Ултиматум и објава рата од стране Аустроугарске монархије 1914. године био је највећи изазов модерне српске краљевине. Он ће довести до крајњих напора, не само српске војске, већ и свих државних институција, а напослетку и понајвише народа.
Три армије и један корпус
Када је било евидентно да је рат са Аустроугарском неизбежан, Врховна команда је приступила мобилизацији сличној као што је то био случај у време Првог балканског рата. Планирано је формирање три армије и једног корпуса, који би био веза са савезничком и братском црногорском војском. Врховни командант војске је био
регент Александар Карађорђевић, који је вршио улогу краља уместо свог остарелог оца краља Петра I Карађорђевића. Начелник ђенералштаба је био
војвода Радомир Путник, а његов заменик
ђенерал Живојин Мишић. Командант Прве армије је био
ђенерал Петар Бојовић, Друге армије
ђенерал Степа Степановић, Треће
ђенерал Павле Јуришић Штурм, док је командант Ужичког корпуса био
ђенерал Милош Божановић.Српска војска се организацијски састојала из три главна дела војника подељених према годинама, тзв. позивима. Тако су војници
првог позива били младићи
од 21 до 31 године живота,
други позив су сачињавали мушкарци
од 32 до 37 година, док је
трећи позив био попуњаван из редова мушкараца
од 38 до око 45 година. Оно што нама данас делује помало и смешно, а то је да су „старци“ преко 45 година уз младиће млађе од 20 година, чинили гарнизонску војску, а када су ти „старији“ грађани у питању, то је подразумевало да они чине тзв. „мртву стражу.“ Овај податак модерном човеку делује као невероватан, али ако се узме да је у Краљевини Србији просек година становништва био око 27-28 година живота, онда нам је сасвим јасно да је то било једно изузетно младо друштво.
Како су попуњаване армије?
Што се тиче организације јединица, постојеће армије су попуњаване према предратним војним областима, којих је било пет (
моравска, дринска, дунавска, шумадијска и тимочка војна област). Армије нису биле уједначене према броју војника, али је у принципу био сличан за све. Свака армијска област је морала регрутовати једну пешадијску дивизију првог позива, једну пешадијску дивизију другог позива, три дивизије трећег позива, један коњички ескадрон који је био у статусу чете, као и одређени број пешадијских батаљона и коњичких ескадрона трећег позива. Овоме треба придодати и одређени број војно-четничких чета корисних за герилско ратовање и акције у позадини непријатеља. Свака дивизија је бројала приближно 19.000 војника.
Оно што је можда најинтересантније јесте да је, када је објављена мобилизација, остављено 5 до 7 дана за регрутацију пешадије, а 7 до 9 дана за мобилизацију коњице и артиљерије. Ипак, потпуна мобилизација је завршена за 4-5 дана!
Аутор: Јован Милинковић, професор историје
