+381 62 514 566
Пред почетак новог ослободилачког рата, у народу званог Велики рат, презиме Поповић понела је његова изабраница Јелисавета. Чину венчања у Саборној цркви и слављу у Официрском дому су присуствовали Апис, Танкосић и други.
Војничка дужност у чину војводе није га заобишла ни на Церској битки, првој и славној победи савезника. Као командант Јадарског четничког одреда заједно са Рудничким одредом мајора Танкосића, постројавају се у редове Треће армије, под генералом Божидаром Јанковићем. На стратешки важном месту, Самуровића ади, борба је трајала дуже од једног дана, али Осми аустријски корпус је заустављен.
Далеко је одјекнула наредба: „Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара!“ Херој бајонет борби са својим искусним војницима, не старијим од тридесетак година, борбама прса у прса повикује: „Јунаци, напред на Дрину!” Непријатељски морал почиње опадати када су сазнали да ће се морати сусрести са јединицама непобедивог герилског Војводе Вука. Након потпуног слома непријатеља, заробљене Србе из аустроугарске јединице позива да се прикључе његовој јединици.
Ефикасност и ратоборност четничких јединица ослобађа терен преко Гучева, Мачковог камена и Колубаре. У октобру месецу задобија погодак метком у стомак. После опоравка у Ваљевској болници бива постављен за привременог управника града Београда.
Величанствена парада у ослобођеном Земуну је била предвођена Владиком Николајем Велимировићем у част неустрашивих четничких одреда војвода Воје Танкосића и Војина Поповића. Аустроуграска се нашла пониженом јер је сматрала да ће након неколико дана прегазити “малу” Србију.
Добровољачки одред, који се наредне 1915.године требао супротставити са опасним фелдмаршалом Макензеном, бројао је око четири хиљаде војника. Слабији и недовољно обучени добровољци пристизали су из Америке и региона, захваљујући апелима Михајла Пупина и Владике Николаја. Након Танкосићеве погибије, његови добровољци се прикључују преполовљеном одреду Војводе Вука.
После дугог и мучног повлачења српске војске преко српске Голготе, планинских снегом овејаних венаца Албаније, Легија смрти, како је називан Добровољачки одред, последњих дана јануара 1916.године укрцава се на савезнички брод упућен на Крф. Војвода Вук је послат у Париз како би присуствовао састанку Југословенског одбора. Циљ разговора је био да се Добровољачки одред прошири и назове Југословенски одред. То и јесте било прихваћено, али Војвода Вук није никако прихватао покушаје хрватског представника Фрање Супила да се меша у селекцију српских представника у преговорима.
Свакодневне битке на Солунском фронту су кулминирале у Леринској операцији, првој фази у битки на Кајмакчалану. Тада су укључени његови одреди у паклени окршај поводом ослобађања самог врха планине Ниџе. Немајући маказе четници Војводе Вука голим рукама покидаше жичане ограде и тиме отворише „врата Србије”.
Шеснаестог дана новембра Добровољачки одред поново бива послат на задатак - остварити контролу над Грунишким висом. Исцрпљени и десетковани одред предвођен Војводом Вуком три пута захтева од пуковника Смиљанића да буде поштеђен овог тешког и опасног задатка, али залуд. Доктор Александар Костић, задужен за спасавање рањеника, записао је: „Јака митраљеска паљба, бомбе, а онда јуриш. Трећег дана нигде пушке, а доносе рањенике. Тек кад сам им скинуо униформу, схватио сам да су тела избодена бајонетима… Пет пута сам чуо глас војводе Вука: Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше.”
Иако рањен у десну руку, одбија савет за превијање и санирање ране, већ одлучно пребаци револвер у леву руку и настави јуришати за растуреним непријатељским јединицама. Тек кад се јуриш окончао, током превијања ране, бугарски војник скривен иза једне стене погоди Вука у десни пазух, метком који је изашао с леве стране војводиног тела. Овај смртоносни хитац је прошао директно кроз лавље срце. Црни камен се назива место на којем је погинуо Војвода Вук.
Завијорила се српска застава на врху и Бугари беху потучени, али не беше славља и победе, већ само плача и ридања. Погибе безсмртни див-јунак Војвода Вук 29.11.1916.године. Оста записана у вечности фотографија њега у усправном положају на носилима са својим саборцима. Након сто година пронађено је место његове погибије, сазнајте више о томе овде.
Из дневничких записа "Шта сам видео и проживео у великим данима", почасног капетана српске војске доктора Рудолфа Арчибалда Рајса, поглавље "Зима у полузатишју", види се опис како је протекла сахрана славног Војводе Вука. "2. децембра 1916. одлазим да присуствујем погребу потпуковника Војина Поповића, војводе Вука. Долазим у малу српску солунску цркву. Она је пуна. Све савезничке војске послале су делегате. Ковчег, покривен српском тробојком, налази се у средини. Сви присутни држе запаљене свеће. Под хором је мрачно, једино свеће осветљавају лица. Четници су послали своје да испрате свога омиљеног шефа до последњег стана. Они су ту. Има их свих година. Неки имају праву Христову главу. За време опела, они неће скренути очију са заставе под којом лежи њихов војвода, погинуо од бугарског куршума код Груништа. То су челична срца која не могу суздржати своје мучаљиве сузе. Са Вуком нестаје легендарног јунака из српских борби за слободу. После овог рата нестаће комита-четника. Они ће тада завршити свој посао, али ће ући у легенду и биће опевани као што се још данас пева Краљевић Марко и његови другови... Један четник каже последње збогом, које мора бити дирљиво, јер много људи и официра плаче... Полако пратња пролази кроз блатну варош. Она је толико многобројна да је прекинут саобраћај. Вече се спушта, сиво и туробно вече, и носе у земљу једног човека који је био храбар, а у исто време и честит човек."
Уз свечане почасти посмртни остаци су пренесени у Београд и сахрањени на Новом гробљу. У парку на Топличином венцу 1936.године откривен је споменик војводи Вуку, дело вајара Ђорђа Јовановића.
Војводин Добровољачки одред је расформиран и прикључен Дринској дивизији.
Аутор: Јана Тодоровић, студент туризма
