Почеци четништва и порекло појма „четник“
Појам „четник“ потиче од речи чета – мања, покретна оружана јединица, која делује самостално или полусамостално, најчешће у позадини непријатеља. Термин је у српском језику забележен још у XVIII веку, у време аустро-турских ратова, када су српски добровољци Фрајкори (нем. Freikorps — букв. „слободни корпуси”), организовани у мање борбене групе ради извиђања, препада и саботажа.
Током Првог и Другог српског устанка, четници представљају елитне борце, одабране по храбрости и покретљивости, а војводе чета постају истакнуте личности устаничке Србије. Тај термин употребљава и прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима.
Модерно српско четништво формира се почетком XX века, у специфичним политичким и безбедносним условима Османског царства у распаду. Након Мајског преврата 1903. године и промене спољнополитичке оријентације Краљевине Србије, државни врх почиње систематски да подржава оружану заштиту српског становништва у Старој Србији и Македонији. Четнички одреди имају двоструку улогу: војну (борба против турских регуларних трупа, албанских качака, бугарских комита и грчких клефта) и национално-политичку (очување српске националне свести и спречавање бугарске пропаганде ВМРО (буг. Вътрешна македонска революционна организация).
Од 1904. године, четничка акција добија организован облик. Оснива се Српски комитет за четничку акцију, а у борбама у Козјаку, Поречу, Скопској Црној Гори, Пелагонији и Кумановском крају истичу се бројне четничке војводе. Четници делују у малим, покретним јединицама, ослањајући се на подршку локалног српског становништва, што ће касније постати један од основних принципа герилског ратовања.
Песма „Спрем’те се, спрем’те четници“
Ова верзија песме потиче из села Дреново, Македонија и у народу је била позната као ратни мотиватор за четнике. Стихови гласе:
из того села Дренова.
Спрем’те се, спрем’те, четници,
силна ће борба да буде.
Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
за њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски:
Држте га село оздола,
држте га село оздола,
тува је Стеван Димитров.
Извика Јован Бабунски:
„Предај се, предај, Стеване!
Не се предајем, Јоване,
аз сам б’лгарски војвода!“
Извика Васил Велешки:
Фрлајте бомбе, четници.
Поче им кућа да гори,
из куће Стеван говори:
„Пуштај ме, пуштај, Јоване,
чета ће да ми изгоре.“
Српска ми труба трубаше,
Дреново село гореше.
Четничке војводе предратног периода
Димитрије Дитко Алексић (1880—1916)
Маринко Миша Алексић (1876—1929)
Милутин Бабовић (?—1918)
Темељко Барјактаревић (око 1882 — 1918)
Јован Божиновић
Коста Војновић (Косовац) (1890—1917)
Омиљ С. Глишић (1892—1912)
Ванђел Димитријевић Скопљанче (1875—1915)
Душан Дуле Димитријевић (Брђанин) (1882—1964)
Милоје/Миливоје Динић (1887—1928)
Ђура Иванишевић
Петко Илић (Нагорички) (1886—1912)
Душан Јездић (1881—1917)
Љубомир Јездић (Развигора) (1884—1927)
Драгомир Дејан Поповић Јекић (1881—1913)
Бранивој Брана Јовановић (1883—1905)
Драгутин Јовановић Луне (1892—1932)
Илија Јовановић (Часлав Пчињски) (1876—1912)
Богдан Југовић Хајнц (1882—1905)
Владимир Влада Ковачевић (1878 — око 1940)
Крста С. Ковачевић Прешевски (Трговишки) (1877—1948)
Милан Ковинић
Коце Крстић
Тодор Крстић Алгуњски (1877—?)
Тома Крстић Костурац (1882—1939)
Поп-Богдан Максимовић (1868—1933)
Цене Марковић (1864—?)
Саватије Миличевић Милошевић (1876—1905)
Крста Мисајловић (Мустаћин, Тетовац) (?—1904)
Бошко Митровић (Вирјанац)
Доксин Михајловић (Дебарац) (1883—1912)
Павле Младеновић Крајисевић (Чича/Чика, Јачински) (?—1905)
Спаса Павловић Гарда (око 1880 — 1912)
Јован Пешић (Стрелац) (1866—1936)
Зафир Премчевић (1872—1937)
Драгомир Протић (1877—1905)
Раде Радивојевић Душан (Вардарски) (1874—1907)
Панта Радосављевић (Дунавски) (1876—?)
