Светионик демократије у Европи
Понекад се чини изненађујућ податак да је друга по реду највећа имиграција после Сједињених америчких држава, односно усељење у неку државу било везано за Краљевину Србију.
Иако звучи невероватно, Краљевина Србија је крајем XIX и почетком XX века била светионик демократије у Европи. Кроз сва турбулентна политичка времена, притиске великих сила, насилну смену династија... ипак је Србија мукотрпним радом се почетком века изградила у једну уставну, парламентарну и демократску монархију. Уставна традиција је једна од најстаријих у Европи, док су велике државе Европе доносиле своје прве уставе почетком XX века, Србија се може похвалити својим уставним тековинама још од 1835. године и Сретењског устава.
Развитак парламентарног и демократског живота можда није био на врхунцу, али је био далеко бољи и квалитетнији него у великим конзервативним европским монархијама. За разлику од других држава у којима се бирачко тело мерило у неколико процената, у Србији је бирачко право било опште, односно право гласа су имали сви мушкарци старији од 21 године живота.
Дисали и мислили као Срби
Традиција борбе за слободу и стварање независне државе зрачило је позитивно међу многим малим европским народима, посебно словенским народима на територији Аустро-Угарске монархије. Многи од њих ће у Краљевини Србији наћи своје уточиште и за кратко време „дисати и мислити“ као Срби. Добар део њих дао је и свој допринос током Првог светског рата, како они који су дошли много раније, тако и они који ће доћи за време највећих искушења са којима се суочила српска држава. Ово су само неки од их...
Генерал Павле Јуришић Штурм
Рођен 1848. у Герлицу, Немачко царство у породици Лужичких Срба, официр немачке војске и учесник Француско-пруског рата. Рођен као Павел Штурм, дошао је у Србију са својим братом Еугеном (у Србији постао Евгеније), такође официром да се боре са својом словенском браћом у Српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године. Остали су у Србији и нашли своје уточиште. Павле Јуришић Штурм је поделио судбину српског народа кроз све ратове који су га задесили на прелому векова.
Врхунац славе је стекао као командант Треће српске армије током славних победа српске војске на Церу и Колубари, где је његова војска имала незахвалну улогу да по цену сопственог уништења задржава даљи продор непријатеља, та улога му је додељена и током велике немачко- аустроугарско-бугарске офанзиве 1915. године. Преминуо је у Београду 1922. године, нажалост без потомака.
Његов брат Евгеније имао је двојицу синова, од којих је један наследио војнички позив од оца и стрица чије је име и носио – Павле Е. Јуришић млађи. Овај наследник славне породице је био храбар и мангупаст српски официр, који је имао интересантну епизоду током удварања сестри чувеног новосадског композитора Исидора Бајића – Олги. Други син Момчило био је амбасадор Краљевине СХС и Југославије у Бугарској и Швајцарској.
Ђорђе Рош
Рођен у Београду 1896. године у породици словенаца Себастијана и Антоније Рош, могуће и немачког порекла. Његов отац Себастијан дошао је у Србију на позив краља Милана Обреновића као железнички стручњак, где ће му се и родити син Ђорђе. Ђорђе Рош, иако Словенац по пореклу, своју судбину је поделио са српским народом чијим се делом и осећао. Током живота био је официр, пилотски ас и велики добротвор.
Као ученик Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату, да би по окончању рата постао питомац Војне академије. У Великом рату истакао се као један од бранилаца Београда под командом мајора Драгутина Гавриловића 1915. године. Ту је рањен и заробљен и послат у логор у Егеру, где је два пута покушао бекство. Коначно је размењен посредством Црвеног крста и преко Швајцарске се вратио крајем рата на Солунски фронт. Ту постаје војни пилот.
После рата бави се великим пословима и имао је снажне пословне везе у Немачкој. После Другог светског рата остаје да живи у емиграцији. Од добротворног рада треба истаћи да је био и оснивач „Друштва за улепшавање Врачара,“ али најзначајнијае његово дело је Комитет за обнову Хиландара. Несебично је сакупљао помоћ за очување ове српске светиње на Светој гори. Једини је цивил ком је дозвољено да буде сахрањен унутар зидина Хиландара.
Игњат Кирхнер
Рођен у Малом Бечкереку (данас Ечка) 1977. године у немачкој породици. Школовао се и постао аустроугарски официр, али је дошао на почетку рата у Србију као четник-добровољац. Одмах је показао невероватну храброст и одважност, због чега му је дата команда над групом од 15 четника, углавном Земунаца, Личана и Црногораца, да би потом постао командант Сремског добровољачког одреда.
Учесник је славне одбране Београда 1915. године, када је тешко рањен и завршио своје војевање. Извучен је из Београда у Ниш, а потом пренешен преко Албаније. Лечење је наставио на Кргу и у Француској. Указом краља Петра 1915. године примљен је лета 1915. у српску војску у чину поручника. Погинуо је током савезничког бомбардовања 1944. године.
Љубомир – Љубо Бабић
Рођен као Албрехт фон Шиндлер витез од Клајстенбурга 1890. године у Јорданову код Лавова/Лембергу (данас Украјина) на територији тадашње Аустро-Угарске, био је немачко-пољског порекла. Био је син Едуарда фон Шиндлера пуковника и пруског племића. Као официр службовао у Бањој Луци, где се заљубио у Српкињу Јелену Бућин, због које ће прећи у православље, а непосредно пред рат прећи у Краљевину Србију и активирати се као артиљеријски официр Тимочке дивизије још у време балканских ратова.
