Нежидер / Нојзидл на Језеру (Neusiedl am See)
Логор Нежидер, познат и под мађарским именом Nézsider и немачким Neusiedl am See, представља један од најзначајнијих и најсмртоноснијих аустроугарских логора за српске интернирце током Првог светског рата. Основан је крајем лета 1914. године у угарском делу Монархије, да би након њеног распада 1918. године ова територија припала Републици Аустрији. Логор је функционисао до 31. октобра 1918. године и био је део шире мреже интернационих центара намењених пре свега српском становништву.
Кроз логор је прошло око 14.500 српских и црногорских интернираца, док је слободу дочекало свега око 4.800 лица. Према доступним подацима, око 9.700 људи је умрло, што Нежидер сврстава међу најсмртоносније логоре у систему Аустроугарске монархије. Узроци смртности били су вишеструки: глад, нехигијенски услови, епидемије заразних болести (пре свега тифуса), као и физичко и психичко злостављање.
Посебну специфичност овог логора представља чињеница да је био место интернације српске интелектуалне и друштвене елите. У њему су били заточени научник Милутин Миланковић, песник Сима Пандуровић, архитекта Јелисавета Начић, као и чланови породица истакнутих српских личности. Ова селективност указује на намеру аустроугарских власти да ослабе културни и интелектуални потенцијал српског народа.
Командант логора био је Јулијус Вајнграбер (Julius Weingraber), који је у историјским изворима остао упамћен по изузетно суровом поступању према заточеницима. Режим у логору карактерисали су строга дисциплина, честе казне и занемаривање основних животних потреба интернираца.
Нежидер је имао вишеструку функцију у систему Монархије: био је место изолације „непоузданог“ становништва, средство политичке репресије, али и део шире економске структуре у којој су заточеници коришћени као радна снага. С обзиром на високу стопу смртности и структуру заточеника, логор се може посматрати као један од кључних примера системске репресије над Србима током рата.
Данас се на простору некадашњег логора и на градском гробљу у Нојзидлу на Језеру налазе уређена гробља и меморијална обележја која сведоче о страдању српских интернираца. Иако сама логорска инфраструктура није сачувана, ово место има значајно место у култури сећања и представља важну тачку за историјска истраживања и меморијалне посете.
Спомен-обележја: на месту некадашњег логора и на градском гробљу у Нојзидлу на Језеру постоје уређене гробнице и меморијалне плоче посвећене српским жртвама, мада је велики део логорске инфраструктуре нестао.
Болдогасоњ / Фрауенкирхен (Boldogasszony / Frauenkirchen)
Логор Болдогасоњ, под званичним називом Kriegsgefangenen- und Internierungslager Boldogasszony/Frauenkirchen.
Логор Болдогасоњ, данас познат као Фрауенкирхен (Frauenkirchen) у Републици Аустрији, представља један од највећих и најзначајнијих аустроугарских логора за ратне заробљенике и интернирце током Првог светског рата. У време постојања Монархије налазио се у угарском делу државе и био је познат под мађарским именом Boldogasszony. Основан је у септембру 1914. године и функционисао је све до краја октобра 1918. године, као један од централних логорских комплекса у систему интернације.
Логор је током рата више пута прошириван, а до 1916. године у њему се налазило око 30.000 заточеника. Међу њима су доминирали српски војници из Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, али су били присутни и руски и италијански ратни заробљеници, као и значајан број цивила. Након капитулације Црне Горе 1916. године, у логор је интерниран и сердар Јанко Вукотић, што сведочи о интернацији највиших војних личности.
Једно од најтрагичнијих поглавља у историји овог логора представља епидемија пегавог тифуса током зиме 1914/1915. године. У фебруару 1915. године смртност је достигла врхунац, са чак до 100 умрлих дневно. Према проценама, у логору је умрло између 4.500 и 7.000 српских интернираца, који су сахрањивани у појединачним гробницама и укупно 14 масовних гробница.
Услови живота у логору били су изузетно тешки: пренатрпаност, недовољна исхрана, лоша хигијена и недостатак медицинске неге доводили су до честих обољења и високе смртности. Поред тога, заточеници су били изложени строгом режиму дисциплине и различитим облицима физичког и психичког притиска.
