Први светски рат је био велики изазов за једну малу и релативно сиромашну краљевину попут Краљевине Србије. Иако је била богата људским и природним ресурсима, Краљевина Србија је тек после смене династија 1903. године почела озбиљније да се развија у индустријском смислу. То је била последица политичких и демократских тенденција, али и изазова који је наметнут током Царинског („Свињског“) рата са Аустроугарском од 1906. до 1911. године. Тај развој и непосредна политичка опасност од суседне моћне Aустроугарске монархије, посебно наглашене у време Анексионе кризе 1908/1909. године, битно је утицао и на даље унапређење српске војске.
Међу најопремљенијим војскама на свету
Колико је свест о опасности од Аустроугарске монархије била изражена, говори и чињеница да је врховна команда српске војске посветила велики значај технолошким иновацијама које су пратиле развој наоружања почетком 20. века. Краљевина Србија, сходно тим тенденцијама, ушла је у ред првих десет земаља на свету које су увеле модерну авијацију, као вид подршке и јединица за осматрање, куповином прва три „аероплана.“ Такође и новине које је америчка војска увела, на основу својих искустава из грађанског рата, а везано за третирање војника у случају рањавања, како би се смањила могућност сепсе и смањио број ампутираца међу рањеницима.
Као директан резултат је да је Краљевина Србија током Првог светског рата имала око 8% ампутираца међу рањеним војницима, док у осталим војскама Европе се тај број кретао између 30% и 50%. Потом треба навести да је војна обавештајна служба пре балканских ратова под управом мајора Драгутина Димитријевића Аписа набавила преносне уређаје за прислушкивање телефонских и телеграфских веза, што је омогућило прецизније обавештавање о кретању и намерама противника. Као круна те модернизације јесте чувено “Топовско питање“ и набавка најмодернијих топова и хаубица. Куповина француске артиљерије Шнајдер-Крезо, Краљевину Србију је сврстало у ред најопремљенијих војски тог времена, а у питању је била мала и сиромашна балканска краљевина.
Српски официри
Можда највећи квалитет српске војске јесте њен официрски кадар. Виши и руководећи официри српске војске су своје искуство црпели из два српско-турска рата, док су они млађи и оперативни официри своје „ватрено крштење“ стекли у два балканска рата. Најважнија ствар којој је српски официр био учен је то да има право на самоиницијативу, односно: „Учини све, па макар и у супротности са наређењима, а да дође до победе.“ А како је то Јеремија палио топа пре више од једног века, послушајте овде. :)Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
Коришћена литература:
1. Симић, П., „Српска војска у Првом светском рату“. Историјске свеске, бр. 11, 2014.
2. Слободан В. Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918. године, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Београд, 2013.
3. Ђукић, Слободан В., Утицај официра из Хабсбуршке монархије и Пруске на стварање и развој стајаће војске у Србији у XIX веку, Војна академија, Београд, 2019.
4. Бодрожић, Ђуро, ВОЈСКА И ДРЖАВА: ПОЧЕЦИ МОДЕРНЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ, Институт за политичке студије, Београд, 2022.
5. Анић-Вуксановић, Драга, Стварање модерне српске војске: француски утицај на њено формирање, Београд, 1993.
6. Ђорђевић, Живота, Српска народна војска: студија о уређењу народне војске Србије 1861–1864, Београд, 1984.
7. Васић П., Униформе српске војске 1808-1918, Београд 1980.
8. Милићевић М., Реформа војске Србије 1897-1900, Београд 2002.
9. Ђокић, Небојша, Радовановић, Радован, Артиљеријска оруђа и минобацачи Српске војске у време завршних борби за ослобођење Србије 1918. године, Крушевац и околина у Првом светском рату, Крушевац 2018, - academia.edu.
10. Ђокић, Небојша, Думић, Оливера, НАОРУЖАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ВРЕМЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ 1914. ГОДИНЕ, Крушевац 2016. -academia.edu.
11. Чолић, Гордана, СРПСКА СТАЈАЋА ВОЈСКА ОД 1883. ДО 1900. ГОДИНЕ, дипломски рад, Београд, 2018.
12. Дарко Исаиловић, ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ, дипломски рад, Београд, 2020.