Сретен Рајковић (Руднички) (1874—1940)
Светозар Тоза Ранковић (1880—1915)
Тренко Трене Рујановић Јованов (Крапљанин)
Риста Стевановић Старачки (око 1870 — 1940)
Василије Васа Трбић (1881—1962)
Јован Цветковић Долгач (Стрико) (1860—1915)
Мустафа Голубић (1889-1941)
*имена која су означена црвеном бојом су линкована ка јутјубу ка песмама, опеваним у њихову част
Четнички одреди у Првом светском рату – организација, акције и учешће у борбама
По избијању Првог светског рата у лето 1914. године, српски четнички одреди били су већ искусне формације, са кадровима који су прошли борбе у Старој Србији, Македонији и Балканске ратове. Српска Врховна команда је свесно користила ово искуство и укључила четнике у састав војних операција као лаке, покретне и специјализоване јединице.
Улога у кампањи 1914. године
Током одбране Србије 1914. године, четници су деловали углавном у саставу извиђачких и добровољачких одреда. Њихови задаци обухватали су извиђање непријатељских положаја и праваца напада, пресретање курира и уништавање телефонских и телеграфских линија, нападе на мање аустроугарске јединице у позадини, вођење локалног становништва у одбрани села.
Четнички одреди учествовали су у борбама током Церске битке, посебно у Мачви и на падинама Цера, где су изводили ноћне препаде и дезорганизовали аустроугарске јединице. У Колубарској бици четници су коришћени за брзе продоре и узнемиравање непријатељских линија снабдевања, што је допринело коначном српском противудару.
Посебно скреће пажњу изразити страх аустроугарске војске од акција четника, што указују бројне наредбе да се приликом заробљавања лица за која се сумња да су припадници четника, одмах изврши егзекуција, односно стрељање или вешање, без суда.
Акције 1915. године и повлачење српске војске
Током заједничке офанзиве Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске 1915. године, четнички одреди добијају изузетно тешке и ризичне задатке. У борбама на источној и јужној граници Србије, четници су вршили заштиту бокова српске војске, обезбеђивали правце повлачења, организовали заседe против бугарских јединица, штитили колоне рањеника и цивила.
Посебно су се истакли у борбама на Косову и Метохији, где су често водили одбрамбене борбе са бројчано надмоћнијим непријатељем. Током повлачења преко Албаније, део четника је уништен, док су други остали у позадини, чинећи језгро будућег устаничког покрета.
За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона, Војислав Воја Танкосић, смртно је рањен у Игришту код Великог Пупавца 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години. Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст: „дошао крај Воји Танкосићу.“ Што сведочи колики је страх и мржња била, не само према овом славном четничком војводи, већ и према свим четницима.
Четници на Солунском фронту
Након реорганизације српске војске на Крфу, значајан број бивших четника укључен је у добровољачке и јуришне јединице на Солунском фронту. Њихово искуство у планинском ратовању и блиској борби било је од изузетне важности у борбама на Кајмакчалану 1916. године, операцијама у долини Црне реке, пробоју Солунског фронта у септембру 1918. године.
У борби са Бугарима северозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота погинуо је Војин Поповић - војвода Вук. По сведочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: као већ рањен у леву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта око 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи.
Четници су често коришћени као претходнице и ударне групе, што потврђује њихову улогу као елитних формација унутар српске војске.
Герилска дејства у окупираној Србији
У окупираној Србији, четници који нису напустили земљу водили су герилски рат против бугарских и аустроугарских власти. Ова дејства обухватала су саботаже, ликвидације окупационих органа и организовање локалног отпора, што је кулминирало Топличким устанком 1917. године. Ове групе четника биле су активне по планинским пределима од севера Црне Горе, преко делова Шумадије до југо-источних крајева Топличког краја.
Четничка герила и Топлички устанак 1917. године
Топлички устанак избио је у фебруару 1917. године (26. фебруар по новом календару) као непосредна реакција на терор бугарске окупационе управе, насилну мобилизацију Срба у бугарску војску и систематску денационализацију. Устанак је захватио простор Топлице, Јабланице, Пусте реке и дела Косанице.
На челу устанка налазили су се војводе Коста Војиновић – Косовац и Коста Миловановић – Пећанац, уз учешће бројних бивших четника и српских војника који су остали у позадини. Устаници су у првим данима ослободили Прокупље, Куршумлију и више села, разоружали окупационе посаде и прекинули комуникације. Посебно због угрожавања пруге Ниш-Врање-Солун скренули су пажњу немачке војне окупационе власти, која је инсистирала да се овај устанак што пре угуши. Пруга је била под директном контролом Немаца и имала је значај за снабдевање трупа Централних сила на Солунском фронту.
