Освајач Кајмакчалана - Милорад Ћириловић

Коминике (саопштење) Српске врховне команде:
"Солун, 5. септембар
Четвртог септембра наши су се напади наставили са успехом на целом фронту. Упркос очајном отпору Бугара, наше храбре трупе су избиле на главни гребен Кајмакчалана, где су заузеле прву линију непријатељских ровова и настављају жучне борбе око осталих линија. При овим сјајним јуришима нашао је херојску смрт резервни капетан Милорад Ћириловић, познати јунак са Гучева."
(Српске новине 06.09.1916. године, Крф)

О Милораду Ћириловићу, двоструком витезу из Великог рата, хероју са Гучева и освајачу Кајмакчалана, мало тога се зна. Даће Бог да ће кроз ову причу и залагање његовог потомка све више родољуба сазнати за јунаштво овог великог човека.

Ко је био Милорад Ћириловић?

„Сељак из Новака у Тамнави, код Уба, из чувене и познате домаћинске куће. Био је један од најугледнијих и најистакнутијих народних вођа који се истакао великом храброшћу у Првом и Другом балканском рату. На Гучеву је освајао у силном налету са својим војницима, који су га безгранично волели, читаве низове непријатељских ровова. Славно је пао на челу чете својих Ваљеваца приликом првог освајања Кајмакчалана 5/18. септембра 1916. године (о тешким борбама на самом врху је писао Станислав Краков у својој књизи "Живот човека на Балкану"). Био је командир 1. чете 1. батаљона 5. пука.

За подвиге на Гучеву Милорад je добио прву, а за херојску погибију на Кајмакчалану другу Kapађорђеву звезду са мачевима. Оба указа су пронађена."
(књига "Видов-дан", штампана у Женеви 1919. године, 104. и 105. страна; лист "Правда" у Солуну)

Јунаци из куће Ћириловића

Саопштење Српске врховне команде је "Правда" пропратила са топлим признањем Милораду Ћириловићу, човеку који је задужио свој народ:

„Витез без страха и мане, узоран Србин, оличење честитости, родољубља, одане службе Краљу и Отаџбини, несебичан и племенит, положио је свој живот за добро народа свог. Својим војницима био је родитељ - нежан, пажљив и пун разумевања. Готово сву своју плату делио је са њима. Дубоко и болно одјекнула је у њиховим честитим душама смрт храброг командира...

Поживео је 40 година; свршио је ратарску школу и обрађивао своју плодну земљу. Одликовале су га честитост и љубав према своме народу. Поштење је блистало у сваком његовом послу и сваки му је труд био на корист своме окружењу. Исто онако као што је све своје сељаке водио ка добру своје општине, тако је и у војсци водио своје војнике у борбу за своју отаџбину. Са својим војницима је прешао преко Албаније и повео их у ослобођење. Као што је некад на Гучеву показао храброст, да отера непријатеља из Србије, тако је на Кајмакчалану предао живот да ослободи своју земљу са својим војницима који су га безгранично волели.

...Драги пријатељу, Милораде, са сузама у очима које се неће никада избрисати, опраштамо се са тобом: 
Вечан ти помен међу Србима!
Твојој деци, када стигнемо у Србију, причаћемо дуго о твом светлом и витешком пожртвовању."

Земни остаци капетана Милорада Ћириловића сахрањени су изнад села Баточина код Острова, а касније су пренети у крипту маузолеја на Зејтинлику.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Кајмакчалан 1916. (@kajmakcalan1916)

У Великом рату је учествовао и његов брат, коњички наредник Марко Ћириловић који је погинуо код Битоља/Новака. Сахрањен је у селу Суводол, општина Новаци у Северној Македонији а претпоставља се да су његове кости, изградњом ТЕ Битољ, одатле ексхумиране и пребачене на војничко гробље у самом Битољу. Не зна се са сигурношћу за који подвиг је стекао највиши орден за храброст - Карађорђеву звезду са мачевима.
("Правда" 1916. године; Српске новине 08.09.1916. године, Крф)

ПОМЕН

Милош Ћириловић, наредник поште округа 414, са братом, резервним пешадијским капетаном Миланом Ћириловићем из Мушковића, даје годишњи помен својој погинулој браћи:

Милораду, резервном пешадијском капетану, Марку, резервном коњичком нареднику, и умрлом брату Сави, редову хаубичког дивизиона, на Митровдан, 26. текућег месеца, у 10 часова пре подне, код Острова, више села Баточина, на гробу покојног Милорада, као и свима осталим погинулим и сахрањеним на том месту.

Том приликом подићи ће се камен спомен брату Милораду и погинулом пешадијском потпуковнику Богољубу Молеровићу, школском другу и пријатељу покојног Милорада — сахрањеном поред њега; као и Свети Петковићу Ваку, нареднику, сину покојног Мелентија Петковића из Калиновца, ваљевски, на плочи где је погинуо и сахрањен.

Извештавају другове и пријатеље, моле их да тога дана изволе доћи и буду учесници на тужном помену.
(лист "Правда", 19.10.1917. године)


Мирослав Петровић, потомак ових дивјунака