Флора Сендс је имала 38 година када је избио Први светски рат. Била је образована и имућна жена, говорила је француски и немачки а волела је планинарење и јахање које ће годинама касније одредити њену судбину. Иако се добровољно пријавила као медицинска сестра, британска војска ју је одбила јер није имала довољне квалификације, као и многе друге жене које су желеле да помогну у рату а којима је тај позив био онемогућен. Међутим, Флора није посустајала. О томе сведочи њен биограф Луиз Милер: "Флора је дуго сањала о томе да буде део неке велике битке." И догодило се.

„Путовање“ са српском војском

Уместо да се повуче, Флора је отпутовала у Србију 1914. године, где је приступила јединици болничарки. Када су Срби почели повлачење 1915. године, одбила је наредбе да напусти трупе и остала је једина Британка и жена официр која је била са српским војницима. Унапред мислећи да је одбијена, обратила се команданту српске војске Милошу Васићу који ју је, зачудо, дочекао раширених руку уз речи "Ако останете са војском, мораћете са њима и преко Албаније. Пут ће бити нешто што до сада никада нисте искусили." Одговорила је питањем да ли ће бити на терету на шта је командант одвратио речима "Управо супротно, ваше присуство ће охрабрити војнике. Њима ћете бити читава Енглеска."


Тога дана, Флора је постала војник, капетан и једина жена официр српске војске. Непосредно и током рата је заједно са великим британским добротворкама оснивала бројна удружења скупљајући помоћ од савезника за Србију и њен ратоборни народ. Након Великог рата је живела у Паризу, удата за руског емигранта са којим се вратила у Краљевину Југославију, у Београд. Била је жена која је возила први београдски такси а приче из Великог рата је у униформи говорила широм света. Приликом бомбардовања Београда 1941. године пожелела је да се врати у војску и помогне српском становништву, међутим, до тога никада није дошло због изразито брзе капитулације краљевине Југославије. 

Преминула је у Британији, тамо где већина људи није знало ко је она. У Србији је била поштована, добивши улицу у Београду. Њен лик је обележен и на поштанским маркицама. Била је носилац највишег српског војног одликовања - Карађорђеве звезде.


Аутор: Невена Младеновић, дипломирани туризмолог