Окупаторске снаге: бугарске, аустроугарске и немачке јединице, покренуле су у марту 1917. године масовну противофанзиву. Уз артиљерију и казнене експедиције, устанак је сурово угушен. Процењује се да је убијено између 15.000 и 20.000 српских цивила, док су читава села спаљена.
Војвода Коста Војиновић – Косовац погинуо је у априлу 1917. године током потере у Топличком крају, одбивши да се преда. Коста Пећанац је успео да се пробије и преживи рат, наставивши политичко и војно деловање у међуратном периоду као председник Четничког удружења.
Топлички устанак остаје највећи и најорганизованији устанак у окупираној Европи током Првог светског рата и симбол континуитета српске устаничке традиције.
Четници и доктрина специјалног ратовања
Начин деловања српских четничких одреда у потпуности одговара основним принципима модерног специјалног ратовања. Четници су деловали у малим, високо мотивисаним јединицама, са великом самосталношћу војвода и способношћу брзог прилагођавања терену и ситуацији.
Основни елементи четничке доктрине:
- мала бројност и покретљивост,
- изненадни напади и заседе,
- диверзије у непријатељској позадини,
- снажна психолошка компонента,
- ослањање на локално становништво.
За разлику од масовне војске, четници су деловали асиметрично, користећи изненађење и иницијативу. Овај модел деловања може се директно упоредити са савременим командосима, специјалним снагама и јединицама за специјалне операције.
Мустафа Голубић (1889–1941) – историјска занимљивост
Представља једну од најзагонетнијих личности јужнословенске историје XX века. Рођен у Стоцу у Херцеговини у српској мухамеданској породици. Као младић је био повезан са српским национално-револуционарним круговима у Босни и Херцеговини и близак припадницима „Младе Босне.“
Током Првог светског рата кретао се у круговима блиским српској војниј обавештајној служби окупљеној око Драгутина Димитријевића Аписа и четничкој добровољачкој мрежи, користећи илегалне канале и конспиративне методе сродне четничком начину деловања. Учесник је Балканских ратова и Првог светског рата у оквиру различитих четничких јединица.
Због оштрог не слагања са Солунским процесом 1917. и стрељањем Аписа, напустио је новоформирану Краљевину СХС и после лутања Европом, емигрирао је у СССР. Након рата постаје совјетски обавештајац НКВД-а (Народный комиссариат внутренних дел), професионални револуционар и агент совјетске обавештајне службе специјализован за саботаже, делујући широм Европе, користећи стечене вештине у четничким јединицама за герилско и илегално ратовање.
Ухапшен је од стране Гестапоа у Београду 1941. године и стрељан. Када су јединице Црвене армије ослободиле Београд 1944. године, пронашли су његове земне остатке и са свим војним почастима га сахранили под зидинама Кремља. Постхумно је унапређен у чин генерала НКВД-а. Његова биографија показује како су методе развијене у четничком и национално-револуционарном покрету имале далекосежан утицај и ван српског историјског простора.
Очување традиције и сећања након Првог светског рата
Након 1918. године, четничка традиција наставља да живи кроз удружења ратних добровољаца, мемоарску литературу и народну епику. У Краљевини СХС / Југославији, четници су слављени као борци за национално ослобођење, а њихово искуство утицало је на развој специјалних и извиђачких јединица у војсци, која је и задржала термин "четничка" за поједине елитне јединице.
Српски четници у Првом светском рату били су претече модерних специјалних јединица и командоса, по начину деловања, организацији и задацима које су извршавали. Њихово наслеђе представља важан део српске војне и националне историје.
Јован П. Милинковић, професор историје
Коришћена литература:
- Oswald Ashton Wentworth Dilke; Dilke, Margaret S. (1984).
- Матица српска (Matica Srpska) (1992). Zbornik Matice srpske za istoriju, 45–48
- Dedijer, Vladimir; Anić, Života (2008). Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije:
- Đurić, Veljko Đ.; Mijović, Miličko (1993). Ilustrovana istorija četničkog pokreta
- Ilić, Vladimir (2006). Српска четничка акција 1903-1912
- Krakov, Stanislav (1990). Plamen četništva
- Pavlović, Momčilo (2007). Gerila na Balkanu
- Pešić, Miodrag D. (2000). Stari četnici
- Trbić, Vasilije (1996). Memoari: 1898-1912
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима
