Моравска дивизија је једна од славних српских војних јединица, која је стекла репутацију храбре, непоколебљиве дивизије, увек прве у јуришу на непремостиве непријатељске линије.
Оснивање
Почеци Моравске дивизије се везују за кнеза Милана Обреновића, који је 6. октобра 1878. Уредбом о формацији целе војске основао прво Моравски корпус. Као модерна дивизијска формација, Моравска дивизија је формирана реорганизацијом војске 1897. године. У оперативном погледу, она је била део I или III армије, зависно од периода, а њен мирнодопски састав базиран је на попуњавању из округа Ниш, Прокупље, Власотинце, Пирот, Лесковац и шире подручје јужне Србије. Јединице које ће ући у њен састав формиране су још у другој половини XIX века, а дивизија добија јасан формацијски облик до Балканских ратова 1912–1913.
У Великом рату Моравска дивизија постојала је у два облика: Моравска дивизија I позива и Моравска дивизија II позива. Моравска дивизија I позива представљала је једну од најзначајнијих оперативних формација српске војске од краја XIX века до завршетка Првог светског рата. Њени пукови имали су дугу традицију од првих јединица Кнежевине Србије, а дивизија је у балканским и светском рату стекла посебан углед истичући се у низу операција, нарочито у Брегалничкој бици (1913), Колубарској бици (1914), на Кајмакчалану (1916) и у пробоју Солунског фронта (1918).
Најзначајнији команданти Моравске дивизије I и II позива
Током свог постојања, ова дивизија је променила више команданата на свом челу. Неретко се радило о људима који су својим личним примером и пожртвовањем овенчали ову јединицу српске војске великом славом и поштовањем, не само у српској јавности, већ и код савезника, али и противника.
Ђенерал Илија (Илија Миша) Гојковић, војници су му због великог поштовања доделили и надимак "наш Чича." Командант Моравске дивизије од 1911. до прве године Првог светског рата. Историографија га сматра једним од најбољих српских дивизијских команданата. Погинуо гађајући из пиштоља немачку подморницу, која је претходно потопила брод на ком је путовао 1917. године. Био је командант Моравске дивизије I позива.
Пуковник Душан Трујић. Начелник штаба Моравске дивизије 1914–1915, а у појединим фазама битке на Колубари вршио је дужност заменика команданта.
Генерал Михаило Рашић
Пуковник/генерал Коста Милетић, командовао реорганизованој Моравској дивизији на Крфу и на Солунском фронту.
Команданти Моравске дивизије II позива
Пуковник Милутин Јовановић, командовао од 1912. до 1915. године.
Пуковник Павле Цветковић, током повлачења и до реорганизације српске војске на Крфу, када је укинута подела по позивима.
Састав дивизије
Моравска дивизија I позива
Састав дивизије био је један од најстабилнијих у српској војсци:
Пешадијски пукови
- пешадијски пук “Књаз Милош”
- пешадијски пук “Књаз Михаило” – Гвоздени пук
- пешадијски пук “Хајдук Вељко”
- пешадијски пук “Цар Николај II Романов”
Артиљерија
Моравски артиљеријски пук I позива састављен од 4 батерије по 4 топа. Наоружање: 75mm Дебанж топови и Шнајдер топови.
-Моравски пољски артиљеријски пук
-Моравски брдски артиљеријски дивизион
Пратеће јединице
-Пионирски (инжењеријски) полубатаљон
-Телеграфска чета
-Санитетска чета
-Коњички ескадрон дивизије - често придодаван корпусним формацијама за извиђање
-Кишни вод - противхемијска служба, уведена 1917.
Моравска дивизија II позива
Састав:
- пешадијски пук II позива – Ниш
- пешадијски пук II позива – Лесковац
- пешадијски пук II позива – Пирот
Артиљерија:
-Моравски артиљеријски пук II позива (лакше батерије)
Ова дивизија је служила углавном као резервна и у позадинским операцијама, али је 1915. претрпела значајне губитке у борбама против бугарских јединица на правцу Криве Паланке и у одбрани Косова и Метохије.
Ратни пут дивизије
Балкански ратови 1912-1913.
Моравска дивизија улази у рат у саставу III армије генерала Павла Јуришића Штурма.
- Битка код Куманова (23–24. октобар 1912) - Дивизија држи централни фронт и учествује у одбијању најтежег турског удара.
- Ослобођење Битоља (новембар 1912.) - Пукови дивизије воде крваве борбе на Селечкој планини и улазе у пробијене турске положаје.
- Операције ка Охриду, где дивизија стабилизује линије и штити леви бок српске војске.
- Брегалничка битка (30. јун – 9. јул 1913) - Највећи терет битке код Брегалнице, нарочито на Брегалничко-градешничком правцу, носи управо Моравска дивизија. У најжешћим борбама страдали су делови 2. и 3. пешадијског пука, а Гвоздени пук добија статус најофанзивнијег пука у војсци.
