У овом тексту прочитаћете шта је својеручно записао Арчибалд Рајс у својим писмима и белешкама током свог боравка на фронту са српском војском приликом битке на Кајмакчалану. Књигу "Шта сам видео и проживео у великим данима", посвећену "онима који се нису вратили", као свој ратни дневник, је објавио десет година након завршетка рата 1928. године. Доктор Рудолф Арчибалд Рајс преминуо је у Београду 8.8.1929., а два дана касније сахрањен је на Топчидерском гробљу. Заветна жеља, да му срце буде сахрањена на Кајмакчалану, беше му испуњена, а причу о томе можете прочитати на овом линку.
Из поглавља Лето и рана јесен 1916:"...Треба бити праведан и признати да се бугарска војска врло храбро тукла на Солунском фронту али њена ствар јe била рђава и она je била немоћна да се одупре васкрслим српским јунацима, који су се борили за своје право и за своју слободу. Полако, али сигурно, она je затим ишла из пораза у пораз, поред силне помоћи коју су јој давали њезини аустро-немачки саучесници.
Бугари су исто тако напали и српске трупе које су држале фронт Могленице са другом армијом под командом Војводе Cтепе. Али нису постигли никакав ресултат. Шест батаљона упућених на јуриш против Горњег Пожара и Катунца морали су се вратити четврти дан у своје ровове одакле су пошли, пошто су много пострадали и били преплављени. 5 септембра издана је наредба да се спрема општа офансива. Румуни су били ушли у рат и Савезници хоће да олакшају, у колико је могуће, свој фронт, на западу привлачећи Аустро-Бугаро-Немце на солунски фронт. Војвода Мишић командује првом армијом, Војвода Степа Степановић другом и генерал Милош Васић трећом. Француска пешадија и артиљерија појачава српску војску.
12 септембра у зору принц регент Александар, пошто се прекрстио, опалио је први топовски метак офансиве која је била предигра слома Бугара и и њихових аустро-немачких саучесника. 13 септембра Горничево је пало у наше руке. То је била оштра борба. По причању заробљеника, само у једном бугарском пуку, 1500 војника је избачено из строја једино артиљеријском припремом. 29 топова, 50 муниционих кара, многобројни митраљези и огромно мноштво пушака били су плен победничке српске војске. Непријатељски топови, обрнути на другу страну, гонили су Бугаре који су бежали према Флоринској равници. Сутра дан, ова дневна наредба била је читана у свима јединицама:
~ Јунаци!
Ви сте победоносно одбили непријатеља, нанели му огромне губитке и запленили 29 топова. Имате сада пред собом вашу драгу још поробљену отаџбину. Пред вама се отвара пут наших славних традиција, а такође пут наших мученичких искушења. Пред вама су гробови који нису били ни прекађени, ни преливени, ни опојани. Пред вама су они који су вам мили: ваши деца, малаксала од патњи, окрећу према вама своје очајне очи, ослушкујући у грозничавој нади да ли ће најзад чути рику наших тоова и громко неустрашиво "УРА!" које ће бити за њих и за цео српски народ знак слободе.
Јунаци!
Честитајући вам на вашој јуначкој храбрости, као и на вашим храбрим победама које сте тако cpећно започели, изражавам вам своје задовољство и своју нарочиту благодарност. Ујединимо све своје снаге и, са поуздањем у Бога као и у правду наше свете ствари, напред ка слави и ка коначној победи!
Живела моја јуначка и горда војска!
Александар. ~
Пошто је заузето Горничево, гоњење је продужено у равници. Предњи делови стижу до околине Воштарана и чак до Брода. 18 је заузет Арменохор, а 19 лево крило треће армије налази се на линији Барешница-Флоринска Станица. Али усред терена који држи непријатељ, уздиже се силна тврђа од 2525 метара висине, тврђа коју су Бугаро-Немци сматрали неосвојивом: Кајмакчалан. Треба га заузети, ако се xoћe продужити победничко напредовање. Бугари oceћajy опасност и да их охрабри, Њихов принц престолонаследник Борис упутио им je овај телеграм:
~ Бр. 909. 30/12 августа-септембра. из Главног Стана команданту 13 бригаде, пуковнику Попову.
Поздрављам сјајног браниоца Кајмакчалана, надајући се да ћe са својом добро познатом упорношћу и енергијом успети да зада смртни ударац непријатељеким издајницима и да ћe увек одржати ову тачку од тако велике важности за наш фронт. Моја искрена благодарност вама и вашим храбрим трупама.
Борис. ~
Овај телеграм је стигао ономе коме је био упућен, тек на неколико сати пре него што је Кајмакчалан заузела српска војска.
