Човек вредан страхопоштовања беше Војин Поповић, рођен 1881.године у Сјеници. Догађај који је одмалена формирао Војинов преки карактер (одлучност, безкомпромисност и грубост) је тамничење његовог оца због пожара у пашином конаку, а за који су Турци оптужили и похапсили све виђеније Србе Сјеничане. Једном приликом је изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног муче Турци. Нек иду у пакао." Његови родитељи донели су одлуку да свој нови дом саграде у Крагујевцу, где се мали Војин школовао и завршио Војну школу.
ЗАШТИТНИК СТАРЕ СРБИЈЕ
Четничком покрету војводе Спасе Гарде Змаја се прикључује 1905.године у Маћедонији у битки на Челопеку. Српске чете су турским и арнаутским трупама нанеле велики пораз, а истакли су се Воја Танкосић, Душан Путниковић, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Аксентије Бацетовић… Ова битка била је велико ватрено јуначко крштење за многе, а Војин Појповић је „крштен" као комитски вођа. Четујући три године неуморно по Маћедонији, постаје командант целокупне четничке организације на левој обали Вардара. Његова јединица - Четници војводе Вука су имали посебан углед у војсци. Знао је да пошаље мање чете у брзе нападе, чиме би одвукли пажњу супотстављенима, док би главна чета ударала са другог места и правила пометњу непријатељу.
Изузетно је држао до дисциплине и морала своје чете, да његови војници буду честити и вољени од стране свога народа, те је остала запамћена правдољубива изјава: „Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.“
Његов витешки кодекс је освајао симпатије код угњетаваног народа старе Србије, па је углед српске војске искључивао сваку негативну пропаганду о четницима. Строга дисциплина је била једини начин преживљавања у тешким условима: сталне кретње по сунцу, киши, снегу, уз мањак муниције, хране, обуће и одеће, уз наравно честе нападе и претње непријатељских група. Војиново добро официрско знање донело му је звање Шефа горског штаба.
Младотурска револуција 1908.године је донела обећање слободе и једнакости свим народима широм своје царевине. Поверовавши у то, српски четници су се повукли у територију Србије. Но међутим, стрепећи од бугарских групација по Маћедонији, српске школе и цркве се затвараху. Чувши за то, Војвода Вук се са одабраном групом четника вратио на територију Маћедоније и постепено приступао пребацивању чета из Србије како би одбранио свој српски народ.
ЦРНА РУКА
Поставши надалеко познат, у Београду су почеле да се штампају разгледнице с његовим ликом, а малој деци је постао узор па су почели да се играју комита и четника (годинама после је игра прерасла у борбу шваба и партизана…).
Велики народни протест је одржан у Београду 1908.године поводом немилосрдне анексије Босне и Херцеговане, којом је власт Карађорђевића мирно „српску земљу” препустила Аустроугарској. У кући Војиновог школског друга из 32. класе, Војислава Танкосића, уз тиквешко вино и мезе 1911. године оснива се организација „Уједињење или смрт”. Црна рука, збир српске елите окупљене око идеје ослобођења Србије, за свог чувара архиве одабира Војина.
БАЛКАНСКИ РАТОВИ
Кумановска битка октобра 1912.године је чети војводе Вука донела нови задатак - бранити положај на узвишењу Сртевица како би се штитили бокови Прве српске армије. Вуков одред је био претходница Коњичкој диввизији најодликованијег српског официра - кнеза Арсена Карађорђевића. Јединица је до краја године ослободила Прилеп, Битољ, Лерин, а потом у Елбасану заробила десетак хиљада пушака и другог оружја, разоружавши арнаутске снаге. Заједно са четницима Василија Трбића у кланцима планине Бабуне након жестоких борби први улазе у Велес.
Непогрешиво је знао одабрати терен за окршај и да сачува своју и главу својих сабораца. Његова чета је била посебна и по изуму „скакавцу", справа која је прецизно гађала бомбама мету на раздаљини од педесетак метара. Током Другог балканског рата успешно командује Добровољачким корпусом у окршајима са Бугарима.
1914-1916.
Пред почетак новог ослободилачког рата, у народу званог Велики рат, презиме Поповић понела је његова изабраница Јелисавета. Чину венчања у Саборној цркви и слављу у Официрском дому су присуствовали Апис, Танкосић и други.
Војничка дужност у чину војводе није га заобишла ни на Церској битки, првој и славној победи савезника. Као командант Јадарског четничког одреда заједно са Рудничким одредом мајора Танкосића, постројавају се у редове Треће армије, под генералом Божидара Јановића. На стратешки важном месту, Самуровића ади, борба је трајала дуже од једног дана, али Осми аустријски корпус је заустављен.
