Постоје неке ствари, дешавања, људи и догађаји, који се невероватним везама повезују а да, на изглед немају никакву везу. Те везе се уоправо потврђују на настанку ове песме, њеном постојању и начину и месту казивања.
15.септембра 2023.године, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, у јутарњим сатима, помислих – колико сам родољубивих песама написала, а да немам песму о застави. Као велики поштовалац и поборник очувања традиције (члан више удружења која негују културу сећања, посебно оних везаних за Велики рат), за мене је застава симбол борбе, веровања, победе, и као таква је дубоко у мом срцу. Не много, пре овог догађаја, била сам у Војном музеју на Калемегдану, и чула да у Великом рату, ни једна пуковска застава није заробљена. Донете су после рата, што целе, што оштећене, што крваве, али све су биле на броју.
Узмем оловку и папир, да бих написала неки стих, али не могу да верујем. Не могу ни слова записати. Током дана, покушавала сам више пута, али није ишло.
Око десет сати увече, још један покушај. И гле чуда. Моја рука стихоплете, без застоја и размишљања, песму дужу од 10 строфа. Кад сам мислила да сам завршила, схватих, да уопште не знам шта сам написала. Почех читање на глас, у једном даху. Како је читање одмицало, тако је моје узбуђење расло, и почетно подрхтавање гласа се претвори у гласан плач. Отплачем тако, скоро 10 минута. Покушам поново да прочитам песму, али сузе само прште.
Коначно, 10 минута пред поноћ, кад истиче Дан празника, успех да откуцам песму на моју facebook страницу и објавим.
Следећег јутра, врло рано, звони ми телефон и јавља се мушки глас, представивши се као – Милован Аксентијевић са Новог Зеланда. Не познајем ко је. Али почиње прича.
Господин Милован је родом из једног села под Космајем, код Младеновца. Дуго живи на Новом Зеланду, пише и говори поезију. Одмах по објављивању, отворио му се мој профил и прочитао је песму – Тробојница. Каже, да је прво десетак минута плакао, а затим песму читао више пута. Како је мој број телефона на фб страници, дао је себи слободу да ме позове и пита за дозволу – да песму Тробојница обради аудио-визуелно и постави на јутјуб. Затечена, и његовом реакцијом и питањем, одобрих, али да ми достави снимак пре објављивања.
Већ у поподневним сатима добих материјал. Аксентијевић, изузетно надахнуто говори стихове, смењују се фотографије из Великог рата (са фронта, из позадине, са Зеитинлика), и све прати музика Марша на Дрину.
Слушам, гледам и не могу да верујем да сам ја то написала. И често помислим, да је те вечери 15.септембра 2023., била нека невидљива жица, која ме је директно спојила са небесима, и да је песма одозго сишла, а да сам је ја само записала.
Од настанка, до данашњих дана, песму врло ретко казујем, изузев у поsебним приликама. Посебно из разлога што је публика врло емотивно доживљава, и не пролази без суза.
Да ћу имати част да песму прочитам на Кајмакчалану, нисам могла ни да помислим. Зато, узбуђење, понос, туга, усхићење, све емоције измешане у истом тренутку, док читам песму над сенима оних који сачуваше заставе животима, би поново нека веза са небесима, Див-јунацима и самим Господом, слава Му!
Тробојница
Док сунце благо Кајмакчалан греје,
А цеви вреле пуцају у ходу,
Клиза се опанак по камену белом,
А усне само прижељкују воду.
Стајања нема, напред само,
Проћи се мора, кућа ме чека,
Пролећу само гаврани црни,
Предамном лежи рука нека.
У стиску шаке плави се боја,
У смрти и крви, језиво бела,
Згрчени прсти нешто стежу
Човека нема, ал` шака цела.
Помози Боже да моја рука,
Остане здрава у овом боју,
Да стигнем кући, да могу да радим
И руком милујем децу своју.
И у том трену, промаче зрно,
Сагох се `нако да склоним главу,
И поглед право на руку паде
И ону боју, крваво плаву.
Господе Боже, застава наша,
Мој друг из чете, његова рука,
Носио барјак још од Солуна,
И моја душа тад закука.
Петоро деца чека га кући,
Где никад више стићи неће,
Ни тела, ни гроба, само рука,
Где да му мучни пале свеће.
Божијим чудом шака се крете,
Ко да ми барјак предаде смело,
Крваву тробојку подигох к` небу,
И јаче јурнух на само чело.
Крвави ножи севају љуто,
Нема када да пуца пушка,
Груди у груди, па ко претекне,
Овде је важна снага мушка.
Заставу стежем у мојој шаци,
Ако погинем да неко нађе,
Помози Боже да ово прође,
И над Србијом сунце не зађе.
И такои, проби се ко је мог`го,
На збору нема пола чете,
Остала тела, руке и кости,
Над њима само гаврани лете.
А наш барјак, са три боје,
Испрскан крвљу српскога сина,
Поведе чету још снажније,
Тамо далеко, где је кућа и отаџбина.
Aуторка: Љиљана Бошковић
