Исхрана војске представља један од кључних елемената борбене способности у ратним условима. У Првом светском рату, који је по свом обиму и трајању представљао дотад невиђен сукоб, питање снабдевања храном постало је једно од централних логистичких и егзистенцијалних питања. За Краљевину Србију, државу ограничених економских и индустријских капацитета, обезбеђивање исхране за масовну војску представљало је изузетно тежак задатак.
Српска војска је у рат ушла са системом исхране који се ослањао на традиционалне облике снабдевања, једноставна следовања и високу физичку издржљивост војника. Иако такав систем није био на нивоу развијених европских сила, он је у почетним фазама рата функционисао релативно задовољавајуће. Међутим, током 1915. године, услед непрекидних борби, материјалне исцрпљености и слома фронта, систем исхране доживео је потпуни крах.
Организација исхране и интендантска служба
За организацију исхране српске војске била је надлежна интендантска служба Министарства војног. Она је обухватала набавку, складиштење, транспорт и расподелу животних намирница. У миру и током Балканских ратова, ова служба била је прилагођена потребама релативно мале војске и краткотрајних операција.
Снабдевање је у великој мери зависило од домаће пољопривредне производње и локалне реквизиције, што је у условима тоталног рата представљало озбиљно ограничење. Недостатак развијене прехрамбене индустрије и транспортне инфраструктуре значајно је утицао на количину и квалитет хране.
Следовања српског војника
Прописано дневно следовање српског војника обухватало је:
- хлеб (приближно 750–800 грама),
- месо (око 250 грама, али не свакодневно),
- пасуљ, пиринач или друге махунарке,
- со, а повремено и маст или лук.
У ратним условима, ова следовања су често била смањена или замењена сувим оброцима. Хлеб је представљао основну намирницу, док је топла храна била нередовна и зависила од могућности јединица да је припреме на терену.
Пољске кухиње и припрема топле хране
Српска војска није располагала развијеним и стандардизованим системом пољских кухиња. Уместо покретних кухиња индустријске израде, коришћени су импровизовани метални казани монтирани на топовске каре (сандук за муницију са точковима на који се качи топ приликом транспорта) у саставу чета, батаљона или пукова.
Храна се припремала у позадини борбених положаја или у насељима кроз која су јединице пролазиле. Кувари су најчешће били војници са цивилним искуством у домаћинству. Припремана су једноставна варива и чорбе, најчешће од пасуља, кукуруза или кромпира. Месо се користило ретко и углавном у случајевима локалне набавке.
Током покретних операција и нарочито у јесен 1915. године, пољске кухиње су практично престале да функционишу, што је довело до потпуног ослањања на суву храну, укључујући таин.
Исхрана током повлачења преко Албаније (1915–1916)
Током повлачења српске војске преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године, питање исхране достигло је најкритичнију тачку. Услед потпуног слома система снабдевања, уништене инфраструктуре и непријатељског окружења, редовна војна следовања су у највећем делу престала да постоје. Војници су били препуштени сопственој сналажљивости, ретким резервама које су носили са собом и повременој куповини хране од локалног становништва.
Посебну улогу у том контексту имала је куповина хране од арбанашког становништва, која се у већини случајева није могла обављати новцем у папирном облику. Због неповерења према српској валути и ратних прилика, храна се куповала искључиво за сребро или злато. Војници су за неколико шака кукуруза, комад хлеба или мало сира често давали породичне дукате, сребрне новце или накит који су понели из куће. У мемоарској грађи више пута је забележено да је вредност хране у тим условима била несразмерно висока у односу на њену количину, што је додатно отежавало положај војника и избеглица.
Ипак, упркос општем расулу, српска држава није у потпуности престала да функционише. По доласку у Скадар, српска влада и врховна команда уложили су напоре да се бар делимично обнови снабдевање. Према доступним изворима, у Скадру је успело да се организује куповина појединачних следовања за неколико дана, која су распоређена најугроженијим јединицама. Иако те количине нису могле да реше проблем глади у целини, оне су имале значајну улогу у физичком и моралном одржавању војске до наставка повлачења ка јадранској обали.
Сведочанства учесника описују како су војници дробили таин у мање делове и потапали га у воду или ретку чорбу, како би се добила минимална калоријска вредност. Ови записи наглашавају да је таин постао више од хране – симбол издржљивости и надахнућа у екстремним условима.
Војнички хлеб – таин
Таин је представљао основни облик сувог хлеба у српској војсци. Реч је о изузетно тврдом, бесквасном, дуготрајном хлебу, прилагођеном условима дугих маршева и немогућности редовне припреме хране.
Таин је био калоријски концентрисан, отпоран на кварење и лак за транспорт. Војници су га ломили на мање делове, натапали водом или чорбом и користили као главни извор енергије у условима када друге хране није било. Калоријска вредност је појачавана додавањем коштуњавог воћа (ораха, лешника, сувих шљива и сл.).
