Вардарска дивизија је најмлађе формирана дивизија војске Краљевине Србије, која није имала прилику да се у потпуности формира попут осталих дивизија, као што су Шумадијска, Дринска, Моравска или Тимочка. Због константног ратовања у Балканским ратовима и отпочињања Великог рата, просто није било времена да се у потпуности формира, организацијски уреди и јасно дефинише према позивима, односно старосној структури војника.
Формирање Вардарске дивизије
Ситуација у овим областима била је врло компликована, поготово што су ове области ослобођене у јесен 1912. године током Првог балканског рата. Требало да се успостави судски, школски, здравствени систем. Ове области су биле привредно тешко заостале у османској империји и превасходно становништво се бавило пољопривредом. Тако да и формирање војних округа, односно дивизијских области је ишло врло споро, а убрзано избијање Првог светског рата у потпуности је спречио могућност да се овај процес изведе. Ситуацију додатно компликује и национална структура становништва Вардарске Македоније. Овде је живео велики број Турака, исламизованог домаћег становништва, Арбанаса као и Македонаца који су имали пробугарске сентименте, због вишедеценијске бугарске пропаганде. Овој ситуацији су српска влада и Ђенералштаб пришли врло опрезно и са поштовањем свачијих националних осећања и верских опредељења. Пошто је регрутовање било засновано на територијалном принципу, јединице су попуњаване и људством из одређеног региона. С обзиром на то да у формалном, правном и војно-административном смислу „Нови региони“ још нису били интегрисани, нови дивизијски региони (Вардарски, Брегалнички, Битољски, Косовски и Ибарски), су основани тек крајем 1913. године. Вардарску дивизијску област чинили су пуковски окрузи: скопски, тетовски, кумановски и прешевски. Првобитни назив ових јединица је био Маћедонско-косовске трупе.
Други балкански рат 1913. године
Врховна команда је наредила 28. маја 1913. да се, због могућег рата против Бугарске, образују четири батаљона добровољаца из новоосвојених крајева. По један батаљон је имао да буде послат у Светог Николу, Приштину, Ђевђелију и Неготино у Кавадарском округу. За попуњавање обих батаљона служиле су чете Граничних трупа са официрима и подофицирима. Први батаљон је регрутовао војнике из Скопског и Кумановског округа, други из Приштинског, Призренског, Пљеваљског и Новопазарског округа, трећи из Кавадарског и Битољског округа а четврти из Тетовског и Дебарског округа. Поред бивших четника хришћана, за добровољце је било предвиђено и примање Турака и Арбанаса, али искључиво оних који су већ служили у османској војсци и имали некакву војну обуку. Бившим официрима османске војске би се признали ранији чинови. Сви добровољци би, након положене заклетве на верност краљу Петру I Карађорђевићу, били под заштитом војних закона као и регуларна српска војска.
Први светски рат
Први командант "Маћедонско-косовских трупа" био је ђенерал Дамјан Поповић, артиљеријски официр, а класни другови су му били будући генерали Михаило Живковић, Михаило Рашић и војводе Степа Степановић и Живојин Мишић. Ђенерал Дамјан Поповић је одлуком владе 22. априла 1914. био пензионисан, а за команданта Маћедонско-косовских трупа је постављен ђенерал Петар Бојовић. Међутим, када је проглашено ратно стање 26. јула, Поповић је реактивиран и враћен на стари положај; назив "Штаб Маћедонско-косовских трупа“ промењен је у "Штаб Трупа нове области.“
Слика 1. Ђенерал Дамјан Поповић
Прве ратне године 1914-1915.
Од избијања Првог светског рата, снаге са територије Ибарске дивизијске области су улазиле у састав оперативне војске, те су стајале под Врховном командом. Остатак војске на територији Трупа нове области био је непосредно потчињен војном министру. Ипак, у интересу сигурности и функционалнијег командовања, целокупна нова област је оглашена за "војишну просторију". Овакво стање је трајало до 6. октобра 1915, када су, услед почетка непријатељске офанзиве, Трупе нове области ушле у састав оперативне војске. Ђенерал Дамјан Поповић је смењен 22. октобра 1915, а команда је поверена ђенералу Петру Бојовићу. Вардарска дивизијска област стављена је под команду Прве српске армије, све до операција током битке на Колубари. Тада су регрути из нових области попуњавали саставе све три српске армије (прим. аут.).Пошто је Турска ушла у рат на страни Централних сила, Цариградски уговор о миру престао је да важи 1. децембра 1914. године. Тиме је створена могућност да се војна обавеза прошири на муслимане у Вардарској Македонији. Врховна команда је наредила 31. децембра 1914. да се из свих дивизијских области нових крајева регрутују обвезници првог позива и то муслимани рођени 1892., 1893. и 1894. и хришћани, рођени 1894. и 1895. Сви они су ступили у кадар јануара 1915. године. Регрути хришћани из Ибарске и Косовске дивизијске области упућени су у Скопље, а сви остали, хришћани и муслимани, у Ниш (у оперативну војску као појачања и ради попуне губитака). У септембру је Команда трупа нове области попунила са 4.800 извежбаних бораца VI, VIII, IX и X кадровски пук и упутила их по наредби Врховне команде за појачање снага на Гучеву. У новембру, приликом упада непријатеља код Смедерева, поред других јединица, из нових крајева су послати Прешевски, Скопљански и Косовски батаљон укупне јачине 1.747 бораца. Када су аустро-угарске снаге истог месеца напале Прибој, за попуну V пука и одбрану правца Прибој – Сјеница послат је, по наредби Врховне команде од 24. новембра, Косовски батаљон, у чијем саставу је било три четвртине обвезника из Брегалничке дивизијске области, Битољски, Прилепски и Кумановски батаљон, укупне јачине 2.500 извежбаних бораца. Непријатељ је потом одбачен на леву обалу Дрине. Приликом повлачења српске војске на Руднику, упућено је 1.000 бораца из Брегалничке дивизијске области за попуну губитака Моравске дивизије. Врховна команда је 25. новембра наредила да се сви извежбани борци по партијама, како се прикупе, упућују у Ниш ради попуне губитака оперативне војске према потреби. Од тада, па до краја године, послато је из Вардарске дивизијске области 505 бораца, Брегалничке 1.031, Битољске 2.821, тј. 4.357 бораца укупно. Нема никакве сумње да су војници из нових крајева дали свој допринос у одбрани земље 1914. године.