Ветерник, живот слепог ратника ...

+381 62 514 566

Након повратка са септембарског успона на Кајмакчалан, сачекала ме је вест да се Господу представио син првог Ветерничанина. Уплетена у мрежу брзог модерног времена, не нађох времена раније за издвојити да испишем причу, а обећала сам му да ћу му је донети да прочита... Дуго сам одлагала писање, јер ми је требало времена да у мени сазри схватање како је настало ово специфично насеље, данас новосадско предграђе.
Томе је припомогао и недавни разговор са Миланом Мицићем, човеком који се посветио истраживању Српских добровољачких колонија, а који је и сам потомак једног српског добровољца.

Како Господ све намести "случајно", наместило се да се са Александром Будимировићем Батом (у даљем тексту деда Аца) поразговарам о Ветернику, баш на његов 92. рођендан (21.03.2025.). Био је хладан и кишан мартовски дан, а атомсфера у његовој кући, крај основне школе, топла и домаћинска. Он - стари ђедо, бритког ума, занимљиве нарави, великог памћења, осмеха од ува до ува (са неколико зуба) био је вољан да одговара на моја питања. Малена стара кућа, двориште претрпано којечиме, стари намештај, пуно новина, папира и књига, и наравно смедеревац. Дуго је трајао тај наш разговор, све док се ватра у смедеревцу није утишала.

Од Баније до Земуна

Никола Будимировић рођен је у маленом селу Градуса код Петриње, на Банији. Пошто је то тада била територија Аустро-Угарске, нашао се мобилизован у њеној војсци. Учесник је борби вођених на италијанском ратишту подно Алпа, а једном приликом заробио је 120 војника. Свој вид је изгубио на реци Пијави 13.2.1918. када је под ударом гранате остао закопан у рову. Након рата обрео се у "Дому слепих инвалида" у Земуну на видању рана.

Најтужнији део разговора са деда Ацом ми је био сами почетак - тренутак доласка његовог оца у ову земунску установу. Ослепелог Николу у суседном болничком кревету дочекао је Марјан, човек без обе руке, без обе ноге и без оба ока. Марјан је тих пар дана до своје смрти певао из свег грла, и дан и ноћ, народне песме, а остале критиковао речима: што сте тужни кад вам ништа не фали... Од многих тужних прича, које су остале унутар те земунске установе, околни засађени платани су брже расли на тој сузама натопљеној земљи.

Мама Мирослава

Ослепљеним ратницима радост су донеле добровољне болничарке. Једна од њих била је Толчика Лапан, једно од петнаесторо деце угледног бечког кројача. Због љубави према Николи Будимировићу прекрстила се у православље и узела име Мирослава. Из те љубави, још у Земуну родила се деда Ацина најстарија сестра, а наредних година још две сестре. Први рођени Ветерничанин је био Веселин Будимировић, син Николе и Мирославе Будимировић, рођен 22.9.1923., али авај, после пет дана дете није преживело, тако да се за првог Ветерничанина води Душан Мркић, рођен годину дана касније.

Деда Аца, најмлађи, је рођен 1933. године, а име је добио по витешком краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за његову свесрдну помоћ ослепљеним ратним инвалидима.

Породица Лапан, која је живела у околини Цеља, је на свакој недељној миси била прозивана за "невернике" због њене удаје. Иако је Будумировиће родбина из Словеније колико-толико припомагала, сва њена породица је изгубила посао.

Од какве снаге су биле саздане жене слепих Ветерничана, ми данас не можемо да знамо...

Тата Никола

Као један од најбољих првих полазника школе за слепе, 1921. године добио је диплому на мајсторском испиту за слободно и самостално вођење корпарског заната. Године 1923. нашао се на листи прва 34 човека која су добила земљишни посед на пустари Нови Мајур, преименованој у Ветерник.

Први део приче о Ветернику прочитајте на овом линку.

Убрзо по насељењу, прве Ветерничане је за останак на њој хтео ускратити извесни зеленаш Ђорђе Апић. Никола Будумировић ће бити један од учесника мисије предвођених Јовом Равајићем, када су првим јутарњим возом отишли без најаве краљу Александру. Поседали су по поду не хтевши устати док их краљ не прими. Сусрет је био успешан, и наравно да су од краља имали сваку дозволу за останак на ветерничкој земљи.

Чим је стасао и научио читати прва слова, најмлађи син Александар Будимировић је свом тата Николи свакоднедно више пута читао на дан вести из новина, како би он после могао по селу с другима дискутовати о политици и догађањима. Никола је напамет знао Закон о инвалидима и сва њихова права, и временом је постао председник савета слепих. Телефонским везама је повезивао сву слепу и слабовиду децу и људе широм Југославије, како би се међусобно подржавали, запослили, факултете завршавали, и женили и удавали.

Не знам да ли сам добро разумела, али од мађарског стрељања у Новосадској рацији су се спасли јер је мама Мирослава знала немачки (мада се у литератури наводи да су се и раније преселили у Бечеј...). С друге стране, рођеног брата Николе Будимировића, који је остао живети на родној Банији, задесила је страхота учињена од стране ствараоца Независне Државе Хрватске - заклан је у Глинској цркви 1941. године.

По окончању тог страшног рата, мало по мало Ветерник се градио. Приликом изградње стаза крај кућа, Никола је лично надзирао радове, лупкајући штапом са својим израженим слухом проверавао да ли су извођачи радова шпарали на материјалу, на беочинском шљунку (а јесу, мислећи да ће слепе људе да насамаре).
Осим израженог слуха, захваљујући развијеном и израженом додиру, тата Никола је сина Ацу научио да калеми, те су данас воћке у свом дворишту калемили њих двојица. Никола је једно време био председник задруге, те се старао да се подигне у Ветернику и базен и биоскоп, али негодовали су остали па Ветерник и даље нема ни базен ни биоскоп.

Никола Будимировић је имао три ћерке и сина. Син Александар (деда Аца) је имао шесторо деце, чија деца већ имају децу. На овој многобројној породици Будимировић остаје да чувају причу о свом Николи Будимировићу, као и да испуне племениту деда Ацину жељу (која би помогла деци са аутизмом).

Написала Јана Тодоровић

Ветерник, живот слепог ратника - други део приче

Од Баније до Земуна

Мама Мирослава

Тата Никола

Најновији чланци

Ветерник, живот слепог ратника - други део приче

Ветерник, насеље слепих ратника - први део приче

У сусрет јубилеју - извештај прве године рада