Логор Болдогасоњ имао је вишеструку улогу у систему Аустроугарске монархије: служио је као центар за задржавање великог броја ратних заробљеника, али и као средство политичке контроле и репресије. Истовремено, заточеници су коришћени као радна снага, што указује на економску функцију логора у оквиру ратне привреде.
Данас се на месту некадашњег логора налази уређено војничко гробље са спомен-обележјима и масовним гробницама, које сведоче о страдању хиљада српских војника и цивила. Ово место представља значајну тачку културе сећања и једно од кључних меморијалних простора српског страдања у Првом светском рату.
Спомен-обележја: војничко гробље са масовним гробницама и више спомен-плоча које обележавају место страдања српских интернираца.
Шопроњек / Некенмаркт (Sopronnyék / Neckenmarkt)
Логор Шопроњек под званичаним називом Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Sopronnyék. Данас се налази на територији Републике Аустрије под именом Некенмаркт.
Логор Шопроњек, познат и под мађарским именом Sopronnyék и немачким Neckenmarkt, налазио се у угарском делу Аустроугарске монархије. Основан је 5. априла 1915. године као део шире логорске мреже, са циљем да преузме интернирце из већ пренатрпаних логора Нежидер и Болдогасоњ (Фрауенкирхен). Његово формирање сведочи о наглом порасту броја интернираних Срба и потреби Монархије да прошири капацитете за њихово задржавање.
Посебност овог логора огледа се у чињеници да је био намењен превасходно српским цивилима из Босне и Херцеговине, што га чини једним од кључних примера масовне интернације цивилног становништва. У њему су се, поред Срба, налазили и припадници других народа: Руси, Италијани и Румуни, али су Срби чинили већину интернираних.
Укупно је у логору било заточено нешто више од 8.000 Срба, од којих је око 2.000 изгубило живот!
Командант логора био је генерал Јохан Нимечек (Johann Niemechek), под чијом управом је логор функционисао до свог затварања средином новембра 1918. године. Услови живота били су тешки: недовољна исхрана, лоша хигијена, пренатрпаност и недостатак медицинске неге доводили су до ширења болести и високе смртности. Заточеници су били изложени строгом режиму и различитим облицима дисциплинских мера.
Логор Шопроњек имао је важну улогу у систему Аустроугарске монархије као средство контроле и изолације цивилног становништва које је сматрано политички непоузданим. Његова функција није била искључиво безбедносна, већ и политичка, јер је интернација читавих заједница доприносила слабљењу српског националног корпуса унутар Монархије.
Данас се на месту некадашњег логора налази војничко гробље са меморијалним обележјима, које сведочи о страдању интернираних. Иако логорска инфраструктура није сачувана, ово место представља значајну тачку културе сећања и једно од важних стратишта српског народа у Првом светском рату.
Спомен-обележја: очувано је војничко гробље са уређеним гробним местима и меморијалним крстовима.
Маутхаузен (Mauthausen)
Логор Маутхаузен, смештен на обали Дунава у Горњој Аустрији, представља један од најзначајнијих аустроугарских логора за ратне заробљенике током Првог светског рата. Основан је 22. септембра 1914. године као Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Mauthausen, убрзо након првих великих војних сукоба на балканском фронту. У почетку је логор био импровизовано поље ограђено бодљикавом жицом, да би касније био проширен изградњом око 80 дрвених барака које су сами заточеници подигли.
Први српски ратни заробљеници стигли су у логор крајем октобра 1914. године, а већ до краја новембра њихов број достигао је око 6.000. То су били углавном војници заробљени током Церске битке, борби на Дрини и приликом форсирања Саве код Чеврнтије. Највећи број српских заробљеника, око 14.000, забележен је током децембра 1914. године, у време одбрамбене фазе Колубарске битке. Поред Срба, у логору је било и руских и, касније, италијанских заробљеника.
Услови живота у логору били су изузетно тешки, нарочито у првим месецима његовог постојања. Недостатак адекватног смештаја, хране и медицинске неге, у комбинацији са суровим климатским условима, довео је до ширења заразних болести, пре свега тифуса. Висока смртност, посебно током зиме 1914/1915. године, представља једно од најтрагичнијих обележја овог логора, иако прецизни подаци о укупном броју страдалих нису у потпуности сачувани.
