Станислав Краков је рођен у години прве побуне на Мадагаскару против Француза (1895.), а преминуо у години великих студентских протеста (1968.). Био је и "велики јунак из ратова" и "народни непријатељ из великосрпске буржоазије".
"Ако је авантура увек непредвиђени обрт, увек изненађење, најчешће опасност, често бљештави успех, а још чешће сурови пад, онда сам проживео једну луду, често блиставу, а често болну авантуру свога времена и свога родног тла."
Рођен у Крагујевцу, основну школу похађао у Књажевцу, а кад је његов отац, Пољак из Варшаве, по службеној дужности војног лекара добио премештај, живио је и у Кладову. Присуствовао је крунисању краља Петра на стогодишњицу Карађорђевог устанка (његов чукундеда је био жртва Сече кнезова).
Као ђак Друге београдске гимназије учествује у протестној поворци, предвођеној Браниславом Нушићем, зарад очувања српства у Босни и Херцеговини поводом анексије 1908. године.
Отац му је на самрти оставио савет: "Не заборави да је част једног човека нешто што стоји изнад живота. Част је нешто што се брани крвљу". Тиме је већ наговештен Сташин животни пут - бранити част једне државе.
Кроз пламен четништва и артиљеријски огањ
Као једини гимназијалац учествује добровољно у борбама на Косову и подно Бабуне 1912. године. Никакве привилегије нити оправдања није имао за своје изостанке са школских часова.
У Другом балканском рату придружен је 18. пешадијском пуку у тешкој борби на Калин-Камену код Криве Паланке (тромеђа данашње Србије, Бугарске и Северне Македоније). Ту је задобио своје прво артиљеријско крштење, а које ће му оставити трајну последицу - ослабљен слух на једном увету. Мајор Завађил га после победе шаље кући из "пакла колере", која их је задесила у подножју планине. Због болести која се брзо ширила, без застајања, препешачиће преко 30 километара у једном дану по јунској жеги како би се домогао Куманова. Тамо затиче своју тетку Касију Милетић, која је у сва три рата била добровољна болничарка на свим већим бојиштима.
Од кад је 13.10.1913. скинуо цивилно одело и обукао тамнозелени мундир, чакшире и чизме, испунио је замисао краља Петра да постане војник. Осам месеци касније, кад отпочне Велики рат, на положају код Великог Градишта спријатељио се са Владиславом Рибникаром који му је поручио: "Ви сте, Краков, војник, али за рат. Нећете ви остати у војци у миру. То не одговара Вашем темпераменту. Ви сте рођени за новинара." И тај разговор ће му предодредити судбину - у годинама после рата ће бити директор листа "Време" и Радио Београда, а био је и у групи новинара који су пратили краља Александра у оном погубном Марсељу 1934.
Поручник 17. пешадијског пука
Пуковник Алекса Стојишић му је доделио 3. батаљон 17. пука Дринске дивизије "А ја сам радосно ишао у тај пук, слутећи једино да ће моја мати бити испуњена страхом и стрепњом када буде чула његов број."
Након боравка у разрушеном Шапцу и зараженом Ваљеву, после десет месеци затишја, у војничком конвоју жељезницом упућен је у Сурдулицу, као помоћ четничком одреду Војводе Вука. У школским уџбеницима историје изостављена је ова тешка борба на Чемернику, стога захвалимо Кракову што је оставио писано сведочанство (цело једно поглавље). Тада је добио наредбу да припази на младе регруте, из дела Македоније која је Србији припала 1913., како их не би поколебала бугарска пропаганда која се ширила у непријатељским рововима.
У тој борби на Чемернику тешко и страшно су рањени Мирко и Станоје. Када будете читали књигу, обратите пажњу јер ће се Станислав Краков поново сусрести са њима двојицом, у Солуну и у Загребу. Не можемо ни да предпоставимо од какве начовечанске снаге су ти српски војници били сачињени.
Након Лесковачког маневра - паљења моста преко Ветернице, повлачећи се 1.11.1915. године војска улази у Приштину, исту ону у коју је три године раније ушла као победник.
Борбе су престале, почиње изгнанство
Узнемиреност у његовом 3. батаљону по напуштању земље кроз Руговску клисуру 1915. године Краков решава следећим речима: "Заклетва не зна за границе, као ни Отаџбина, јер је она у нама, у нашим срцима."
Једно огледалце у торби верног пријатеља Јешића Станиславу спашава живот након што се оно замаглило над уснама, док му је читаво тело било затрпано камењем и снегом. "Ужички планинац гвоздене снаге" Радојица је на раменима носио Станиславове ствари у сандуку преко својих леђа, кроз снегом завејане албанске планине све до Драча. Исти тај Радојица страдаће касније у борбама на Кајмакчалану.
Станислав на Крфу добија звање ађутанта, а сва реорганизована и опорављена војска добија француске униформе "плаве као небо". У августу 1916. године његов 17. пук улази у стравичне борбе прса у прса на Горничеву и на Чегану. Ево једног сликовитог описа битке: "Као да су се свуд око нас вулкани отворили и лију на нас своју лаву од камења, усијаног челика и огња."
Планина славе 1916. године
Највиша тачка Солунског фронта, преко 2000 метара надморске висине, септембра 1916. године постаје Капија слободе српске Отаџбине. На обрноцима Кајмакчалана, на коти 2525 - коти славе, у једној леденој септембарској ноћи биће тешко рањен: "Чупам од себе ту најежену челичну змију. Тресак у моме телу чупа из мене страшан урлик који надвисује сав борбени хаос." Без анестезије биће оперисан због рововске жице која му се зарила у ногу, али он ће бити радостан, јер је рањен на граници! Одлучно одбија предлог свог ујака Милана Недића, шефа Саобраћајног одељка Врховне команде, да оде у Француску као резервни официр.
