Историја Првог светског рата познаје бројне примере појединачне и колективне жртве, али су изузетно ретки случајеви у којима се у истој мери прожимају емиграција, добровољни одлазак у рат и снажна породична кохезија. Један од таквих примера представља породица Вајагић – деветорица браће, пореклом из Босанске Крајине, који су као радници српске емиграције у Сједињеним Америчким Државама, тачније у индустријском граду Герију у савезној држави Индијана, донели заједничку одлуку да ступе у српску војску и учествују у борбама на Солунском фронту.
У народном сећању овај пример често је означаван као историјска паралела епском мотиву „девет Југовића“. Ипак, за разлику од епске традиције, у овом случају реч је о конкретној, историјски утемељеној појави, која заслужује да буде обрађена у оквирима научне историографије.
-
Порекло породице и емиграција из Босанске Крајине
Породица Вајагић потиче из Босанске Крајине, простора који је током XIX и почетком XX века био обележен економском заосталошћу, аграрним пренасељавањем и снажним миграционим кретањима српског становништва. Под таквим околностима, бројне породице су биле приморане да траже егзистенцију ван завичаја, а прекоокеанска емиграција представљала је једну од најчешћих опција.
Вајагићи су се почетком XX века настанили у Герију, граду који је захваљујући наглом развоју челичне индустрије постао једно од главних упоришта радничке емиграције на америчком Средњем западу. Иако укључени у тежак фабрички рад, припадници српске заједнице у Герију очували су снажан национални и верски идентитет, што је одиграло важну улогу у тренутку избијања Великог рата.
-
Српска емиграција у САД и одлазак на ратиште
Почетком XX века Гери је постао једно од кључних индустријских средишта америчког Средњег запада, нарочито након оснивања челичане „U.S. Steel“. Међу хиљадама радника нашли су се и бројни Срби, углавном са простора Лике, Босне, Херцеговине и Старе Србије, који су у САД дошли као економски мигранти.
Избијањем Првог светског рата 1914. године, а посебно након слома Србије 1915. и повлачења преко Албаније, у српској дијаспори у САД долази до снажне мобилизације националне свести. Захваљујући деловању Српске народне одбране, српских одбора и свештенства, организовани су добровољачки транспорти ка Европи, најчешће преко Канаде и Француске, са коначним упућивањем на Солунски фронт.
-
Деветорица браће Вајагића
У саставу српске војске на Солунском фронту нашли су се следећи припадници породице Вајагић:
Лука (1877–1970)
Ристо (1878–1936)
Михајло (1882–1960)
Марко (1885–1961)
Симо (1889–1923)
Симо Војкан (Вајкана) (1889–1932)
Јово (1893–1923)
Стеван (1895–1980)
Ђуро (1896–1941)
Реч је о браћи са изразитим старосним распоном – од готово двадесет година – што указује да није реч о импулсивној младалачкој одлуци, већ о колективној породичној одлуци, донетој у пуном сазнању ризика које добровољни одлазак на фронт носи.
-
Заклетва у српској православној цркви у Герију и застава Михајла Пупина
Непосредно пред полазак у Европу, браћа Вајагићи положили су свечану заклетву у српској православној цркви у Герију. Са тог догађаја сачувана је фотографија на којој се они налазе окупљени око српске националне заставе, која заузима централно место у композицији.
Према породичном предању и више публицистичких извора, застава која се налази на фотографији наводно је била дар Михајла Пупина, једног од најзначајнијих српских научника и најугледнијих представника српске емиграције у Сједињеним Америчким Државама. Како се у тим изворима наводи, Пупин је, чувши за одлуку деветорице браће из Босанске Крајине да крену на Солунски фронт, одлучио да их дарује српском заставом под којом ће отићи у рат.
Иако ова тврдња за сада није потврђена директним архивским документом, позната улога Михајла Пупина у подршци српском ратном напору и помоћи исељеницима даје овом предању значајну историјску вероватноћу. Застава тако постаје снажан симбол повезаности српске дијаспоре, интелектуалне елите и војника на фронту.
