На једној малој спомен плочи од цеметног малтера ширине 60cm и висине 40cm, постављеној на камену на висини од земље од око 20cm, на Грунишком Вису по Српској историји, а по топографским картама на Старавинском Вису, уклесан је натпис "Овде паде Војвода Вук 16.11.1916. год."
Мали натпис, такорећи неприметан. Датум је по старом календару, а по садашњем је 29.11.1916.
(Наредне, 2026. године навршава се 110 година од погибије потпуковника Војина Поповића - Војводе Вука)
Мала спомен плоча за великог јунака, команданта Четничког (Добровољачког одреда) најелитнијих ратника тадашње Србије. Стварао је четничке одреде у Македонији, учествовао у акцијама пре 1912. године, као и у свим ратовима од 1912. до погибије 1916.године.
Име Војводе Вука уписано је не само у Српској историји, већ и код Савезника, а непријатељи су изговарали његово име са страхопоштовањем. Какав је био командант и које величине можете закључити читањем историје о Солунском фронту. После његове погибије, на само 300 метара од места погибије зауставља се напредовање Српске и Савезничке војске на Солунском фронту све до пробоја 15.09.1918. године.
Гаси се живот једног јунака, а са њим и најелитнија јединица - добровољачки одред.
Његови саборци га сахранише на гробљу Зејтинлик у Солуну, а одатле је тело касније пренето на Ново гробље у Београду. Подигнуто је неколико споменика (Београд, Ниш....), а неке улице носе његово име.
Дана 29.11.2016. на стогодишњици погибије Војводе Вука, подсетисмо се Српског великана, запалисмо воштанице, положисмо цвеће али где? На Грунишком Вису, код Споменика на Топличином Венцу у Београду, као и на Новом гробљу у Београду. Помолисмо се да почива у миру са својим ратницима и нека му је вечна слава и хвала.
Како сам пронашао спомен плочу?
Дошао сам у госте код мојих драгих пријатеља у Удружење ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца у Београду на Савском Тргу у јесен 2006. године. Председник Удружења био је пуковник у пензији Милорад Манић, сада покојни. У разговору са мном из фиоке је извадио фотокопију старе фотографије и обратио ми се речима: ,,Сине јел ти видиш ову фотографију, да ли си свестан колико је важна за Српску историју и за нас? Покушај да пронађеш ову спомен плочу, она се налази негде тамо код тебе у гудурама испод Кајмакчалана, а и не зна се да ли још увек постоји?" Манић изговара речи, а његове очи се пуне сузама.
Вратио сам се у Битољ, распитивао се код мештана околних села, ловаца, шумара и на крају код мене долази Илија, запослен у РЕК’ Битољ из села Старавина са адвокатом Шишковски Ђорђем. Показујем фотографију Илији, који је гледа и одмах говори да зна место где се то налази. Био је петак. У суботу одлазим теренским џипом у село Старавина, у селу где је рођена "Калеш Анђа", опевана у песми. У два теренска џипа сакупљам екипу од осморо људи. Сви желе да помогну да се пронађе место где је спомен плоча.
Илија је пре тридесетак година чувао стоку на том терену, али вегетација је учинила своје, не можемо да је пронађемо, али бар знамо локацију. Распоређујемо се на растојању од два до три метара и тако идемо низбрдо, скоро до Црне реке, па опет навише и после отприлике два часа, један човек из групе узвикну "Ево је!" Усликао сам је и обавестио Манића. Чуо сам како је од радости заплакао. И остали чланови Удружења су засузили.
У јесен 2009. године, чланови Удружења ратних добровољаца на челу са председником Манићем и чланови Планинарско смучарског друштва "Копаоник", које је предводио Станоје Стојковић, планинарски водич и секретар Планинарског савеза Београда, четири дана су чистили и уређивали српско војно гробље у селу Скочивир. Гробље се налази изнад сеоске цркве на коме је сахрањено око 654 српских ратника. То је једно од највећих на Солунском фронту. Избацују коров дрвеће из гробљанске парцеле и слажу изван ограде гробља. Процењује се да је било око 40 до 50 m3 дрвећа. Све је то урађено уз дозволе и предходну сагласност званичних органа Србије и Македоније. Тада је Манић у име Удружења, дао 200 евра црквеном одбору у селу Бач, да се огради српско војничко гробље које се налази у склопу цркве. Црквени одбор је тај задатак урадио.
Могу слободно рећи да је то била прва и најбројнија посета места погибије Војводе Вука после 1941. године.
Како стићи до места погибије Војводе Вука?
- Морате доћи у Битољ. На првом кружном току при улазу у град из правца Прилепа скрећете лево и идете према с. Старавини.
- На 42,5 км од Битоља на путу са десне стране постоји путоказ за с. Груниште.
- Макадамским путем настављате према Груништу и на 2,5 километра у планини са ваше десне стране приметићете шумски пут. Ако сте са теренским возилом скрените десно.
- Пре скретања на дрвету видећете планинарску маркацију у виду два круга црвене и беле боје. Пратите маркацију и после десетак минута стајете са возилом.
- Даље настављате пешице узбрдо затим мало низбрдо, што значи да идете око 10 минута и долазите до места погибије Војводе Вука.
- Ако идете пешице, од макадамског пута, лаганим ходом пратећи маркацију стићи ћете до места где је постављена спомен плоча за око 40 минута.
Маркацију планинарске стазе 2010. године је урадио Станоје Стојковић из Београда, планинарски водич у планинарско смучарском друштву “Копаоник” из Београда, сада председник Удружења за неговање и чување српске баштине «Кајмакчалан».
Напомињем да је после урађене маркације стазе, место погибије Војводе Вука постало место ходочасника Срба из читавог света. Они долазе да се поклоне српском великану из ослободилачких ратова Србије од 1912. године до 1918. године.
Онима којима нису јасна упутства стојим на располагању да им покажем место.
Последњи пут сам се попео на Кајмакчалан 30.09.2016. са грчке стране. Пењање на Кајмакчалан са македонске стране, моторним возилом је скоро немогуће. Пут је непроходан. Не дозволимо да пут према Кајмакчалану буде непроходан. Оно што није урадио Председник Србије и Влада Републике Србије урадимо ми као удружење грађана заједно са предузетницима који поседују грађевинске машине, а за шта је потребно: новац око 60.000 евра или рад булдожера од 10 дана јачине око 250 КС, два ровокопача за одводне канале и пропусте и неколоко камиона за размештање тампона. По за вршетку ових радова потребно је један СКИП или БОБ КЕТ, половни, од око 15.000 евра за пролећно "пеглање" пута сваке године.
Највероватније ће ово моје писање прочитати неко из Генералштаба Војске Србије. Да ли би то била част, дужност или гордост једног инжињеријског одељења Војске Србије? Дозволе за пролећни рад обезбедићемо ми из Битоља као и логистику али уз сагласност нама миле и драге Српске Амбасаде у Скопљу.
Аутор: Драгиша Страхињић, 21.11.2016.