Маутхаузен је имао значајну улогу у систему Аустроугарске монархије као централни логор за прихват и расподелу ратних заробљеника. Поред функције задржавања, логор је служио и као извор радне снаге, јер су заточеници коришћени за различите радове, како у самом логору, тако и у његовој околини. Овај аспект указује на економску димензију логорског система у условима ратне привреде.
Иако је Маутхаузен у широј јавности данас превасходно познат као нацистички концентрациони логор из Другог светског рата, његова улога у Првом светском рату представља важан, али често занемарен историјски слој. Управо у том периоду логор је постао место страдања ХИЉАДА СРПСКИХ ВОЈНИКА, што му даје посебан значај у историји српског народа.
Данас се на месту некадашњег логора налази меморијални комплекс, у оквиру којег постоји и српска православна капела, подигнута у знак сећања на страдале српске заробљенике. Овај простор представља значајно место сећања и важну тачку за истраживање и разумевање страдања у Првом светском рату.
Спомен-обележја: на месту логора данас се налази меморијални комплекс и српска православна капела, подигнута у знак сећања на српске жртве.
Ашах на Дунаву (Aschach an der Donau)
Логор Ашах на Дунаву, под пуним називом Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Aschach an der Donau, представља један од највећих и најзначајнијих аустроугарских логора за ратне заробљенике током Првог светског рата. Основан је почетком 1915. године у Горњој Аустрији, на обали Дунава, као део шире мреже логора намењених смештају великог броја заробљених војника са источног и балканског фронта. Због свог капацитета и структуре заточеника, Ашах заузима посебно место у историји страдања српских војника унутар Аустроугарске монархије.
Кроз логор је прошло више десетина хиљада ратних заробљеника, од којих је значајан део чинило српско становништво. Према доступним подацима, у Ашаху је било интернирано око 25.000 српских војника, доведених са различитих ратишта: из Босне и Херцеговине, Шумадије, Подриња, Рашке области, Црне Горе и Тимочке крајине. Ова разноликост порекла заточеника даје логору шири национални значај у контексту српског страдања.
Услови живота у логору били су изузетно тешки. Недостатак хране, нехигијенски услови и недовољна медицинска нега довели су до честих епидемија заразних болести, пре свега тифуса. Према проценама, у логору је умрло око 6.000 заробљеника, од чега је око 5.400 било српских војника, што указује на високу стопу смртности и тежину услова у којима су боравили.
Поред своје основне функције као места задржавања ратних заробљеника, логор Ашах имао је и значајну економску улогу. Заточеници су коришћени као принудна радна снага у пољопривреди, индустрији и изградњи инфраструктуре, што је било од великог значаја за функционисање ратне привреде Монархије. Ова пракса додатно је оптерећивала већ исцрпљене заробљенике и доприносила повећању смртности.
Логор је функционисао до почетка новембра 1918. године, када је, услед војног пораза Аустро-Угарске и распада Монархије, постепено расформиран. Иако је логорска инфраструктура данас углавном нестала, у месту Дејнхам код Ашаха налази се споменик и уређено гробље, који сведоче о страдању хиљада српских војника.
Ашах на Дунаву остаје једно од кључних места у историји страдања српских ратних заробљеника у Првом светском рату, како по броју интернираних и страдалих, тако и по својој улози у ширем систему аустроугарских логора.
Спомен-обележја: у месту Дејнхам код Ашаха постоји споменик и уређено гробље са обележјима српским жртвама.
Браунау на Ину (Braunau am Inn)
Логор Браунау на Ину, смештен у Горњој Аустрији на граници према Баварској, представља један од значајних аустроугарских логора за ратне заробљенике и интернирце током Првог светског рата. Основан је 11. јуна 1915. године под званичним називом Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Braunau, у оквиру шире мреже логора формираних ради прихвата великог броја заробљеника након војних операција на Балкану. Масовни прилив заточеника уследио је нарочито након окупације Краљевине Србије крајем 1915. године.
Логор је имао мешовит карактер, јер су у њему били смештени како ратни заробљеници, тако и цивилни интернирци. Посебно је значајно што су међу заточеницима били и жене и деца, што указује на ширину репресивних мера које су спроводиле аустроугарске власти. Према доступним подацима, у логор је депортовано око 35.000 људи, укључујући више од 2.000 деце, што га сврстава међу веће логоре унутар Монархије.
