Солунски фронт, у светској литератури познат и као Македонски фронт или Фронт „пет армија." Име пет армија је добио по најзаступљенијим војскама које су овај фронт чиниле са стране Сила Антанте: француској, британској, италијанској, грчкој и српској војсци, мада су на фронту биле и мање јединице припадника руске царске војске и око 1000 Албанаца оданих Енвер-паши Топтанију.
1,2 милиона војника на фронту
Фронт је званично успостављен у октобру 1916. и био је актуелан све до пробијања 15. септембра 1918. године. Сама линија фронта била је дугачка више стотина километара и простирала се од обала Албаније на западу, па све до ушћа реке Струме у Егејско море на истоку. Укупан број ангажованих снага на обе стране током овог периода био је нешто преко 1,2 милиона војника, прилично уједначених по свом броју.
На страни Централних сила биле су ангажоване војске четири државе: Бугарске, Немачке и Аустроугарске, а у мањој мери Османског царства. Аустроугарска је углавном затварала фронт на територији Албаније, од јадранске обале до приближно Охридског и Преспанској језера. Бугари су ангажовали своју Прву, Другу и Четврту армију, док су Немци на овом фронту држали своју 11. армију. Османски 20. корпус био је ангажован у периоду од 1916. до 1917. године, под командом Абдул Керим-паше. Укупне снаге Централних сила биле су око 620-630 хиљада ангажованих војника.
Са друге стране Силе Антанте су за потребе овог фронта издвојиле близу 650 хиљада војника. Француска је имала нешто око 160-170 хиљада, српска војска се после Албанске голготе и реорганизације на Крфу свела на нешто преко 140 хиљада, британске снаге су бројале до 120 хиљада, грчка војска је била на око 135 хиљада, док су Италијани имали нешто преко 40 хиљада војника.
Како је један споредан фронт одредио судбину читавог рата?
Солунски фронт је означен као споредан фронт, а у тадашњој војној доктрини важило је правило да се ратови добијају на главним фронтовима, па се зато и није давала велика пажња судбоносном значају овог ратишта. Виспрени и крајње интригантни француски генерал и командант овог фронта, Франше д'Епере доказаће да изузеци потврђују правило. Када се 15. септембра заорила команда српских официра својим сународницима: „Напред у Отаџбину!“ кренула је славна епопеја и пробој овог фронта код места Поликастро, а све то ће довести до „домино ефекта“ који је довео до урушавања блока Централних сила.
Колики је значај овог догађаја вероватно најбоље осликавају речи немачког кајзера у бесу упућеног бугарском владару: „Срамота! Шездесет хиљада Срба је одлучило рат!“.
Аутор: Јован Милинковић, професор историје