У условима вишедневних маршева и брзих наступања, коришћење овакве хране се показало ефикаснијим, за разлику од аустроугарских или немачких следовања која су се базирала на сувим бисквитима, чија калоријска вредност је готово била равна нули. Неопходност уношења велике количине калорија у условима рата, присутности израженијег стреса и већим физичким напорима, била је готово законитост.
Рецепти и начин припреме таина
Класични пшенични таин
Састојци:
- 1 кг грубо млевеног пшеничног брашна
Начин припреме:
Брашно и со добро се измешају у великој посуди. Постепено се додаје вода, меси се тврдо тесто које се не лепи за руке. Тесто се обликује у округле или продужене погаче дебљине 4–5 cm. Пече се на 200–220 °C око 30–40 минута, док корица не постане златно-смеђа. Након печења, таин се суши 3–5 дана на сувом месту, што омогућава дуготрајност до неколико месеци.
Пшенично-кукурузни таин
Састојци:
Начин припреме:
Брашно се меша са сољу. Додаје се вода и меси тврдо тесто. Обликује се у погаче, благо равне или овалне. Пече се на умереној температури 30–35 минута. Суши се 3–4 дана да би се обезбедила дуготрајност.
Таин са мекињама (у време оскудице)
Састојци:
- 700 г пшеничног брашна са високим уделом мекиња
Начин припреме:
Мекиње и брашно се добро измешају са сољу. Додаје се вода и меси чврсто тесто. Обликује се у дебеле погаче и пече око 35–40 минута на 200 °C. Суши се 4–5 дана док не постане потпуно сув и тврд. Користи се као основна храна током маршева или као последња резервна намирница.
Прича о таину из Народног музеја у Пироту
Једна од најпознатијих прича везаних за таин је прича о војнику Алекси Здравковићу из Пирота:
Његова мајка испекла му је таин пре него што је отишао у војску уочи Балканских ратова и Првог светског рата, као симбол заштите и гарант опстанка. Он је тај хлеб носио са собом све време рата, држећи га као своју амајлију. Легенда каже да му је тај таин у једној борби чак спасао живот, јер је метак заустављен поред хлеба у џепу. Према предању и музејској документацији, он га је носио током повлачења преко Албаније, али га није појео, чувајући га као последњу резерву. Након рата, таин је сачуван као лична реликвија и касније предат музеју, где данас представља снажан симбол страдања и издржљивости српског војника.
Данас је тај таин део историјске збирке Музеја Понишавља (Народни музеј), Пирот, где је изложен као један од најважнијих предметa материјалне културе српске војничке прошлости из Првог светског рата.
Опоравак на Крфу и Солунски фронт
Након изузетно тешког повлачења и губитака током зиме 1915–1916, српска војска се евакуисала на Крф, где је уз помоћ савезничких држава почела постепено да се обнавља. На Крфу су уведене редовне пољске кухиње, које су омогућиле припрему топлих оброка, нарочито чорби и варива од меса, поврћа и житарица.
Савезнички извештаји (француски и британски) указују да је овај период био кључан за обнову борбене готовости српске војске. Војници су поново добијали редовна дневна следовања, а таин је остао као помоћна храна и симбол прошлих страдања. Важан аспект је био и психолошки, повратак редовне исхране и могућност топле хране значајно је подигао морал и дисциплину у јединицама.
После периода опоравка, српска војска је пребачена на Солунски фронт, где је редовно снабдевање обезбеђивано у сарадњи са савезницима. Пољске кухиње су се показале као веома ефикасан систем за редовну припрему хране, док је таин и даље остао део резервне исхране за маршеве и борбене операције. Ово је омогућило да српска војска, након физичког и моралног опоравка, буде способна за активан учинак на Солунском фронту и касније за пробој фронта 1918. године.
Закључак
Исхрана српске војске у Првом светском рату била је скромна, али прилагођена реалним могућностима државе. Таин, импровизоване кухиње и изузетна издржљивост војника представљају кључни аспект српског ратног искуства. Чак и у најтежим условима, војници су успевали да задрже енергичност и борбену способност, што је допринело коначном опоравку и успеху на Солунском фронту.
"Не псују се Бог, Сунце и хлеб!" - из личног кућног васпитања аутора.
Написао: Јован П. Милинковић, професор историје
Коришћена литература:
1. Мишић, Ж., Моје успомене, Београд.
2. Степановић, С., Успомене, Београд.
3. Митровић, А., Србија у Првом светском рату, Београд.
4. Радојевић, М., Димић, Љ., Србија у Великом рату 1914 – 1918. Београд, 2016.
5. Живојиновић, Д., Србија и савезници 1914–1918, Београд.
6. Милићевић, Милић, Исхрана српске војске у Србији крјем 19. и почетком 20. века. Студија, 1997.
7. Stojićević, Aleksandar M., Istorija naših ratova za oslobođenje i ujedinjenje od 1912-1918 (tok operacija i primena snabdevanja), Београд, 1932.