Током борби на Солунском фронту био је командант брдске артиљерије у саставу Шумадијске дивизије. После рата био је активни официр Краљевине СХС/Југославије, али је за разлику од Игњата Кирхнера ставио се у службу колаборациониста Милана Недића током Другог светског рата.
Рођен у Крагујевцу 1895. као син пољског лекара Сигисмунда Кракова који се населио у Србији. Први балкански рат га је затекао као ђака Друге мушке гимназије у Београду. Пријавио се као добровољац у четничкој јединици Војина Поповића – војводе Вука. У Другом балканском рату је први пут рањен.
Кратки предах до избијања великог рата је искористио да упише Војну академију. Вероватно је био предодређен за војну службу јер су му рођени ујаци били Милан и Милутин Недић, будући југословенски генерали. Међу првим војницима је освојио врх планине Ниџе – Кајмакчалан.
Укупно је рањен 17 пута током рата и носилац је већег броја одликовања. Током рата је уређивао и часопис Рововац. Пензионисао се већ 1922. године. После ратра био новинар, књижевник, филмски редитељ и још по нешто. Током Другог светског рата, с обзиром да му је рођени ујак био генерал Милан Недић, био је део колаборационистичког режима. Умро је у Француској 1968. године као активни члан пронедићевске емиграције у Немачкој и Француској.
Бранислав Л. Лонткијевић
Рођен у Крагујевцу 1873. године у породици пољског лекара др Леонарда Лонткијевића, рођеног у Бјелостоку, тада Аустро-Угарска. Др Леонард Лонткијевић се доселио у Србију после пуштања на слободу због учешћа у устанку против аустроугарских власти и дао је огроман значај у формирању војног санитета у Кнежевини Србији. Његов син и он су у Србији пронашли своју Отаџбину, али је син Бранислав кренуо путем војне службе. Завршио је за коњичког официра и у чину пуковника командовао Првим коњичким пуком, а потом и Другим коњичким пуком у саставу Прве српске армије.
На захтев чувеног српског дипломате Мирослава Спалајковића, повучен је из активне војне службе током Великог рата, као војни аташе у Руској царевини. Његов највећи допринос је био што је издејствовао одобрење руског цара Николаја II Романова, за регрутовање Српске добровољачке дивизије, од Срба који су се предали или били заробљени од руске војске на Источном фронту.
Током Октобарске револуције помагао је и био наклоњен Белим Русима, односно промонархистичким снагама. Бољшевици су га заточили, али је спашен интервенцијом Краљевине Норвешке. Преминуо је 1921. године у Загребу и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Франтишек Криштоф
Рођен у Тиништу у Орлици 1891. године. Чех пореклом, био је артиљеријски официр аустроугарске војске распоређен у Боки Которској. Ту се зближио са Србима, где су се појачала његова панславистичка осећања. По окончању војне службе непосредно пред избијање Првог светског рата сели се у Београд где се запослио у банци. По избијању рата одмах се пријавио као добровољац у српској војсци и ту активно радио на могућности стварања тзв. Чешке легије од заробљених Чеха и Словака.
Као познавалац прилика у Боки Которској био је распоређен у штаб генерала Божидара Јанковића, који је послат као испомоћ из Краљевине Србије у Краљевину Црну Гору у команду црногорске војске. Повлачио се преко Албаније и учествовао је на Солунском фронту. Прозван је првим чешким легионарем“ јер је радио на регрутацији Чеха за чехословачку легију у Француској. Та легија је била састављена углавном од Чеха и око 8% Словака, углавном заробљеника са италијанског и руског ратишта.
После рата преселио се у новоформирану Републику Чехословачку. Током нацистичке окупације придружио се покрету отпора, па је чак био и ухапшен од Немаца. После рата од стране чехословачких комуниста оптужен је за илегалне активности, па је једно време боравио и у радном логору. Умро је 1960. у Мирову.
Словенка по рођењу, српкиња по опредељењу
Овом списку „наших странаца“ који су дали свој несебични допринос борби српске војске у Првом светском рату, треба додати и једну даму – Наталију Бјелајац.
Наталија Бјелајац – рођена у Марибору 1893. године као Антонија Јаворник. Словенка по рођењу, Српкиња по опредељењу. Била је наредник српске војске у балканским и Првом светском рату. Рањена дванаест пута и исто толико пута одликована за храброст. Њен стриц Мартин Јаворник, активни официр аустроугарске војске незадовољан стањем у држави и војсци, напушта службу у Босни и Херцеговини и преко Дрине прелази у Србију. Под његовим утицајем и причама о Србији и млада Антонија се одлучује да своју Отаџбину пронађе у Србији.
Као болничарка учествује у Првом и Другом балканском рату. После битке на Церу, где гине њен стриц, српски официр Мартин Јаворник, постаје активни борац српске војске. Са Србима је поделила најтеже моменте који су их задесили. Учесвовала је у одбрани Београда, повлачењу преко Албаније, опорављала се на Крфу, а потом и узела учешћа у бици на Кајмакчалану 1916. године и ослобађању Битоља. После овога је одликована највишом медаљом за храброст – Карађорђевом звездом са мачевима.
После рата живела је скромним и повученим животом. Током Другог светског рата Гестапо ју је ухапсио и послао у логор Бањица. После Другог рата наставила је свој скроман живот и готово неприметно преминула 1974. године у Београду и сахрањена у скромном гробу у Малом Мокром Лугу.
Текст написао: Јован П. Милинковић
