Август фон Макензен (нем. August von Mackensen; пуним именом Anton Ludwig Friedrich August Mackensen, 6. децембар 1849 – 8. новембар 1945) био је један од најпознатијих и најцењенијих немачких војсковођа Првог светског рата. У историји српско-немачких односа остао је запамћен као противник који је, упркос суровости рата, исказивао искрено поштовање према српском војнику, његовој храбрости и спремности на жртву. Управо због тога у српској историографији често носи епитет „витешки непријатељ“.
-
Рани живот и војна каријера
Макензен је рођен у Хаус Лејпницу у Пруској, у породици земљопоседника и нижег племства. У војску је ступио 1869. године као добровољац у хусарски пук, елитну коњичку формацију пруске војске. Управо тај почетак оставио је снажан траг на његов идентитет. До краја живота остао је веран хусарској традицији и симболима царске војске.
У Француско-пруском рату (1870–1871) истакао се личном храброшћу и дисциплином, за шта је одликован са Гвозденим крстом II реда (Eiserne Kreuz II klasse) и Орденом за заслуге са храстовим лишћем (Pour le Mérite mit Eichenlaub). Без похађања војне академије, Макензен је 1880. године распоређен у Генералштаб (Generalstab), а 1882. године пребачен у Велики генералштаб (Großen Generalstab). Године 1891. напредовао је до позиције првог ађутанта тадашњег начелника Генералштаба, Алфреда фон Шлифена (творца немачког ратног плана - ,,Фон Шлифенов план" - прим. аутора). Његова каријера након рата напредовала је стабилно, све до тренутка када је запажен од стране самог кајзера Вилхелма II, који га 1898. године именује за свог личног ађутанта.
-
Први светски рат – успон до маршалског чина
На почетку Првог светског рата Макензен је командовао XVII армијским корпусом на Источном фронту. Током борби против руске војске у Источној Пруској и Пољској показао је изузетну способност у маневарском ратовању, нарочито у операцијама код Лођа и Варшаве крајем 1914. године. У битци код Таненберга, Макензенов корпус је одиграо кључну улогу у опкољавању руске Друге армије. Руски врховни командант, генерал Александар Васиљевич Самсонов је због овог катастрофалног пораза, упркос руској бројној надмоћи, извршио самоубиство 30. августа 1914. године.
За ове успехе добио је највише немачко војно одликовање — Pour le Mérite, а већ 1915. године унапређен је у чин генералфелдмаршала (Generalfeldmarschalls), чиме је ушао у највиши слој немачке војне хијерархије. Последње две године рата провео је у Румунији као војни гувернер, чиме је сачувао свој углед непораженог војсковође упркос коначном поразу. Његови војни успеси донели су му поштовање попут надимака „(Нови) Маршал Напред“ („(Neuer) Marschall Vorwärts“), у знак сећања на Гебхарда Леберехта фон Блихера, пруског фелдмаршала који је допринео победи над Наполеоном у битци код Ватерлоа 1815. године.
-
Српско ратиште и одбрана Београда 1915. године
4.1 Армијска група Макензен
Средином 1915. године Макензен је постављен за команданта Армијске групе Макензен (Heeresgruppe Mackensen), сложене савезничке формације Централних сила, састављене од:
Циљ ове групације био је коначно војно уништење Србије и елиминација једине савезничке државе на Балкану. Ова армијска група је располагала са око 800 хиљада људи, наспрам тадашњих 240-250 хиљада српских војника, што представља 2,5 до 3 пута јаче снаге. Под његовом командом било је концентрисано укупно 14 немачких и аустроугарских дивизија (дуж Саве, Дунава и Дрине) и 6 бугарских дивизија (дуж источне границе Србије).
У октобру и новембру 1915. ова коалициона војска спровела је офанзиву која је срушила организовани отпор српске војске, после чега је уследило веома тешко повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније ка Јадранском мору. О победничкој природи операције сведочи и чињеница да је Макензен, приликом повратка у Беч, био одликован ретком Медаљом за војне заслуге I класе са дијамантима и личним признањем од самог цара Фрања Јосифа I.
4.2 Одбрана Београда
Посебно место у историји рата заузима одбрана Београда у октобру 1915. године. Град је бранила знатно слабија српска војска, састављена од делова Треће армије, жандармерије, добровољаца и резервиста. Командант одбране Београда био је мајор Драгутин Гавриловић, који је уочи немачко-аустроугарског преласка Саве и Дунава одржао чувени говор својим војницима (,,Војници, јунаци!..."), симбол српског отпора и војничке части.
После страховите артиљеријске припреме, једне од најјачих до тада виђених на Балкану, јединице Армијске групе Макензен прешле су реке и започеле борбе у самом граду. Упркос огромној техничкој и бројчаној надмоћи нападача, српски браниоци пружили су очајнички и херојски отпор, борећи се на Калемегдану, Дорћолу, код Савског пристаништа и у рушевинама градских четврти.
Изгледа да је Макензен имао велико поштовање према Српској војсци и Србима уопште. Пре него што је отишао на српски фронт 1915. године, одржао је говор својим официрима и војницима:
,,Не идете на италијански, руски или француски фронт. Борићете се против новог непријатеља - опасног, жилавог, неустрашивог и лукавог. Идете на српски фронт и у Србију. Срби више од свега цене своју слободу и бориће се до последњег човека. Чувајте се да овај мали непријатељ не укаља вашу славу и не угрози досадашње успехе."
