Највеће српско ратно гробље из Првог светског рата

Битољ је смештен у југозападном делу Северне Македоније, у регији Пелагонија. Налази се на реци Драгор, у подножју планина Бабе и Ниџе (врх Кајмакчалан - 2521 м надморске висине), на 13 км северно од границе са Грчком.

У Битољу и околини je током Балканских ратова и Великог рата сахрањено 34.256 српских ратника. Њихови остаци се налазе на српском гробљу у Битољу, као и на још 74 локације у околини. Из тог разлога је био план да то постане централно гробље (а не Зејтинлик) али до масовних есхумација и пресељења остатака на овој страни Кајмакчалана није дошло.* 

Захваљујући Драгиши Страхињићу, Србину из Битоља (оснивачу Српско-македонског друштва), који је 2005. године први указао на ова гробља људима из планинарског друштва Копаoник, они одлучују да самостално, сваке године организују радне кампове и крену са чишћењем једног по једног гробља. Њихова иницијатива прераста у много већи подухват и током чишћења и сређивања гробаља они пописују све натписе на надгробним споменицима и праве базу података како би потомци ових ратника лакше могли наћи гробове својих дедова и прадедова. Оснивају и удружење Кајмакчалан.

Формирано је након Балканских ратова, а током Првог светског рата се проширује. 

На главном српском гробљу у Битољу је сахрањено 4.500 српских војника. Од тога, постоји списак само за њих 1.700 сахрањених. Реновирању гробља се приступа 1998. године (које је до тада било обрасло у траву и запуштено) али по речима г. Драгише, гробље је уствари тада уништено. Простирало се од археолошког локалитета Хераклеја до Зоолошког врта, које се сада налази са десне стране гробља. Пре "реновирања" су постојали надгробни споменици са именима сахрањених и пратећи списак могли сте лако доћи до одређеног гроба. Тада је неко решио да гробље буде "парадно" и багерима је почело са изравнавањем површине. "Лобање, бутне кости... котрљале су се на све стране" прича Драгиша (који је у то време био директор једног локалног предузећа). Пита их да ли знају шта раде.... Тада су на површину постављене гредице и метални крстови на којима су југословенске заставе, без имена. Постављено је 420 крстова мање него што је било гробова. Ти крстови су још увек ту и полако их нагриза рђа. (Добро би им дошла нека акција да се све то повади, очисти, префарба и замени застава. Ето идеја за неки летњи камп за средњошколце или студенте.) Кости су смештене у костурницу која се налази испод споменика и она је сада затворена и запечаћена мермерним плочама. Костурница се такође распада. 

Испод овог су постојала гробља Срба мухамеданске вере и војника других вера а још испод је било гробље француских војника. То француско гробље је измештено касније на другу локацију. На овом месту су сахрањивани и Руси и Чеси који су такође учествовали у рату па остали да живе у Битољу после рата. 

У околини Битоља постоје 74 локације које су у вези са Србима и догађајима из Првог светског рата. Две недеље се гинуло да би се прешла удаљеност од 9 километара.
Највеће гробље је у селу Скочивир са 614 гробова. До Скочивира је водила пруга уског колосека. Пруга Солун - Битољ је постојала још у турско време а током рата је изграђена и пруга уског колосека од Битоља до Скочивира. У близини је постојао и мали аеродром како би се краљ могао авионом лако пребацити са једне на другу локацију. (И на грчкој страни су постајали аеродроми за мале авионе).

После пробијања Солунског фронта, зграда врховне команде се налази у Солуну и месту Бач, на путу ка Скочивиру, недалеко од Битоља од 1916-1918. године. Та зграда је сада у приватном власништву и према Драгишиним речима, штета је што је српска власт није откупила и направила музеј или неки сличан објекат. 

Како је пронађено место погибије Војводе Вука можете прочитати овде. Пронађена је плоча на којој стоји: "Овде почива војвода Вук". Драгиша, савремени јунак и чувар сећања на српске војнике из Битоља, јавља то нашем Министарству за рад и социјална питања. Плоча је пронађена испод Кајмакчалана, на омањем пропланку усред шуме, Старавинском вису, на око 1000 м.н.в., око 50 км од Битоља, далеко од било каквог села или куће. Спомен плоча је вероватно постављена одмах по погибији како би се обележило место. Стручњаци из Републичког завода за заштиту споменика културе казују да се у непосредној близини налазила још једна спомен-плоча постављена 1939. године али се њој губи сваки траг. Како је 2023. године наша власт обновила ово место и достојно га обележила можете прочитати на страницама Курира. 

