Дунавска дивизија представљала је једну од најискуснијих, најбоље организованих и борбено најиспитанијих тактичких јединица српске војске у раздобљу од Српско-турских ратова до пробоја Солунског фронта. Њен организациони раст, ратни пут и кадровски састав чине да ова дивизија, заједно са Моравском и Дринском дивизијом, уђе у највишу категорију елитних оперативних формација српске војске периода 1876–1918.
Формирање Дунавске дивизије
Дунавска дивизија први пут се јавља као самостална оперативна целина током Српско-турских ратова 1876–1878, иако је њена основа — пукови Дунавске бригаде — постојала и раније. До 1912. године, уочи Балканских ратова, војска Краљевине Србије реформисана је по француском узору. Дунавска дивизија I позива улази у састав I армије, док Дунавска дивизија II позива чини резерву и попуну. Као Дунавска дивизија у савременом смислу, са називом према „Дунавској дивизијској области“, коначно је уређена Законом о устројству војске из 1901. и реформисана 1903–1904. године.
Организација српске војске након стицања аутономије и постепеног формирања националне државе током XIX века условила је развој трајних оперативних целина које ће, почетком XX века, бити обликовне у дивизијске области. Корени Дунавске дивизије сеже у 1861–1864, када је, реформама Илије Гарашанина и кнеза Михаила, установљен систем народне војске са јасно издвојеним областима одговорности.
У следећим деценијама, Београд и шири простор леве обале Велике Мораве постају центар организовања више пукова који ће касније чинити Дунавску дивизију. Током Српско–турских ратова 1876–1878. јединице будуће дивизијске области учествују у борбама код Алексинца, Ђуниса и Шуматовца, дајући темељ кадровској традицији која ће се развијати у наредним деценијама.
Формално установљење Дунавске дивизје у свом модерном облику везано је за Закон о устројству војске из 1901, допуњен реформама 1903–1904. године, када су створене четири велике дивизијске области – Моравска, Тимочка, Дринска и Дунавска. Центар Дунавске дивизијске области постао је Београд, што ће овој формацији дати и посебан стратешки, симболички и политички значај. Према свом сталном устројству, дивизија је припадала I позиву народне војске, што је значило да је у рату мобилисала најмлађе и најквалификованије резервисте и официре са високим нивоом војне обуке. Она је, као „београдска дивизија“, била у сталном фокусу војних реформи и добила је релативно снажан мирнодопски састав.
Састав Дунавске дивизије
Најзначајнији команданти:
1901–1905 — ђенерал Јован Атанацковић
1905–1908 — ђенерал Димитрије Ђурић
1908–1912 — ђенерал Петар Бојовић
1912–1915 — ђенерал Михаило Живковић (укључујући Балканске ратове и почетак Великог рата)
1916–1918 — ђенерал Димитрије Милић (реорганизована дивизија на Крфу).
Географска и мобилизациона област обухватала је територије: Београда, Смедерева, Пожаревца, делова Млаве и Подунавља. Овај реон био је густо насељен, са развијеним школством и већим бројем занатлија и индустријских радника, што је чинило Дунавску дивизију једном од најквалитетнијих у саставу српске војске.
1. Пешадија
- 7. пешадијски пук
- 8. пешадијски пук
- 15. пешадијски пук
- 16. пешадијски пук
2. Артиљерија
-Дунавски пољски артиљеријски пук
-Хаубички дивизион (додаван у рату)
3. Инжењерија и специјалне јединице
- Саперска (пионирска) чета (минерско оделење - прим. аутора)
- телеграфско одељење
- железничка секција (у случају мобилизације)
4. Коњица
-Коњичка ескадрона, интегрисана на нивоу дивизије
5. Санитет и службе
- пољска болница
- коморска колона
- ветеринарска секција
- транспортна и жандармеријска чета
Ратни састав (1912–1918)
У рату је структура била проширена са:
- две пешадијске бригаде по два пука,
- артиљеријски пук и хаубички одсек,
- саперски одред,
- митраљеска одељења,
- пољска болница,
- коморска колона.