Након битке на Кајмакчалану , Станислав ће написати опроштајну песму свом 17. пуку: "Стихови су врло патетични, свакако рђави, али су они одјек узбуђења и очајања нас последњих осам стотина". Пук који је бројао око 4500 људи, јуначки је положио своје животе на Капији слободе.
Након суђења Апису 1917., на планину Соко почињу да пристижу добровољци из Америке, а међу њима и Димитрије Љотић, његов рођак. Станислав у том ратном затишју пише новински лист Рововац и завршава свој први роман "Кроз буру" - "Живот је престајао да буде за мене стварност да би постао фикција романа". Последњим јуришем са Могленских планина, први улази у Велес октобра 1918. где се сусреће са доктором Рајсом.
Улазак у Хабрзбуршко царство
"Увек нам реке остају као границе у сећању. Чини ми се да смо данас (4.11.1918.) завршили једну велику етапу нашег похода за ослобођење. После Вардара и Мораве, само нам Сава још остаје." Имао је ту част да буде први српски официр који је ступио на територију Аустро-Угарске, доносећи слободу. Шајкаче су радносно дочекане у Руми и Иригу. Из свих 16 фрушкогорских манастира победоносно је звонило, а преко двеста војника је угостио манастир Раваница, где су имали прилику да целивају мошти Светог кнеза Лазара.
Станислав Краков је имао 23 године када се окончао Први светски рат, али се тек у Ријеци, одржавајући ред, суочио са немиром који је почео да тиња у срцима суседног ослобођеног народа. Иако је имао највише југословенских осећања, морао је реаговати на раздражене масе загребачких присталица бунтовног Стјепана Радића, који се залагао за Хрватску републику. Кроз масе које су клицале "Доле србијанска војска" храбро је пролазио вичући "Пролаз за краљевског официра!" Након Петровданског бала, на ком је крунисан краљ Александар Карађорђевић, Краков бива послат у Ђаковицу, у југословенски Сибир, да заведе ред и на арнаутској граници.
Од Београда до Аустрије
Након неуспешног покушаја самоубиства, граби га снажна, али и очајна жеља за животом, да му није јасно "колико је дуг пут до Војне болнице, то је даље него кад су ме на Кајмакчалану носили са разбијеном ногом". Исидора Секулић ће га ту обилазити као свог најмлађег колегу, којег је спасла "једна дивља, челична воља за животом".
Онај који је седао за трпезе многих краљева и био срећан што је могао као једину храну да испече шаку кукурузних зрна,
Онај који је корачао преко моста начињеног од лешева људи и коња, и који је ношен као победник кроз цвећем покривене улице,
Онај који је био пријатељ са многим шефовима држава, а који је упознао и њихове џелате,
Онај који је имао највећи приватни колекционарски музеј, је исти онај који је касније скупљао добротворне прилоге да сахрани своју жену,
И онај који је поред 10 ратних одликовања преболио заушке, колерину, тропску маларију, шпанску грозницу... добио је и три смртне пресуде.
Последњу борбу за слободу изван сваког закона и споменуту част са почетка овог текста отпочиње 25.06.1945. на обронцима Алпа, бежећи од капетана Килибарде, шефа Титове војне мисије. "Педесет ми је година, али ми се чини да је читаво столеће борби на живот и смрт за мном. И у томе непрекидном сударању човека против човека, народа против народа, вере против вере и истребљења због супротних гледишта на свет, стекао сам једно искуство да се може преживети само ако моја контраакција дође пре акција мојих непријатеља." Овај прекаљени ратник из ратова 1912-1918, ношен вољом за животом, спремно и сналажљиво је избегао ову комунистичку мисију, као "алпски ботаничар".
"Када сам имао двадесет година написао сам свој први роман "Кроз буру". И чини ми се да сам тиме изабрао жиг своје судбине." У тој кишној јунској алпској ноћи, зарадиће упалу плућа, за чије лечење у Швајцарској ће му новац слати његов најбољи пријатељ из Војне академије - Ђорђе Рош.
Овом неустрашивом Србину живот је подарио исто тако храбру и непоколебљиву жену, Иванку. Она која је говорила "Не верујем да ће моје вешање поправити ратни углед аустро-угарске армије", овом романтичару је подарила ћерку Милицу. Станислав Краков је иза себе оставио и неколико књига, путописа, репортажа, позоришних и филмских критика, уз мноштво новинских чланака. Режисер је филма "За част Отаџбине - Голгота Србије".
Преминуо је у Паризу, у привременој отаџбини свих емиграната, верујући да ће се вратити у своју Отаџбину. До краја живота држао се уверења да је Балканцима живот закомпликовао неко на "несентименталном Западу".
Тек 1992. удруженим снагама Гојко Тешић и Мирко Демић ће обелоданити постојање и рад овог човека, како би ободрили народ ког су задесиле нове недаће.
Нек нам овај приказ једног живота стоји као наук како ништа у животу није трајно сем вере и љубави, у Отаџбину.
Одушевљена животом и јунаштвом овог заборављеног човека са Балкана, захвална за несебичну жртву, и растужена због немилосрдног заборава,
са сузом у очима након завршеног читања књиге "Живот човека на Балкану",
Станиславу Кракову за писано сведочанство једног тешког времена се захваљује
Јана Тодоровић
