У години када се навршава 30. година од злочиначке акције Олуја, требало би се подсетити ко је први заговарао независну републику Хрватску. Прича почиње много раније, али је кулминирала по окончању Првог светског рата, тачније у време формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Период после Солунског фронта
Након снажног продора Солунског фронта од 15. септембра 1918. године, незаустављивим маршевима српске војске дошло је до ослобођења од бугарске и аустро-угарске окупације. Први српски официр који је ступио на територију Аустро-угарске,преко реке Саве код Шапца, доносећи слободу је био Станислав Краков. Човек који ће са 2. батаљоном 5. пука бити одређен да "први прођемо кроз читав југословенски део Аустро-Угарске и да први, пре Италијана, избијемо на Ријеку и Истру за одржавање реда у Приморју. Треба да пређемо скоро исту раздаљину колико смо за ова два месеца препешачили - преко целог Балкана - од нашег јуриша на Градешници. Али овог пута нећемо више ићи пешке." Већина српских војника се тада први пут сусреће са архитектуром и духом времена из доба Марије Терезије. Жељезницом преко Славоније, у Загребу Краков упознаје Светозара Прибићевића.
Краљевина СХС је брзоплето формирана 1.12.1918. године. За постављање њених граница је у неку руку био задужен географ Јован Цвијић. Границама није био задовољан ни Војвода Живојин Мишић, а нарочито ни представник Хрватске сељачке странке - Стјепан Радић. Због њега настаје потоњи "белај".
Убрзо по формирању Краљевине СХС, 5.12.1918. почињу протести у Загребу. Станислав Краков је и о томе оставио сведочанство: "Још сам само примио извештај од полиције да се на Зрињевцу и Јелачићевом тргу згомилала маса од двадесетак хиљада радника и сељака... Име Стјепана Радића, тог полуслепог политичара, вечитог бунтовника и незадовољника, постало ми је исувише познато јер га скоро сваки дан уносим у извештаје које шаљемо Београду. И сада је сазвао масе својих присталица у Загреб да потписују петицију за Хрватску републику коју хоће да траже од Конференције мира."
Хрватска сељачка странка
Срби "грко-источне" вере су пар векова службовали као граничари у Војној Крајини. Сневајући о присаједињењу матици Србији, а школујући се по Бечу, Пешти и Прагу, постали су изражени Југословени. Један од њих је био Светозар Прибићевић, рођен на Банији, овај вођа Срба у Аустро-Угарској је регенту Александру Карађорђевићу понудио уједињење Хрватске, Словеније и Далмације у нову заједничку државу.
С друге стране, народ католичке вероисповести је "сневао о свом тисућљетном сну"... Никад се не борећи за своју слободу, тај "угњетавани и подчињени" народ није прихватио ни ослобођење од стране српске војске, али је у том тренутку свргавања Аустро-Угарског царства угледао прилику. Тај тихи бунт и незадовољство код обичног хрватског сељака је прикупио Стјепан Радић оснивајући своју Хрватску сељачку странку, са врло примамљивим прогласима које је читао на својим зборовима. Његов Хрватски сељачки покрет је временом прерастао у национални хрватски покрет.
Прве године после уједнињења су довеле до отврања великог броја аграрних питања: расподела земље турских ага и бегова на подручју Македоније и Босне и Херцеговине, као и новододељени земљишни поседи колонистима широм Војводине и Славоније.
Након смрти председника Владе и вође радикала Николе Пашића 1926.године долази до пооштравања политичке ситуације у земљи.
Атентат у скупштини јуна 1926.
Нове Владе Веље Вукићевића и Николе Узуновића, су биле потпуно послушне краљу Александру, те нису знале да се носе са опозиционим странкама, које су се бориле против "велико-српске хегемоније и централизма". Радикална странка је искоришћавала понос српског народа који је славно извојевао своју слободу у борби са другим странкама. Тако је и дошло до сукоба са Хрватском сељачком странком.
Препирања са неколико седница скупштине су се окончала кад је Стјепанов синовац, Павао Радић упитао "Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо па да будемо мирни!"
Пуниша Рачић, учесник Великог рата и борби за ослобођење, није издржао то подло питање. Извадивши пиштољ, усмртио је тог младог политичара, а ранио још неколицину припадника Хрватске сељачке странке. Од последица рањавања, тј. развијања других болести, 8.8.1926. умреће и Стјепан Радић. Десетине хиљада присталица његове странке ће га испратити из Београда, док ће га око 200.000 људи учествовати у његовом "спроводу" у Загребу.
Смрт лидера хрватског народа од стране Србина, присталице радикалне странке, ће убрзати и довести до Шестојануарске диктатуре Александра Карађорђевића, којом је укинуо све странке и покушао стати на пут ширењу комунистичке агитатуре. Такав исхитрени чин ће бити увертира за атентат у Марсељу и све догађаје који ће уследити.
И заиста, колико кошта српска крв? Цена Великог рата је велика - око 1.245.000 погинулих, тридесет посто укупног становништва предратне Краљевине Србије. Ратних инвалида је било преко 30.000. Само битка на Кајмакчалану је однела око 4.500 живота српских војника, а десеткован је 17. пук Дринске дивизије. Читав двадесети век је проливана недужна српска крв, зарад слободе разних народа.
Колико коштају Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, жртве Петровачке цесте (двапут) и милосрдног анђела, као и многих других страдалних места???
Да ли је онда Кајмакчалан најскупља српска реч, која је толико заболела околне народе? (П.С. Спомен плочу на кући Стјепана Радића у Загребу подигло је бугарско посланство)
Срб је Христов, вера нам налаже да праштамо, иако су неки догађаји неопростиви...
Никако нам не треба ново подгревање и захушкавање! Нека нас овај 21.век подстакне да негујемо културу сећања! Најмање што можемо учинити је да "газећи тихим ходом" обилазимо сва та места.
