+381 62 514 566
Након повлачења српске војске ка Албанији у касну јесен 1915. године, Србија је наредне три године била подељена између аустроугарске, бугарске и делимично немачке окупације. Река Морава је служила као граница која је раздвајала окупационе зоне.
Окупационе власти увеле су строге мере које су забрањивале све што је представљало српски идентитет или подсећало на њега. Употреба ћирилице је забрањена, а књиге написане на српском писму су спаљиване. Универзитет у Београду и друге важне институције били су затворени, а чак је и ношење шајкаче било строго забрањено!
Ново устројство је наметнуто силом. Окупационе управе доносиле су уредбе које су предвиђале најразличитије казне – од новчаних казни, затвора и интернације, до узимања талаца и смртне казне. Казне су често изрицане не због стварних прекршаја, већ да би се демонстрирала моћ и немилосрдна природа власти.
По заузимању Србије, сва државна и велики део приватне имовине проглашени су за ратни плен. Војници Централних сила су у првим недељама окупације неометано пљачкали, а отимачина се наставила кроз легализоване мере као што су конфискације, реквизиције и контрибуције. Забележено је да је до краја рата било готово немогуће пронаћи бакарни суд или црквено звоно, јер је све што се могло искористити за потребе рата било одузето.
У Београду, који је пре рата имао око 90.000 становника, крајем 1915. остало је само око 15.000 људи. Живот у граду био је тежак – станови су одузимани, хране је било мало, и људи су сатима стајали у редовима како би добили намирнице на бонове. Србија под окупацијом била је друштво у коме су жене преовлађивале. Мушкарци су били на фронту, погинули, или интернирани, што је довело до дубоко измењеног и ненормалног друштвеног амбијента.
Једини организовани устанак у целој поробљеној Европи у том периоду – Топлички устанак – избио је као директна последица сурових мера бугарске окупационе управе.
Живот у Србији од 1915. до 1918. године био је обележен страдањем, глађу, реквизицијама, масовним интернирањем и убиствима.
Аутор: Др Божица Младеновић
Филозофски факултет у Нишу
*текст приредила Невена Младеновић, дипломирани туризмолог
