Кајмакчалан - капија слободе у Првом светском рату
Кајмакчалан је био стратешки изузетно важан врх на граници Грчке и старе Србије, а битка која се одиграла 1916. године била је једна од најкрвавијих на Солунском фронту током Првог светског рата.
Почетком лета 1916. године 144.000 српских војника и официра који су се опоравили на Крфу после Албанске голготе, пребацује се бродовима у Солунску луку где се придружују другим савезничким војскама на Солунском фронту. По доласку, већина војске бива смештена у огромни камп који се налазио на ободу града, тачније код места Јефира у близини реке Вардар. Овде добијају артиљерију и другу опрему (нову плаву француску униформу), а потом се распоређују на централни део фронта од Вардара (на грчком Аксиос) до Лерина (грчки назив Флорина). Бугарска војска је већ била заузела стратешки важне положаје, и утврдила се на самом врху Кајмакчалана, прозваном Борисов град. Да би се војска распоредила и припремила за битке било је потребно обезбедити инфраструктуру: од опреме за војску, наоружања, хране, до лечења и збрињавања, те је комплетан излазак на фронт завршен до краја јула 1916.године.
Светска јавност се изненадила да је васкрсла српска војска, њене три армије, потпомогнуте француско-руском армијом, 12.9.1916. године у рано јутро отпочела артиљеријски напад (дотад је била само одбрана). Нова славна победа је одјекнула у рангу победа на Церу и Колубари.
Мало је битака у светској историји које су се одиграле на висинама као на Каjмакчалану. Колика је била јачина ове снажне борбе, може одговорити податак да је врх Кајмакчалана снижен за четри метра од силног гранатирања, те данас износи 2521 метар надморске висине.
Дринска дивизија на челу са пуковником Крстом Смиљанићем била је задужена да врши пробој овог дела фронта. Ти "ужички планинци", како их Станислав Краков назива, су 22 дана, почевши од 12.09.1916. у изазовним условима отварали Капију слободе.
Изузетно спор доток муниције, отежана комуникација и неспоразумевање са Врховном командом, споро напредовање Француза и Енглеза на другим деловима фронта, немилостиви временски услови (густа магла и снег), ноћни бугарски препади, борбе прса у прса... све то је доводило да сами врх Кајмакчалана неколико пута прелази из наших у бугарске руке. 17. пук, у ком је службовао Краков, је после битке разформиран јер је претрпео превелике губитке. Али, Капија Слободе је отворена коначно 30.9.1916., након Смиљанићеве наредбе да једном за свагда магла не сме бити проблем ослобађања. Уз помоћ Добровољачког одреда и четника Војводе Вука, Дринска дивизија је овладала врхом Кајмакчалана. Битка за Кајмакчалан је окончана тек 03.10. када је потпуно овладано и суседним врховима, када је отклоњена свака сумња о новом бугарском нападу.
Како је текла битка, дан по дан, моћи ћете прочитати ускоро.
Кајмакчаланска битка није исто што и коначни пробој Солунског фронта. Иако се дешавају у истом периоду - друга половина септембра, размак је две године.
Записи о Кајмакчалану
Данко Поповић је у свом епохалном делу "Књига о Милутину" оставио сведочанство честитиог српског војника-сељака, чистог образа. Милутин Остојић се Кајмакчалана присетио на овај начин: "Да л' је могуће да ћемо ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било каке среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан. Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити, - правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара - ваљда Бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да свије цигару, па велим: Можда је Бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад и је испробаво на мору."
Непоколебљиве природе, јуначког карактера, несрећне судбине, за седамдесетак година свог живота, у аутобиогрфском роману, Станислав Краков отрежњујућим речима преноси слику једног тешког времена. "Живот човека на Балкану", човека који је своју младост поклонио отаџбини, а ког је прогонила Титова Југославија, оставио је много сведочанстава о ратним годинама од којих издвајамо овај: "Кроз ваздух, потамнео од блиске ноћи, звижде усамљени меци и хучи задувана тешка граната мрвећи својом експлозијом глатке камене плоче. То је свакидашњи звук нашег живота. Већ три дана слушамоу извештајима име планине Кајмакчалан. Сада изнад изломљеног камења, изнад искиданих жица диже се пред нама у сутону, као каква пирамида, кота 2525, највиши врх Кајмакчалана. Није важно за нас што је овај врх, сав опасан рововима и препрекамаод бодљикавих жица назван Борисова тврђава, по бугарском престолонаследнику, који лично командује одбарном овог дела фронта.