У близини тог места проналазе и гроб неког бугарског комаданта. Према Драгишиним казивањима, Бугари су у року од неколико дана по сазнању да је откривено место значајно за њихову историју дошли и уредили плочу. 

Историја Битоља

Словенски назив града - Битола потиче од речи Обител која је у средњем веку означавала заједницу монаха. Познато је да је под тим именом помињан и 1015. године у доба цара Самуила као и у списима из 12. века. За време Отоманске власти град се назива Манастир/Монастири (по грчком), Манастири (на албанском). Од 1864. до 1912. године Битољ је главни град Битољског вилајета који се простирао на територији данашње централне Албаније, северне Грчке и западног дела Северне Македоније.
По доласку српске власти после Балканских ратова 1913. године Битољ добија свој стари назив, односно Битола како је сада званична верзија на македонском језику.

Срби су оставили великог трага почевши од самог оснивања града око манастира Букова. У прошлим временима град се поносио великим бројем српских школа, институција и установа културе. Од Турака је ослобођен 6. новембра 1912. а од Немаца и Бугара у Првом светском рату четири године касније, 6. новембра 1916. године. 

Митрополит Николај Велимировић у Битољу и одликовање

У Битољу је у периоду од 1932. до 1938. године Николај Велимировић био постављен за Митрополита. Од Драгише Страхињића, сазнајемо да у то време Немци од њега траже дозволу да и они есхумирају гробове немачких војника из Првог светског рата и направе костурницу. Он то одобрава а начелник града даје Немцима око 1,5 хектар земљишта за место на којој ће бити костурница. Костурница је завршена 1936. године и тада Црвени крст Немачке (тада нацистичке Немачке) награђује митрополита Велимировића у име захвалности за тај чин. Неки људи данас то интерпретирају као да је Хитлер наградио Николаја Велимировића, пренебегавајући чињенице. 

Дечије хранилиште "Богдај" у Битољу је подигао епископ охридско-битољски Николај Велимировић, кога су деца од милоште звала Деда Владика. Од 1935.године, у напуштеној кући турског паше, управитељица дома постаје побожна девојка Надежда Аџић, потоња игуманија Ана манастира Враћевшница. у хранилишту је било стотинак сироте дечице, међу којима и деца муслиманске вероисповести. Сви су били учени милосрђу, да безусловну љубав, милост и саосећање пружају и примају. Радо су певали химну коју им је сковао Деда Владика: 
Бранислав Нушић у Битољу

Пошто са својим хумором није био омиљен српским властима, они га шаљу у конзуларне мисије по различитим градовима. У Битољи службује од 1891–1893. године. Ту упознаје и своју будућу супругу. Познате су две његове одлуке: основана је прва шинтерска служба у бившој Југославији и забранио је да се на главној улици коју су у то време звали Дембел чаршија* у радно време пију кафа и ракија. Било је то из разлога што је било много богатих људи који су по цео дан само седели и кафенисали на улици :).
*(а на грчком а можда и турском дембелис - значи лењ).

Суђење сину Николе Пашића у Битољу

Релативно је познато да је син Николе Пашића, Раде (1892-1964) био једна распикућа која је живела у Паризу и тамо се бавила мутним пословима, између осталог и шверцом платине која се користила за израду авиона и топовске муниције. Французи су га ухватили како платину шверцује Немцима злоупотребљавајући службену владину пошту. Французи нису имали довољно доказа, а наша власт тражи да му ми судимо. Пошто је у то време (Први светски рат) Битољ био једини слободан град у тадашњој Србији, суђење се одиграва овде.  У другостепеном судском процесу он је ослобођен. Више информација о овом случају пронашли смо на овом линку на страници 251.
Од Драгише сазнајемо за још један податак о којем на интернету нема података: за вредност једне докторске плате, Никола Пашић свом сину предаје 35 српских рудника и он их препродаје странцима. *

Кемал Ататурк у Битољу

Отац турске нације, Кемал Ататурк је завршио официрску школу у Битољу. Неки његови предмети чувају се у Народном музеју града. 

Манифестације

Сваке године од 29. јула до 02. августа се одржава "Културни фестивал Илиндански дани" у знак сећања на Илиндански устанак подигнут против турског зулума и ропства.


*највећи део информација на овој страници је записано казивање Драгише Страхињића. Разговор водила Биљана Марчета, аутор овог сајта.