(,,Ihr zieht nicht an die italienische, russische oder französische Front. Ihr kämpft gegen einen neuen Feind – gefährlich, zäh, furchtlos und scharfsinnig. Ihr zieht an die serbische Front und nach Serbien. Die Serben lieben ihre Freiheit und kämpfen bis zum letzten Mann. Hütet euch davor, dass dieser kleine Feind euren Ruhm trübt und eure Erfolge gefährdet." - Schwarzmüller, Theo. Zwischen Kaiser und "Führer." Generalfeldmarschall August von Mackensen. Eine politische Biographie. Munich: Deutscher Taschenbuch Verlag, 1995.)
Жестина и пожртвованост српске одабране оставиле су снажан утисак на Макензена. Након заузимања Београда, он је наредио да се погинули српски војници достојно сахране, уз војне почасти у Топчидерском парку. Том приликом подигнут је и скроман камени споменик са натписом на немачком и српском језику:
„Hier ruhen serbische Helden.“
„Овде почивају српски јунаци.“
Овај чин био је изузетак у оквирима Великог рата и додатно је учврстио Макензенов углед као команданта који поштује противника.
Макензенов однос према српској војсци најбоље осликава изјава која му се приписује у више извора и мемоара, коју је наводно дао приликом испитивања у српском заробљеништву:
„Wir kämpften gegen eine Armee, von der man sonst nur in Märchen hört.
Manchmal scheint es mir, dass wir die Serben mehr geschätzt haben als ihre Verbündeten.“
„Борили смо се против армије о којој се иначе чује само у бајкама.
Понекад ми се чини да смо ми Србе више ценили него њихови савезници.“
После капитулације Немачке 11. новембра 1918. године, Макензен се налазио у Мађарској, где је са остацима својих јединица покушавао да организује повратак у Немачку. Заробљен је код Будимпеште, од стране савезничких снага и мађарских револуционара, након чега је предат властима новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Макензен је интерниран у Футог, где је боравио од краја 1918. до новембра 1919. године. Боравио је у дворцу Хотекових (дворац Хадик), сада Пољопривредна школа у Футогу (Иронија судбине је то што су у овом дворцу боравили, пре одласка у Сарајево 1914. године, Франц Фердинанд и Софија Хотек код њених рођака - прим. аутора). За разлику од већине заробљених официра, он је био третиран са свим војним почастима које су приличиле његовом чину.
Током боравка у Футогу задржао је лично официрско наоружање и имао је слободу кретања по месту. Уживао је поштовање официра који су га чували, локалних власти и становништва. Није био изложен понижењима или ограничењима типичним за ратне заробљенике. Иако се налазио на списку осумњичених за ратне злочине, против њега никада није покренут судски поступак, што је било у складу са његовим понашањем током окупације.
У међуратном периоду и по доласку Адолфа Хитлера на власт, Макензен је остао отворени монархиста и присталица старе царске Немачке. Хитлер га лично није подносио, сматрајући га симболом старог режима и потенцијалним моралним ауторитетом који је измицао нацистичкој контроли. Мада је покушавао да искористи његов углед у промовисању ,,нове" немачке армије.
Ипак, због огромног угледа који је Макензен уживао у немачкој војсци и јавности, Хитлер није смео да предузме никакве репресивне мере против њега. Макензен је, свесно и демонстративно, терао инат нацистичком режиму, тако што се појављивао искључиво у старим хусарским униформама царске војске, одбијајући да носи нове нацистичке униформе, иако је као пензионисани фелдмаршал имао формално право на њих. Својим изгледом и држањем јасно је истицао верност старој Немачкој и дистанцу према Трећем рајху.
Макензен је преживео и Други светски рат. Умро је 8. новембра 1945. године, у 95. години живота, као један од последњих живих фелдмаршала Немачког царства и сведок пропасти два немачка државна система.
Август фон Макензен остао је упамћен не само као војни победник над Србијом, већ као ретка фигура витештва у доба тоталног рата. Његов однос према српским браниоцима Београда, поштовање исказано кроз дела, а не само речи, као и начин на који је држан у заробљеништву, чине га јединственом појавом у историји Првог светског рата. Његов чин приликом сахрањивања српских бранилаца Београда није остао без достојног одговора, Срби су се немачким војницима, који су настрадали у Србији 1918. одужили на исти начин, уређујући немачко војно гробље у Београду са примереним спомеником.
Јован П. Милинковић, професор историје
Коришћена литература:
- Schwarzmüller, Theo (1995). Zwischen Kaiser und "Führer": Generalfeldmarschall August von Mackensen : eine politische Biographie
- Zabecki, David T. (2014). Germany at War: 400 Years of Military History [4 volumes]: 400 Years of Military History
- „Mackensen, August von”. Encyclopædia Britannica (12 изд.). 1922.
- Uwe Wolfradt, Moritz Waitschies: August von Mackensen – eine Aufstiegsgeschichte aus Mitteldeutschland (Memento vom 25. Mai 2024 im Internet Archive). In: Sachsen-Anhalt-Journal. Jahrgang 29, Heft 4, 2019, стр. 13–15.
