"Благо народима са досадном историјом."
Није велики број "малих" народа који се могу подичити интересантном прошлошћу. Срби су мали народ са бременом тешке историје. У таквој ситуацији разне епохе наше прошлости изнедриле су неке мистичне, контраверзне и фасцинантне личности. Такав је случај и са Драгутином Димитријевићем Аписом, официром српске војске који је био судбоносан за крунисане и још некрунисане главе, пионир војнообавештајне службе, организатор тајних организација... А опет човек који је живео готово као аскета, подстанар код своје сестре и зета, а једино што је поседовао су униформа, сабља, пиштољ, коњ и ручни сат.
"Прст судбине" и историјске околности изнедриле су овог фасцинантног човека на површину политичких и друштвених промена крајем XIX и почетком XX века. Неки људи попут њега просто су предодређени за "велике" ствари, а он је један од њих. Већ у раној младости због своје снажне грађе заслужио је надимак Апис, по грчком митском бику.
Кључ Црне руке
Његова улога, уз Велибора Вемића и Антонија Анта Антића, у оснивању завереничке групе, касније назване Црна рука, је кључна. Његово рањавање и "животињска" снага током Мајског преврата 1903. године готово је легендарна.
Драгутин Димитријевић Апис просто није желео да остане само једна епизода српске историје, већ је "одлучио" да буде читав "серијал догађаја." Апис је завереничку групу за свргавање последњег Обреновића, краља Александра претворио у мистичну тајну организацију "Црна рука - Уједињење или смрт" који су себи за задатак ставили ослобођење и уједињење свих српских земаља. У ту сврху су преузели контролу над четничком организацијом и њеном борбом у Старој Србији и Маћедонији.
Као шеф војнообавештајне службе био је пионир у опремању ове службе модерним уређајима за прислушкивање телефонских и телеграфских веза, што ће бити кључно за победу српске војске у Другом балканском рату током Брегалничке битке 1913. године. Његова умешаност у приморавање на абдикацију престолонаследника Ђорђа Карађорђевића је неспорна. Ипак његово учешће у организовању обуке и акција Младе Босне можда је кључна за догађаје који ће га коштати живота.
"Завеса се спушта над палим јунаком."
Није само суђење доводило у питање Аписову слободу и живот. Притисци на Краљевину Србију од 1903. до 1906. са стране Велике Британије и Холандије, да се озбиљно казне одговорни за убиство краља Александра и краљице Драге Обреновић били су само увертира у Солунски процес.
Аписова неслгања са одлукама владе Николе Пашића и регента Александра Карађорђевића пре и током рата, допринела су, не само стварању неповерења, него и уливању страха у челнике државе, шта би овај официр могао учинити. Додуше, такође и Аписово надмено и кад-кад пркосно држање, доприносило је свему овоме. Прво озбиљније неслгање било је у време Анексионе кризе 1908/9. када је Апис предлгао рат са Аустро-Угарском.
Следеће размимоилажење је било 1915. године када се Бугарска "клацкала" на коју ће страну превагнути у рату, Апис је предлагао превентивни напад на њу, а потом да се крене у повлачење према Грчкој кроз Вардарску долину. После стравичне епопеје кроз Албанију и васкрса на Крфу, Апис ће то врло оштро пребацивати регенту и Николи Пашићу, замерајући се обојици истовремено.
Није пропуштао прилику да јавно нагласи са својим црнорукцима, а било их је тада безмало око 3000, да ће када дође до ослобођења Србије, они на граници поставити "Капију од сабљи" и одлучивати ко сме да се врати. Изузетно самоуверен, ипак је Апис насупрот себе имао више оних који га се плаше у личностима регента, председника владе, министрима и припадницима тзв. "Беле руке," организацији официра оданих регенту Александару Карађорђевићу.
Наводни покушај атентата
Као изговор за покретање овог судског процеса, узет је наводни покушај атентата на регента Александра Карађорђевића 11. септембра 1916. код места Острова, када је неко пуцао у правцу аутомобила у ком се возио регент, француски возач и регентов ађутант Павле Е. Јуришић Штурм млаћи (синовац ђенерала Павла Јуришић Штурма).
Иако је овај догађај узет за повод, он неће одмах бити наведен у тачкама оптужнице против, првобитно, десеторице црнорукаца, од којих су најважнији пуковник Драгутин Димитријевић Апис, мајор Љубимир Љуба Вуловић и припадник Младе Босне и добровољац српске војске Раде Малобабић, који ће једини и бити осуђени на стрељање.
Прва тачка оптужнице је била да Црна рука планира ликвидацију аустроугарског владара Франца Јозефа, бугарског краља Фердинанда и пронемачког краља Грчке Константина. Ово је вероватно била последица много крупнијих игара великих сила око могућности потписивања сепаратног мира од стране Аустро-Угарске. Као сведоци оптужбе на суђењу појавили су се и потоњи ђенерали Милан и Милутин Недић, Душан Симовић. Мустафа Голубић, тада четник-добровољац одбио је да учествује против своје сабраће из Црне руке.
Интересантни су и сведоци Ђорђе Константиновић и Темељко Вељановић, који ће учествовати и на поновљеном суђењу од 2. до 13. јуна 1953. по директиви Александра Ранковића, која ће пресудом 16. јуна 1953. рехабилитовати и ослободити све оптужене на Солунском процесу. Посебно скреће пажњу да су ова два сведока на поновљеном суђењу 1953. године навели да су били присиљени и уцењени да сведоче против црнорукаца, а њихова имена су наведена као: Ђорђе Константинов и Темељко Вељанов (свакаве промене су се десиле после 1945. године).
"Јер је див, јер је херој, јер је лав"
Пуковник Драгутин Димитријевић Апис се током суђења држао одважно, онако како је и живео, као да се ништа страшно не спрема. О томе најбоље сведочи пуковник Чедомир Поповић, такође један од оптужених: “Е, мој побратиме! Апис се смеје, јер је такав, јер је див, јер је херој, јер је лав. Апис се смеје, јер зна да ће га стрељати! Знам ја њега још из 1903. Тај се смејао оно вече у официрској касини као да иде на свадбу… а још је притом тврдио да ће и погинути убијајући оног Александра (Обреновића) и ону профукњачу Машин. Не знаш ти такве људе: кад се смеју, онда су најгори!”
Како било, пуковник Апис изазива дивљење, како оних који поштују његов лик и дело, тако и оних којима није био омиљен. Ипак, каква је личност био Драгутин Димитријевић Апис, можда најбоље сведоче речи које је сам записао у свом тестаменту у солунском затвору 11. јуна 1917. године:
"Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота... Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије."
Написао: Јован П. Милинковић, професор историје
