Кајмакчалан - капија слободе у Првом светском рату

Кајмакчалан је био стратешки изузетно важан врх на граници Грчке и старе Србије а битка која се одиграла 1916. године била је једна од најкрвавијих на Солунском фронту током Првог светског рата. Међутим, прво је било потребно да се почетком лета 1916. године опорављена српска војска бродовима пребаци са Крфа у Солунску луку где ће се придружити  другим савезничким војскама које ће формирати Солунски фронт. Ту 129.000 српских војника добија артиљерију и другу опрему, а потом се распоређују на централни део фронта од Вардара (Аксиос) до Лерина (грчки назив Флорина).

Битка на Кајмакчалану се одиграла у другој половини 1916. године. Мало је битака у светској историји које су се одиграле на висинама као на Камакчалану. На 2525м надморске висине је бугарска војска утврдила своје положаје. Колико је освајање овог врха било значајно говори чињеница да су Бугари овај врх назвали "Борисов град" док је за Србе био "Капија слободе". После Албанске голготе и опоравка на Крфу, српској војсци се журило у домовину. Победа српске војске после две недеље крвавих борби плаћена је великим жртвама: 4800 страдалих и 2000 несталих српских војника, уз 30.000 војника ван строја. 

Светска јавност се изненадила да је непокорива српска војска, њене три армије, потпомогнуте француско-руском армијом, 16.9.1916. године у рано јутро отпочела артиљеријски напад. Наредних деветнаест дана крвавих борби, ова славна победа је одјекнула у рангу победа на Церу и Колубари. Колика је била јачина ове снажне борбе, може одговорити податак да је врх Кајмакчалана снижен за четри метра од силног гранатирања, те данас износи 2521 метар надморске висине.

Како је текла битка?

Напредовање војске је текло теже и спорије због непрекидне непријатељске ватре и конфигурације терена, али напредовало се, корак по корак. Два дана након почетка битке, 18. септембра око седам часова поподне је Дринска дивизија освојила врх Кајмакчалана. Након четири противнапада бугарских снага, који претрпљују огромне губитке, српска војска је упорнија и мотивисанија, те заузима врх у ноћи 26. септембра. 

Арчибалд Рајс је страхоте Кајмакчаланске битке у књизи “Шта сам видео и проживео у великим данима” записао следеће: “Око поднева смо близу врха Кајмакчалана. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2525 метара, на овом огољеном, пространом терену, леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо које се распада.”

Ипак, 30. септембра храбри јунаци предвођени Војином Поповићем, познатијег као Војвода Вук, овладали су врхом Кајмакчалана и коначно с врха протерали бугарску војску. Јуришали су ка својој отаџбини, дому, породици, огњишту, њиви… Након година изгнанства, врх Кајмакчалана је постао капија слободе ка отаџбини.

Спомен капела светог Петра

Од укупних 35.000 српских војника и официра погинулих дуж целе линије Солунског фронта, ова победа је однела 4643 војника и официра. Потоњи краљ Александар Карађорђевић је својим погинулим саборцима одао почаст подигавши међу облацима Спомен-капелу са костурницом, са посветом:
Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине”. Ограда је подигнута од испаљених граната увезаних тешким ланцима. 


Судбина срца Арчибалда Рајса

Арчибалд Рајс је Швајцарац, велики пријатељ Срба и сведок злочина над српским народом у Првом светском рату. Желео је да му срце почива на Кајмакчалану, тамо међу својим пријатељима које је толико волео...
Срце је било смештено у урни која се и даље налази у капели. На њој пише: 

Овде у овој урни
на врху Кајмакчалана
Златно срце спава
Пријатеља српског
из најтежих дана
Војника правде, истине и права
Швајцарца Рајса, ком нек је слава!

Шта је касније било са срцем и зашто га више нема на Кајмакчалану, сазнајте овде. 


Аутор: Јана Тодоровић, студент туризма
*један од извора: Заборављени догађаји Великог рата - Милан Богојевић