Посебно ваља истаћи и пуковника Косту Миловановића (не Косту Миловановића Пећанца!, прим. аутора). Пуковник Коста Миловановић, рођен 1847. у Пећи, школован у артиљеријској школи, био је угледни артиљериски инжењер и пуковник артиљерије. Развио је и унапредио примену ручних и пољских пушака по систему Маузер у српској употреби — назив „Маузер–Миловановић“ користи се за модификације које су унапређивале репетитивност, нишанске могућности и поузданост у условима Балканских и Великих ратова.
Био је командант Дунавског артиљеријског пука. Увео је методе артиљеријског гађања и балистичке табеле које су значајно унапредиле деловање српске пољске артиљерије.
Војевање Дунавске дивизије
- Први балкански рат (1912) - Куманово (23–24. X 1912) ти су јединице Дунавске дивизије држале централни сектор. Учествовала је у пробоју левог крила Отоманске III армије. Затим су укључени у операције ка Прилепу и Битољу.
- Други балкански рат (1913) - Учествује у операцијама против бугарске армије. Изела је учешћа у биткама код Злетова и Егри Паланкe, а затим укључена је у заузимању Криве Паланке и потом напредује ка Ћустендилу. Дунавска дивизија је била главна оперативна група левог крила српске војске на овом правцу.
- Мобилизација 1914. и Сремски фронт - По мобилизацији 1914, Дунавска дивизија улази у састав I армије генерала Бојовића. Њена почетна улога обухватала је одбрану Саве и Дунава и контролу мостобрана у рејону Обреновца, Београда и Смедерева.
- Офанзива у Срему (6. септембар 1914.) - У зору 6. септембра српска Прва армија Петра Бојовића, у чијем саставу су биле Дунавска и Шумадијска дивизија, Коњичка дивизија и Обреновачки одред, успешно прелази Саву на више места, код Купинова, Прогара и Обрежа и формира сигурне мостобране. Дунавска дивизија Прве армије образовала је мостобран на линији Прогар – Ашања, док је Шумадијска дивизија формирала други мостобран између села Обрежа и Витојеваца. Долазак српских трупа у Срем је био први српски продор изван граница земље, на територију Аустро-Угарске.
- Одврана Београда 1914. - Одбрана Београда у августу и септембру 1914. била је један од најславнијих тренутака Дунавске дивизије. Главни задаци дивизије: одбрана дунавског фронта од Пупиновог моста до Аде Хује, држање резервног положаја на Торлаку, спречавање аустроугарског пробоја ка Топчидеру и Раковици. У овој одбрани учествују: пешадијски пук „Књаз Арсен“, пешадијски пук „Краљ Петар I“, Дунавски артиљеријски пук. Аустроугарска је 29–30. августа 1914. извела велики напад на Земуна апсолутном артиљеријском надмоћи. Ипак, Дунавска дивизија задржала је све положаје, успевајући да ликвидира више непријатељских десантних покушаја.
- Битка на Дрини (септембар 1914.) - Дунавска дивизија била је пребачена у зону Мачковог камена и Јагодње. Један од пукова на коти 708 извршио је један од најжешћих јуриша у рату. Дивизија је имала преко 4.000 губитака.
- Колубарска битка (новембар–децембар 1914.) - У контраофанзиви 3. децембра, Дунавска дивизија одиграла је пресудну улогу, пробили линију Сувобор – Рајац. До 15. децембра ослобођен је Ваљево. Дивизија је ушла у ослобођени Београд 15. децембра 1914.
- Одбрана Београда 1915. - У октобру 1915. Београд нападају елитне аустроугарске и немачке трупе под Макензеном. Дунавска дивизија распоредила је пук на Дунаву и Великом селу и један пук у Доњем граду, артиљерију на Калемегдану и Теразијама. Дивизија се борила под немогућим условима, непријатељ је имао више од 5:1 у артиљерији и потпуна доминација Дунавске флотиле, константно гранатирање цивилних делова града. Ипак, отпор траје неколико дана — борба прса у прса у Доњем граду и на обали Саве забележена је као једна од најхеројскијих у модерној српској историји.