Регрутација муслимана је извршена без проблема и уз добар одзив једино у Ибарској дивизијској области; другде су се јављали протести, отворено негодовање, бежање и слично. Регрути и њихове породице нису били сигурни да ли ће се у српској војсци поштовати прописи муслиманске вере. Отежавајућу околност приликом регрутације муслимана представљала је чињеница да је Османско царство приступило Централним силама, као и фетва шеих-ул-ислама из Цариграда о светом рату против Антанте и њених савезника, издата 21. новембра 1914. У Команду Нишких резервних трупа је током јануара 1915. стигло око 8.000 регрута муслимана. Након прегледа лекарске комисије, од задржаних су формирана два чисто муслиманска пука. После обуке, 3.042 редова муслимана су у мају 1915. упућени у Комбиновани одред Одбране Београда и то скупа са официрима који су их обучавали у Нишу.Почетком августа 1915., бројно стање снага на територији нове области, укључујући део Албаније, износило је 79.889 људи. Када је отпочео бугарски напад, обвезници из нових крајева се углавном нису добро показали. У масама су се предавали непријатељу или бежали кућама. Малобројност и деморалисаност трупа омогућили су бугарској војсци да брзо оствари крупне успехе (Милош Јагодић, Нови крајеви Србије 1912-1915., Београд 2013.).
Албанска голгота и васкрс српске војске
Крајем јесени 1915. године, Србија је била под тешким нападом немачких, аустроугарских и бугарских снага. Конкретно, овај део тадашње Србије биће нападнут од стране бугарских јединица које су покушавале да одсеку Вардарску долину и тиме спрече да се српска војска повуче ка југу, односно према Грчкој. Ове трупе ангажоване на подручју Вардарске Македоније ће активно учествовати у повлачењу током Албанске Голготе, где су неки од припадника ових јединица, регрутованих у Вардарској дивизијској области, изгубили животе. По евакуацији са албанске обале, биће искрцани у Гувији, Крф, где ће се налазити и њихов центар за рехабилитацију. Током боравка у Грчкој, најпре на острву Крф од јануара до маја 1916. године, а затим на полуострву Халкидики, српска војска је реорганизована и укључена у савезничке операције на Солунском фронту. Реорганизација српске војске, на коју се Врховна команда због великих губитака одлучила 27. фебруара 1916. године, завршена је 26. априла исте године. Реформом српске војске 1916. године усталио се назив Вардарска дивизија, а лета 1916. године, када је српска војска запосела свој део Солунског фронта, дивизија ће бити укључена у састав Друге српске армије под командом војводе Живојина Мишића. Пуковник Милан Туцаковић је преузео команду над Вардарском дивизијом од 1916. године па све до краја рата. Током битке код Горничева од 12. до 16. септембра 1916. године, Вардарска дивизија и једна бригада Тимочке дивизије су послате као појачање на тај део фронта у време снажне бугарске офанзиве у правцу Горничево - Лерин - Островско језеро. Вардарска дивизија учествује у операцијама везаним за битку на Кајмакчалану. Ова дивизија је имала важну улогу у Битољској операцији. Том приликом она је зауставила далеко надмоћније бугарске снаге, које су пре тога разбиле лево крило Дунавске дивизије. Након тога заједно са суседним трупама пуковник Туцаковић извео је успешан контранапад и потискивао је бугарску војску све до ослобађања Битоља.
Слика 2. Пуковник Милан Туцаковић
Реорганизација српске војске 1918. године
Година 1917. донела је нове изазове у Царској Русији, избила је Октобарска револуција. Српски добровољачки корпус који се борио на њеној територији, био је у опасности да буде уништен од стране бољшевика. Да би се избегло његово уништење, одлучено је да се пребаце на Солунски фронт. Како се 1917. и почетком 1918. године овде нашао и велики број Срба-добровољаца, који су из целог света долазили у Грчку, како би се борили за српску Отаџбину, појавио се и велики број бивших заробљеника, припадника аустроугарске војске из редова хрватског и словеначког народа, као и муслимана из Босне и Херцеговине, који су желели да се боре за нову јужнословенску државу. На иницијативу ђенерала Михајла Живковића, од Српског добровољачког корпуса биће формирана Југословенска дивизија, чију ће главну окосницу чинити Вардарска дивизија, као и добровољачки одреди. Команду над Југословенском дивизијом преузео је пуковник Милан Туцаковић, дотадашњи командант Вардарске дивизије. Он ће њоме командовати до краја рата, али због болести неће учествовати у самом пробоју Солунског фронта. Милан Туцаковић је унапређен у чин ђенерала 25. септембра 1918. године.
Занимљивост
Од 9. фебруара 1916. године, као припадник Митраљеског оделења Вардарске дивизије, борио се и, тада млади, потпоручник Драгољуб Дража Михајловић, потоњи командант Југословенске војске у Отаџбини (ЈвуО), први герилац Европе у Другом светском рату.Јован П. Милинковић, професор историје
