Шумадијска дивизија је једна од најстаријих формираних јединица српске војске током XIX века. Формирао ју је тада млади кнез Милан Обреновић 1874. године Уредбом о устројству команди и штабова стајаће и народне војске. Њен тадашњи састав чиниле су пуковске команде у Крагујевцу, Чачку и Крушевцу, као и четири пешадијска пука.
У свим наредним ратовима у којима је Србија учествовала Шумадијска дивизија је била једна од кључних јединица која ће узети учешћа у њима. Током српско-турских ратова 1876-1878. године ова дивизија је једна од кључних борбених снага Кнежевине Србије. Шумадијска дивизија, током Првог српског турског рата 1876. борила се на моравском фронту. Тај рат је завршен неуспешно по Србију. Други српско-турски рат 1877-1878. за српску војску био је победоносан, тако да је и Шумадијска дивизија учествовала под командом познатог генерала Јована Белимарковића. Она ће активно учествовати у ослобођењу Ниша, да би касније била премештена према Лесковцу, а потом у Владичин Хан. Коначно своје ратовање завршиће крајем јануара 1878. када је генерал Белимарковић свечано ушао у ослобођено Врање и ту сместио команду шумадијског корпуса.
Балкански ратови
Балкански ратови су били прави изазов за Шумадијску дивизију. Током Првог балканског рата од 1912. до 1913. године, ова дивизија је била део Треће армије. Имала је сложен задатак, као десно крило Прве српске армије, да се одвоји од главнине Треће армије приликом проласка кроз територију Косова и Метохије и да преко данашње Албаније стигне до јадранске обале и тиме оствари геостратешки циљ Србије, а то је био излазак на море. Ништа мање изазовно није било ни учешће Шумадијске дивизије у Другом балканском рату 1913. године, када ће се ова јединица српске војске наћи у сред Брегалничке битке. Овде ће се борбе водити не само на реци Брегалници већ и око Ђустендила, где се истакао XII пук ове дивизије под командом легендарног команданта Миливоја Стојановића Брке, који ће касније бити командант чувеног Гвозденог пука Кнез Михајло.
Састав дивизије на почетку Великог рата
Шумадијска дивизија се састојала од четири пешадијска пука, I и II позива:1. X пешадијски пук "Таковски", чија је команда била у Чачку,2. XI пешадијски пук "Карађорђе", чија је команда била у Крагујевцу,3. XII пешадијски пук "Цар Лазар", чија је команда била у Крушевцу и4. XIX пешадијски пук који се такође налазио у Крагујевцу.У освит Првог светског рата Шумадијска дивизија уврштена је у састав Друге српске армије под командом ђенерала Степе Степановића. Њен центар био је у Лазаревцу, надомак Београда. Први командант био је ђенерал Стеван Хаџић, до 10. августа 1914. године. Као део дефанзивног ратног плана Краљевине Србије, ова јединица је имала задатак да штити јужне ободе српске престонице.
Први светски рат
Када је дошло до прве аустроугарске офанзиве 1914. године и изненадног напада преко Дрине, Друга српска армија добила је наређење да изврши усиљени марш према планиниЦер, где ће се и развити прва велика битка српске војске и прва победа савезника у Првом светском рату. Ова јединица ће учествовати и у биткама на десној обали реке Саве код Шапца и у целој Мачви. Потом команду над Шумадијском дивизијом преузима пуковник Божидар Терзић, који врши ову дужност све до повлачења у Скадар. Под његовом командом дивизија успешно прелази у Срем током општег напада на Аустроугарску, успешно форсира реку Саву постављањем понтонског моста, а потом у време треће аустроугарске офанзиве води борбе на Колубари и учествује у ослобођењу Београда у децембру 1914. године.Године 1915. током велике тројне офанзиве Централних сила, Шумадијска дивизија води борбе код Пирота и код Смедерева. У време Битке на Морави ова дивизија је једна одјединица која учествује у тзв. "Лесковачком маневру" када је осујећена намера бугарског генерала Бојаџијева да се пресеку правци повлачења српске војске према Косову и Метохији. Тиме је омогућено повлачење преосталих јединица војске из евентуалног опкољавања, а поготово X Таковског пука Шумадијске дивизије.Даљу судбину Шумадијска дивизија поделила је са осталим српским јединицама током Албанске голготе, прелазећи албанске врлети. Можда најбољу оцену катастрофалне ситуациједао је сам пуковник Божидар Терзић, који је са места команданта Шумадијске дивизије прешао на место војног министра у Влади Николе Пашића, где је истакао да је током Албанске голготе погинуло или заробљено 243.877 војника! Цивилне жртве никада нису поуздано утврђене...Доласком на Крф и рехабилитацијом васкрсле српске војске после Албанске голготе, Шумадијска дивизија доживела је своју прву реформу, када је дошло до спајања војника I и IIпозива. За команданта Шумадијске дивизије постављен је пуковник Живко Павловић, који ће водити ову дивизију у биткама на Ветернику и Кајмакчалану. Посебно је била истакнутањегова храброст када је током битке на Ветернику изашао на прву линију фронта како би охрабрио изнурену српску војску, потрешену сталном артиљеријском ватром. ПуковникПавловић биће врло брзо смењен са места команданта Шумадијске дивизије, због сталних сукоба са војводом Живојином Мишићем, али и због обољења од маларије када је послат на рехабилитацију.Последњи командант Шумадијске дивизије био је пуковник Петар Мишић, који ће командовати овом јединицом и током пробоја Солунског фронта. Најбољу слику о томе каквује улогу имала Шумадијска дивизија приликом пробоја фронта и непријатељских линија, дао је командант Друге српске армије војвода Степа Степановић речима: „Али Шумадијскадивизија… запојена јуначким духом и вођена мудро и вешто… Овим делом Шумадијска дивизија претворила је свој споредни задатак у главни и тиме стекла славу, каква се ређе налази у историји ратне вештине“.
Јован П. Милинковић, професор историје