Велики рат 1914-1918.
- Церска битка (август 1914). - Иако не носи главни терет битке (та улога припадала је Комбинованој дивизији), Моравска дивизија појачава кључне секторе и учествује у одбијању аустроугарских контранапада.
- Колубарска битка (новембар–децембар 1914) - Ово је један од најславнијих тренутака дивизије. Јуриш на Кременцу (4. децембар 1914). Тада је погинуо пуковник Миливоје Стојановић Брка, командант Гвозденог пука, на челу свог пука, у јуришу ка Лазаревцу. Пук је након тога ушао у легенду народне традиције и војне историје.
- Одбрана Београда и повлачење 1915. - Моравска дивизија брани сектор између Београда и Космаја, а затим се повлачи преко Косова, Скадра и приобалне зоне до албанске обале, уз огромне губитке.
Реформа на Крфу (1916).
Дивизија је обновљена у пуном саставу на Крфу и у Бизерти. Командант је постао генерал Коста Милетић.
- Битка на Кајмакчалану (септембар 1916). Битка на Кајмакчалану представља једну од најтежих висинских операција у историји српске војске. Моравска дивизија држи централни сектор уз 1. пешадиски пук и делове Гвозденог пука. Српске снаге нападају положаје на надморској висини преко 2.500 m под непрекидном бугарском ватром. У самом јуришу на врх Сокол, Моравска дивизија трпи огромне губитке, али успева да сломи отпор бугарске 11. пешадијске дивизије. Људски губици дивизије на Кајмакчалану достигли су око 30% борбеног састава, али је остварена стратегијска победа — освојена је последња препрека пред улазак у Македонију и уједињење фронта са савезничким армијама.
- Добро поље и пробој Солунског фронта (септембар 1918). Моравска дивизија улази у састав II армије (војвода Степа Степановић). Дана 15. септембра 1918. учествује у пробојном нападу на Добром пољу. После пробоја фронта, дивизија маршира преко Вардара, Скопља, Прокупља и Ниша, улазећи као део победничке војске у ослобођену Србију. У новембру 1918. офанзива се наставља ка Срему и Банату, чиме је заокружен ратни пут дивизије.
"Гвоздени пук"
Други пешадијски пук "Књаз Михаило" је добио надимак „Гвоздени“ након борби на Куманову и Битољу (1912). Био је пук са највећим процентом највиших одликовања у српској војсци. У Брегалничкој бици 1913. године избачено је из строја преко 50% састава ове јединице. Код Лазаревца 1914. ушао је у легенду падом команданта Брке. Пук је имао највећу стопу добровољног пријављивања у јурише. На Кајмакчалану 1916., током операциије на положају Горничево а потом и на Црној реци, водио је најтеже блиске борбе („борба прса у прса“) у читавој дивизији.
У овом пуку ратовала је и "Гвоздена жена", хероина Милунка Савић.
Занимљивости и утемељење војничке славе
Моравска дивизија имала је највећи број добровољаца из јужне Србије, јер је велики део њих већ пре 1912. служио у четничким акцијама на Косову и Метохији и у Македонији. Моравска дивизија је, због традиције, регрутног система и континуитета старешинског кадра, често означавана као једна од јединица које су „срце" српске војске. Уколико се погледа локална приврженост и висока морална упорност у критичним тренуцима, њени ратни путеви и страдања запамћени су у локалним сећањим, што сведочи о трајном месту у народном и војном предању. Била је једна од ретких дивизија која није расформирана ни у најтежим тренуцима 1915. године.
Неколико пукова Моравске дивизије стекло је позната одличја и нова почасна имена у предратном периоду. Такође, дивизија је по броју операција показала способност пребацивања из одбране у ударну акцију што је ретко изводљиво у условима рата на више фронтова. Имала је највећи број одликованих официра и подофицира у целој српској војсци (после Дринске дивизије I позива).
Реминисценција
Моравска дивизија у периоду 1914–1918. представља пример јединице која је, кроз непрекидан ратни ангажман — од почетних дефанзивних бојева 1914., преко антологијског повлачења 1915., до реорганизације и коначног учешћа у пробоју Солунског фронта 1918., сачувала борбену способност и допринела коначном успеху српске војске. Њена традиција и споменици остају део војно-историјског памћења Србије. Моравска дивизија I позива представља једну од најславнијих војних формација српске историје. Од балканских ратова, преко Церске и Колубарске битке, до пробоја Солунског фронта — дивизија је била носилац маневарске моћи и основни ослонац ударних операција српске војске. Њени пукови, а нарочито Гвоздени пук, уткали су се у национално памћење као пример пожртвовања, тактичке изврсности и непоколебљиве воље за слободу.
Аутор: Јован П. Милинковић, професор историје
