро, а ко то тамо по Београду тако нас „кајмакчаланским аветима" назива, који су то Срби тамо? Рачунам, школац је, студент је, дружи се са школованим људима, чита књиге и новине, апсили су га, због тога и школу је забаталио. Да је среће, он би судија био, ал ето, бави се неком политиком. Де де, благо ујаку, реци ти мени ко су ти људи што су сад накнадно тако паменти?
Он рече,не могадо све упамтити, знам да помену неког Ристића и још неке списатеље. Сви они сад пишу и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас и да сад, како чујем, говоре да смо ми њи окупирали осамнесте. Што ми нисмо њи пустили да се сами ослобађају и стварају своју државу Македонију, ако би им дали Бугари? Што да Македонија за нас буде три пута гробница, па да нас сад и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је то лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидика пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине.. Зашто да испаднемо смешни на крају?Књига о Милутину - Данко Поповић
Кад будете имали прилику, не пропустите да погледате представу. Главну улогу има Ненад Јездић, који о својој улози каже: "Милутин ме снажи, па верујем и ја њега, уз Егонову помоћ и уз сусретљивост Звездара театра, желим поново да све наше претке извучемо из фиоке нашег памћења. Милутин и његово начело су већи од идеологије ма каква била. Испред његове логике све познате доктрине чине се недовољнима."