-
Солунски фронт и ратно искуство
Вајагићи су распоређени у VII пешадијски пук „Краљ Петар“ Дунавске дивизије и то у различите чете, како би се избегла погибија целе породице. Учествовали су у свим биткама на Солунском фронту. У биткама су показали велику храброст, а Ристо је за подвиг хватања бугарског војника одликован Карађорђевом звездом.
Сви Вајагићи су преживели Први светски рат. Само један, Михајло, тешко је рањен у ногу и остао је инвалид до краја живота. Реч је о једном од најтежих фронтова Првог светског рата, обележеном дуготрајним рововским борбама, изузетно тешким климатским условима и честим епидемијама, пре свега маларије.
Иако ниједан од браће Вајагића није погинуо у борбама, искуство фронта оставило је дубоке и трајне последице по њихово здравље, што ће се показати у годинама након рата.
-
Насељавање после рата: Старо Ђурђево и Лаћарак
По завршетку Првог светског рата и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, држава је спровела организовано насељавање ратних учесника. У том процесу, породица Вајагић заузима значајно место. Вајагићи су колонизацијом добили по осам јутара земље у Старом Ђурђеву, Лаћарку и у селима Мајковац и Ада у срезу Вировитица у Славонији.
Један део браће Вајагића био је међу оснивачима Српске добровољачке колоније Старо Ђурђево, данас дела општине Темерин у Бачкој. Ово насеље је формирано као колонија солунских бораца и у међуратном периоду представљало је снажан носилац сећања на Први светски рат. Добровољачка традиција у овом месту настављена је од стране потомака оснивача насеља и добровољаца, из Херцеговине, Босне и Лике, све до 90-их година XX века.
Други део породице насељен је у Лаћараку у Срему, где су се Вајагићи бавили пољопривредом и активно учествовали у друштвеном животу локалне заједнице. Последњи је преминуо брат Стеван, који је живео до 1980. године, а живот провео у Лаћарку. Посебно је важно истаћи да потомци браће Вајагића и данас живе у Старом Ђурђеву и Лаћараку, чиме ова места остају живи простори историјског памћења.
-
Последице рата и рана смрт појединих припадника породице
Иако су преживели ратне операције, за више припадника породице Вајагић рат се није завршио 1918. године. Тешки услови фронта, болести и физичка исцрпљеност оставили су трајне последице по здравље.
Симо Вајагић и Јово Вајагић преминули су 1923. године, свега неколико година након повратка из рата, док је Симо Војкан (Вајкана) умро 1932. године. Ове ране смрти могу се с правом довести у везу са последицама ратног напора, што је била честа појава међу солунским борцима. Ђуро Вајагић изгубио је живот 1941. године, у вртлогу новог рата који је захватио југословенске просторе, чиме је трагична судбина ове породице добила још једну тешку историјску димензију.
-
Историјски значај и место у култури сећања
Пример деветорице Вајагића представља изузетно значајан сегмент историје српске емиграције и учешћа Срба из дијаспоре у Првом светском рату. Он показује у којој мери је национална свест била очувана међу исељеницима и како је породична солидарност могла да се преточи у историјски чин.
Иако су у јавности често представљани кроз симболичну паралелу са „девет Југовића“, њихов стварни значај лежи у чињеници да је реч о документованом примеру колективног одласка у рат једне породице.
Девет Југовића са Солунског фронта, браћа Вајагићи, пореклом из Босанске Крајине, радници српске емиграције у Герију и учесници борби на Солунском фронту, представљају јединствен феномен у историји српског народа у Првом светском рату.
Њихов животни пут, од крајишког завичаја, преко америчких фабрика, до фронта и потом колонија у Старом Ђурђеву и Лаћараку, обухвата читаву драму српске историје у првој половини XX века. Чињеница да су неки од њих брзо умрли након рата, као и погибија Ђура Вајагића 1941. године, сведочи о високој цени коју је ова породица платила.
Истовремено, опстанак њихових потомака у местима колонизације представља живи наставак тог историјског пута и обавезу да се овај пример трајно сачува у научној и културној меморији.
приредио: Јован П. Милинковић, професор историје
