Битка на Добром пољу, која се одиграла у септембру 1918. године, (две године после битке на Кајмакчалану) представља кључни моменат пробоја Солунског фронта у Првом светском рату. Српска војска, уз савезнике (француске и грчке трупе), извршила је одлучујући напад који је довео до слома бугарских и немачких линија. Ова победа убрзала је ослобођење Србије и допринела окончању рата на Балкану.
Главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, укључујући операције на Добром пољу, био је француски генерал Луј Франше д'Епере. Са српске стране, Начелник штаба био је војвода Живојин Мишић, док Петар Бојовић и Степа Степановић командују српским армијама током пробоја фронта.
Добропољска битка понела је назив према положају Добро поље. Оно се налази на 2200m надморске висине и као висораван везује планинске масиве Кожуфа на истоку и Ниџе (врх Кајмакчалан је на седам километара удаљености ваздушном линијом) на западу.
Затишје на Солунском фронту трајало је све до ноћи између 13. и 14. септембра када регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић почињу осматрати терен. Магла је прекрила целу област Доброг поља. Уговорена шифра послата армијама дуж целог Солунског фронта за почетак артиљеријске припреме је гласила “Пошаљите једног официра и осам војника”. Тачно у осам часова 14. септембра је око 2000 артиљеријских цеви огласило коначан пробој бугарских положаја (2. тракијска и 3. балканска дивизија). Пешадијски напад је кренуо у 5:30 15. септембра 1918. године, данас познат као Пробој Солунског фронта.
Након три дана
Битка се одигравала
три дана, до 18. септембра када је постало јасно да је бугарско-немачка војска у проблему, да не може зауставити напад Савезничких армија, на челу са главнокомандујућим
генералом Франше Д'Епереом. Први армију (Дунавска, Дринска и Моравска дивизија) предводио је
војвода Петар Бојовић, а Другом армијом (Шумадијска, Тимочка, Југословенска и две француске пешадијске дивизије) командовао је
војвода Степа Степановић. Врховни командант регент Александар и начелник штаба војвода Живојин Мишић били су позиционирани на Буковику, док се други део штаба налазио у Солуну.
Већ 22. септембра нападу се придружују остали савезници, док бугарски представници крајем септембра долазе у савезнички штаб у Солуну са молбом да се спречи улазак српске војске у бугарску територију.
Тим чином Бугарска капитулира и ускоро следи завршетак рата.
Аутор: Jaна Тодоровић, студент туризма
