Погибија Војводе Вука

"Српска војска прешла Албанију,
уз страдања и уз муке тешке.
Нико данас то схватио не би
док тим путем сам не прође пјешке.
А када је снагу повратила
и полета кад је била пуна,
тад је она спремно дочекала
отварање фронта код Солуна.
А због неких унутрашњих ствари
и дугова из блиске прошлости,
послате су на прву линију
''Црне руке'' водеће личности.
И најтеже добили задатке
да би живот положили славно
и да не би морали касније
на суђење ићи монтирано.
Међу њима много официра
што раније поћераше Турке,
ал' ипак на терет им се ставља
припадници што су ''Црне руке''.

А од њих је ратник понајбољи
што ратује пуну деценију,
војвода Војин Вук Поповић,
најхрабрији командант од свију.
Четовао по Маћедонији,
арнаутске растурао банде,
а сада је политички пао
у немилост сопствене команде.
Али сваки захтјев је послуш'о
и војничке доказ'о врлине.
Освојио неколико мјеста,
вазда спреман први да погине.
Ал' је доша' најтежи задатак,
да припреми чету одабрану,
и јурне на бугарске одреде
након битке на Кајмакчалану.

Па у кршу, код села Груништа,
извео је на Бугаре напад.
У први мах све је добро прошло,
Бугари се повлаче на запад.
Ал' за вр'јеме њиног повлачења,
рани Вука бомбе мало парче,
револвер му из руку испаде,
он завика: ''Може то и јаче!''

И клекну да рану му превију,
када пушка однекуд опали,
и војводу једва окрзнутог,
овај метак са ногу обали.
Прошао му испод десне руке,
покидао остатке завоја,
на лијеву изашао страну,
баш кроз срце славнога хероја.
Једва су га саборци склонили
да тијело меци не скрнаве.
Ставили га брзо на носила,
сваки капу скинуо са главе.

И посљедњу пошту су кроз сузе,
одали том силноме човјеку,
команданту, једном од највећих,
засигурно у овом вијеку.
А два дана након погибије,
Груниште је војска заузела.
И на мјесту гдје Вук паде нашла
сто педесет бугарских тијела.
Толико је лешева потребно
за смрт једног Војина војводе,
а трећина цијелог народа,
цијена је то српске слободе!"


Пјесма "Погибија Војводе Вука" налази се у збирци "Стијење и поштење".

Kао епски пјесник, осјетио сам потребу да опјевам догађаје наше славне прошлости на начин који би одговарао њиховом времену. Уистину, виновници тих догађаја, ти наши див-јунаци, били су одгајани у духу традиције, одрастајући уз звуке гусала и приче о надљудском јунаштву својих претходника и сународника. Слиједити примјере Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стојана Јанковића, Баја Пивљанина и осталих грандиозних јунака наше епске прошлости (а која представља најсјајнији дио наше културне баштине) била је прва жеља сваког лијепо васпитаног српског ђетића 19. вијека. Тако је тај пас, та јуначка генерација остала вјечно уписана као она којој је припала највећа част - да освети Косово и одбрани српске земље од нових освајача. То кољено изнијело је највећи могући терет, поразивши све непријатеље на свим фронтовима у 6 година српске епопеје. Примјери јунаштва исказаног у ратовима 1912-1918 представљају драги камен који стоји на српској круни као посљедњи њој додат. Заиста, то бијаху посљедњи изданци оних Срба који су заслужили вијенац бесмртне славе. Гранчице тог вијенца прилажем кроз своје пјесме. Слава српском оружју!

Аутор: Филип Мирковић

Од истог аутора о погибији Бошка Булатовића на овом линку.