- Повлачење преко Албаније 1915/1916. - Дивизија је, због свог географског положаја, била једна од последњих јединица које су напустиле Београд. У повлачењу је претрпела велике губитке, али је успела да одржи организовану структуру и стигне на Крф 1916. Дунавска дивизија одступа преко Топлице и Косова и има велике губитке у рејону Гњилана, у Призрену одбија напад бугарских претходница, а затим пролази преко Кукша, Љуме и Скадра до Медове, укрцава се на савезничке бродове за Крф. Од 28.000 људи који су ушли у Албанију, на Крф стиже мање од 12.000.
- Опоравак и реорганизација на Крфу 1916. - Након великих губитака, дивизија се обновљује уз помоћ српских добровољаца из Америке и Русије.
- Битка на Горничеву (1916) - Дунавска дивизија наступала је дуж линије Черне и Горничевског језера. Пукови Дунавске дивизије заузимају коту 1050. Затим одбијају бугарски напад код села Негован. Заплењено је више од 20 митраљеза и велики број пушака. Ова победа обезбедила је стабилизацију фронта и омогућила касније операције ка Црној реци.
- Битка на Кајмакчалану - У самом јеку офанзиве за заузимање врха Кајмакчалана, војници 7. пука Дунавске дивизије заједно са Добровољачким одредом Војводе Вука на Крстовдан пристижу у замену 17.пуку Дринске дивизије, јединице која је претрпела највеће губитке приликом освајања врха.
- Битка на Црној реци (1916) - Операције на Црној реци представљају кључну фазу пре борби на Кајмакчалану. Дунавска дивизија држи десни део фронта и врше више ноћних препада, а бугарске јединице прелазе у дефанзиву крајем 1916.
- Кајмакчалан и даље (1916–1918) - Дунавска дивизија није била у самом центру нападних група за Кајмакчалан (то су првенствено водиле друге дивизије), али је била ангажована у подржавајућим операцијама, обезбеђењу комуникација и чувању крила током већих операција.
- Пробој Солунског фронта (септембар 1918.) - Дунавска дивизија дејствује у саставу II армије Степе Степановића. Дунавска дивизија је била у другом ешелону, задужена за ширење пробоја који су извели Шумадијска и Тимочка дивизија. Она напредује преко Велеса, Скопља, напредује ка Прешеву, Бујановцу и Врању, потом долином Јужне Мораве и улази у Србију као део ослободилачке групе армија. Коначно 1. новембра 1918. јединице Дунавске дивизије улазе у Београд, симболично затварајући ратни пут започет 1912. године.
Занимљивости
Дунавска дивизија се сматра једном од најискуснијих и најстаријих српских дивизија, јер је формирана од јединица које су браниле Београд још у XIX веку.
У 7. пешадијском пуку служио је значајан број студената и интелектуалаца из Београда, због чега је пук називан и „професорским“.
Дунавска дивизија је имала један од најразвијенијих артиљеријских састава, захваљујући присуству официра из београдске артиљеријске школе.
Њени пукови нашли су се међу јединицама које су 1914. прве ушле у поново ослобођени Београд – а исти задатак им је припадао и 1918. године.
Војвода Вук, један од двојице најпознатијих српских четничких војвода, одржавао је блиске везе са Дунавском дивизијом. Његови четници често су били придодати дивизији као извиђачке јединице у биткама 1914. Деловали су заједно у рејону Љига, Гучева и Мачковог камена. Према ратним дневницима, дивизија је више пута користила четнике за дубинска дејства у позадини непријатељских јединица. На Солунском фронту делови четничких одреда војводе Вука деловали су у заштитници десног крила Дунавске дивизије пре његове погибије 1916. на Груништу.
Резиме
Дунавска дивизија представљала је стуб одбране Београда и била је једна од најбоље организованих српских дивизија тог времена. Њен ратни пут — од Балканских ратова, преко Цера, Колубаре и тешког повлачења до Крфа, до касније реорганизације и учешћа у пробоју Солунског фронта — показује континуитет борбене способности и високог нивоа професионализма код официрског кадра и војника.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