Далеко је одјекнула наредба: „Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара!“ Херој бајонет борби са својим искусним војницима, не старијим од тридесетак година, борбама прса у прса повикује: „Јунаци, напред на Дрину!” Непријатељски морал почиње опадати када су сазнали да ће се морати сусрести са јединицама непобедивог герилског војводе Вука. Након потпуног слома непријатеља, заробљене Србе из аустроугарске јединице позива да се прикључе његовој јединици.
Ефикасност и ратоборност четничких јединица ослобађа терен преко Гучева, Мачковог камена и Колубаре. У октобру месецу задобија погодак метком у стомак. После опоравка у Ваљевској болници бива постављен за привременог управника града Београда.
Величанствена парада у ослобођеном Земуну је била предвођена Владиком Николајем Велимировићем у част неустрашивих четничких одреда војвода Воје Танкосића и Војина Поповића. Аустроуграска се нашла пониженом јер је сматрала да ће након неколико дана прегазити “малу” Србију.
Добровољачки одред, који се наредне 1915.године требала супротставити са опасним фелдмаршалом Макензеном, бројао је око четири хиљаде војника. Слабији и недовољно обучени добровољци пристизали су из Америке и региона захваљујући апелима Михајла Пупина и владике Николаја. Након погибије Танкосићеве, његови добровољци се прикључују преполовљеном одреду војводе Вука.
После дугог и мучног повлачења српске војске преко српске Голготе, планинских снегом овејаних венаца Албаније, Легија смрти, како је називан Добровољачки одред, последњих дана јануара 1916.године укрцава се на савезнички брод упућен на Крф. Војвода Вук је послат у Париз како би присуствовао састанку Југословенског одбора. Циљ разговора је био да се Добровољачки одред прошири и назове Југословенски одред. То и јесте било прихваћено, али војвода Вук није никако прихватао покушаје хрватског представника Фрање Супила да се меша у селекцију српских представника у преговорима.
КАЈМАКЧАЛАН
Свакодневне битке на Солунском фронту су кулминирале у Леринској операцији, првој фази у битки на Кајмакчалану. Тада су укључени његови одреди у паклени окршај поводом ослобађања самог врха планине Ниџе. Немајући маказе четници војводе Вука голим рукама покидаше жичане ограде и тиме отворише „врата Србије”.
ПОСЛЕДЊА БИТКА НА ГРУНИШТУ
Шеснаестог дана новембра Добровољачки одред поново бива послат на задатак - остварити контролу над Грунишким висом. Исцрпљени и десетковани одред предвођен Војводом Вуком три пута захтева од пуковника Смиљанића да буде поштеђен овог тешког и опасног задатка, али залуд. Доктор Александар Костић, задужен за спасавање рањеника, записао је: „Јака митраљеска паљба, бомбе, а онда јуриш. Трећег дана нигде пушке, а доносе рањенике. Тек кад сам им скинуо униформу, схватио сам да су тела избодена бајонетима… Пет пута сам чуо глас војводе Вука: Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше.”
Иако рањен у десну руку, одбија савет за превијање и санирање ране, већ одлучно пребаци револвер у леву руку и настави јуришати за растуреним непријатељским јединицама. Тек кад се јуриш окончао, током превијања ране, бугарски војник скривен иза једне стене погоди Вука у десни пазух који је изашао с леве стране војводиног тела. Овај смртоносни хитац је прошао директно кроз лавље срце. Црни камен се назива место на којем је погинуо Војвода Вук.
Завијорила се српска застава на врху и Бугари беху потучени, али не беше славља и победе, већ само плача и ридања. Погибе безсмртни див-јунак војвода Вук 29.11.1916.године. Оста записана у вечности фотографија њега у усправном положају на носилима са својим саборцима.
Апис је као мало дете плакао приликом сахране војводе Вука на Српском војничком гробљу на Зејтинлику. Уз свечане почасти посмртни остаци су пренесени у Београд и сахрањени на Новом гробљу. У парку на Топличином венцу 1936.године откривен је споменик војводи Вуку, дело Вајара Ђорђа Јовановића.
Војводин Добровољачки одред је расформиран и прикључен Дринској дивизији.
Аутор: Јана Тодоровић, студент туризма
Извори: "Заборављени јунаци Великог рата"- Милан Богојевић и "Ратници Црне руке"- Славиша Павловић