За нас је ово магична планина јер је тај врх - граница између Грчке и Србије и са њиме почиње наша земља из које смо већ десет месеци изгнани."
Михаило Маџаревић је уочи битке на Кајмакчалану, у својој 22.години, због храбрости и смелости за подвиг да приђе у магли и зароби 4 бугарска војника, прекомандован из чина поручника у чин капетана II друге класе, лично од Његовог Краљевског Височанства Александра. По жељи својих пријатеља и ратних другова написао је књигу "Кроз сенке и сјај рата", у којој је оставио и сведочанство о освајању Кајмакчалана: "Четири дана доцније, у болници, сазнао сам да је врх Кајмакчалана заузет од наших трупа. Ова ми је вест у исто време поново пробудила бол за изгубљеним друговима и својим војницима, са којима сам се био сродио као са браћом. Отварајући врата Отаџбине, од 2 до 17* септембра 1916 године пало је више хиљада наших ратника на Кајмакчалану, јуришајући на Бугаре са грчке територије. Међу овима је погинуо 5 септембра и познати јунак капетан Бошко Булатовић, који је на неколико минута пред своју смрт као водник 2 чете 1 батаљона 5 пешадијског пука први побио нашу заставу на врх Кајмакчалана и тиме дао још више полета својима за ослобођење и повраћај поробљене нам Домовине. По заузећу Битоља и нешто територије наше Отаџбине 1916 године, наше се трупе задржаше под Добрим Пољем и Соколцом, на Трнавској, Рововској и Браздастој Коси, и на Грунишком Вису. На овом задњем положају, освајајући га, погибе и наш чувени Војвода Вук".
(*Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је након свог формирања за званични државни календар узела грегоријански, те записи који су писани пре њеног формирања су вођени по старом начину рачунања времена.)
И Арчибалд Рајс је описао страхоте Кајмакчаланске битке у књизи “Шта сам видео и проживео у великим данима", а ево једног одломка: "Генерал Васић даје знак за офансиву својих 20 батаљона дринске и 14 батаљона дунавске дивизије. Војвода Вук са својим четницима остаје и даље у резерви. После страховите артиљеријске припреме, пешадија се кренула на јуриш. Борба траје готово три сата. То је неописива гужва у којој се, кроз дим и маглу, види како севају бајонети и чује се експлозија бомби. У 11.30 часова свршено је. Бугарин је дефинитивно отеран с Кајмакчалана на који се више неће вратити. Он бежи главом без обзира у правцу Црне, остављајући све: рањенике, топове, пушке, митраљезе. За њerа je спас да се докопа шуме и долине. Огромна гола и кршевита коса Кајмакчалана, Кочобеја и Флоке покривена je смеђим мравима који беже, беже. Тада војници-сељаци, праунуци Краљевића Марка, скидајући своју шајкачу, клекнуше и пољубише земљу црвену од крви, земљу њихове отаџбине. Власи Крсте Смиљанића, јуначког команданта дринске дивизије, поседеле су за време ове надчовечне борбе.”
Спомен-капела на врху
Победа српске војске после 22 дана крвавих борби плаћена је великим жртвама: 4800 страдалих и 2000 несталих српских војника, уз 30.000 војника ван строја. Након година изгнанства, врх Кајмакчалана је постао Капија слободе ка отаџбини. Потоњи краљ Александар Карађорђевић је својим погинулим саборцима одао почаст подигавши међу облацима спомен-капелу Светог Илије и спомен-костурницу Светог Петра и Павла. На улазу у капелу стоји посвета:
“Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине”.
Ограда је подигнута од испаљених граната увезаних тешким ланцима.
Судбина срца Арчибалда Рајса
Арчибалд Рајс је Швајцарац, велики пријатељ Срба и сведок злочина над српским народом у Првом светском рату. Желео је да му срце почива на Кајмакчалану, тамо међу својим пријатељима. Срце је било смештено у урни, која се и даље налази у капели. Шта је касније било са срцем и зашто га више нема на Кајмакчалану, сазнајте овде. На урни пише: Овде у овој урнина врху КајмакчаланаЗлатно срце спаваПријатеља српскогиз најтежих данаВојника правде, истине и праваШвајцарца Рајса, ком нек је слава!
Који су догађаји уследили после битке сазнаћете ускоро.
Аутор: Јана Тодоровић, студент туризма