Услови живота у логору били су изузетно тешки. Недостатак хране, лоша хигијена, пренатрпаност и ограничена медицинска нега доводили су до ширења заразних болести и високе смртности. Према проценама, у логору је умрло више од 2.700 интернираца, међу којима је био и значајан број деце. Ови подаци указују на тежину услова и размере страдања у овом логору.
Поред своје функције задржавања, логор Браунау имао је и економску улогу, јер су заточеници коришћени као принудна радна снага у различитим делатностима. Ова пракса била је уобичајена у систему аустроугарских логора и представљала је важан сегмент ратне привреде, али је истовремено додатно погоршавала услове живота интернираца.
Логор је престао са радом у новембру 1918. године, након пораза Аустроугарске у рату. Данас се на простору некадашњег логора налази војничко гробље у насељу Хазелбах, које представља један од ретких сачуваних материјалних трагова страдања заточеника. Ово место има значајну улогу у култури сећања и сведочи о страдању српских војника и цивила далеко од њихове отаџбине.
Браунау на Ину заузима важно место у историји аустроугарских логора, како по броју интернираних, тако и по структури заточеника, јер представља пример логора у коме су страдале читаве породице, што додатно наглашава трагичну димензију интернације током Првог светског рата.
Спомен-обележја: делимично је очувано логорско гробље у насељу Хазелбах, које и данас сведочи о страдању српских интернираца.
Више о логорима ван данашње Аустрије на овом линку.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
ЛИТЕРАТУРА
- Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга, 1984.
- Mitrović, Andrej. Serbia’s Great War, 1914–1918. West Lafayette: Purdue University Press, 2007.
- Sundhaussen, Holm. Geschichte Serbiens: 19.–21. Jahrhundert. Wien: Böhlau, 2007.
- Strachan, Hew. The First World War. London: Penguin, 2003.
- Strachan, Hew (ур.). The Oxford Illustrated History of the First World War. Oxford: Oxford University Press, 1998.
- Newman, John Paul. Yugoslavia in the Shadow of War: Veterans and the Limits of State Building, 1903–1945. Cambridge: Cambridge University Press, 2015.
- Kramer, Alan. Dynamic of Destruction: Culture and Mass Killing in the First World War. Oxford: Oxford University Press, 2007.
- Fried, Marvin Benjamin. Austro-Hungarian War Aims in the Balkans during World War I. Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2014.
- Vemić, Mirčeta. „Mass mortality of Serbian prisoners of war and interned civilians in Austro-Hungarian camps during the First World War (1914–1918)“. Зборник Матице српске за друштвене науке, 2014.
- Vemić, Mirčeta. Радови о аустроугарским логорима (Нежидер, Добој, Шопроњек и др.). Београд: Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ.
- Stibbe, Matthew (ур.). Civilian Internment during the First World War: A European and Global History, 1914–1920. London: Palgrave Macmillan, 2019.
- Liulevicius, Vejas Gabriel. War Land on the Eastern Front: Culture, National Identity and German Occupation in World War I. Cambridge: Cambridge University Press, 2000.
- Paravac, Dragoljub. Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju: 1915–1917. Narodna Biblioteka, Добој, 1974.
- Стојичић, Ђорђе; Ђуковић, Иван. Српска костурница у Јиндриховицама. Београд, више издања.
- Reiss, Rodolphe Archibald. Report upon the atrocities committed by the Austro-Hungarian army. London, 1916.
- Reiss, Rodolphe Archibald. The Kingdom of Serbia and the violations of the laws of war. London, 1918.
- Cornwall, Mark. The Undermining of Austria-Hungary: The Battle for Hearts and Minds. London: Macmillan, 2000.
- De Schaepdrijver, Sophie (ур.). Military Occupations in First World War Europe. London: Routledge, 2014.
- Calic, Marie-Janine. A History of Yugoslavia. West Lafayette: Purdue University Press, 2019.
- Wandruszka, Adam; Urbanitsch, Peter (ур.). Die Habsburgermonarchie 1848–1918. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
- International Encyclopedia of the First World War. Berlin: Freie Universität Berlin, 2014– (онлајн издање).