Кајмакчаланска битка била је низ упорних борби у којима су узеле учешћа дринска и дунавска дивизија и прва тимочка бригада, помагане јаком српско-француском артиљеријом.
Офансива почиње 16 септембра и дринска дивизија заузима важан положај Каменицки Ћувик. Дунавска дивизија заузима прве контрфорове Совича, али борба остаје неодлучена. 18 септембра генерал Ваcић xoћe да заузме врх Кајмакчалана, фор Борис. Од праскозорја почиње припрема артиљерије, али каква припрема!
Врх планине ишчезава у црном и белом диму. Депои бугарске муниције експлодирају и мешају страховити тресак експлозије са сувом и металном експлозијом српских граната које ударају о стене. До 16 сати траје овај паклени урнебес и, наједном, гробна тишина прекинута наређењем: Пешадија напред! Тада се види како се у диму и магли појављују сиви фантоми који се немо веру и који ишчезавају. Изненада одјекне један једини дуг поклич: „Ура!" Дринци су се ухватили у коштац с непријатељем и касапница почиње. Бугари се каче „као ваши", као што је касније рекао један француски официр. У 21.30 гребен је у рукама Срба. Они су на граници своје земље! Нема дрвећа на овом високом врху. Једино кундаци бугарских пушака могу снабдети победничке војнике дрветом за оскудне ватре. Седећи око ватре, победници загревају своје заморене удове, укочене од хладноће. Треперљива светлост ватара фантанстично осветљава овај хаос бугарских и српских лешева, напуштених топова и разорених ровова. Војник Петра І стаје поново својом стопом на српску земљу!
Али све joш није свршено, далеко од тoга. Бугарин се прихватио за западну косу планине, одакле упућује честе противнападе. То су мучни дани. Топови су посвршавали знатан посао и требало је да се доведу у ред. Поврх тога, топови су се само мршаво могли снабдевати муницијом на овим високим висовима. Најзад, густа магла често омета сваку припрему артиљерије и, у недостатку тешких топова, пешадија не може увек рачунати на помоћ артиљерије. C друге стране, Бугари су бесни. Они желе да по сваку цену поврате изгубљени врх Кајмакчалана. Појачања, узета од суседних јединица, стижу са струмичког фронта.
26, у белу зору, почео је најжешћи противнапад који су победници имали да издрже до тада. Под првим ударцем, Дринци су били приморани да устукну 150 до 300 метара и да се повуку на свој други одбранбени положај. Два батаљона 7 пука дунавске дивизије долазе им у помоћ. Четници војводе Вука упућени су, од прве армије да образују резерву тpеће армије. Они остају у резерви на коти 1500. Поред свих напада, Бугари не успевају да досигну свој циљ: фор Борис, тојест врх Кајмакчалана. То их не спречава да издају саопштење о триумфу. Али ...у подне тога истог дана, противнапад je коначно сломљен. Колики губитци са обе стране! Безбројни бугарски лешеви у њиховој сурој униформи стапају се са бојом планинског земљишта. Сама дринска дивизија има погинулих рањених и несталих 68 официра, 1197 подофицира и војника. Непријатељ, малаксао, налеће тек слабо идућих дана, три-четири противнапада су лако одбијена. Генерал Васић је ипак неповерљив. Он журно прикупљља што више може трупа и попуњава губитке у људима и у муницији.
30 септембра он даје знак за офансиву својих 20 батаљона дринске и 14 батаљона дунавске дивизије. Војвода Вук са својим четницима остаје и даље у резерви. После страховите артиљеријске припреме, пешадија се кренула на јуриш. Борба траје готово три сата. То је неописива гужва у којој се, кроз дим и маглу, види како севају бајонети и чује се експлозија бомби. У 11.30 часова свршено је. Бугарин је дефинитивно отеран с Кајмакчалана који се више неће вратити. Он бежи главом без у правцу Црне, остављајући све: рањенике, топове, пушке, митраљезе. За њerа je спас да се докопа шуме и долине. Огромна гола и кршевита коса Кајмакчалана, Кочобеја и Флоке покривена je смеђим мравима који беже, беже.
Тада војници-сељаци, праунуци Краљевића Марка, скидајући своју шајкачу, клекнуше и пољубише земљу црвену од крви, земљу њихове отаџбине. Власи Крсте Смиљанића, јуначког команданта дринске дивизије, поседеле су за време ове надчовечне борбе.
Треба гонити непријатеља и, пошто су бацили неколико лопата земље на мртваце, војници се спуштају низ високу планину према долини, према Битољу. Мир се враћа на овај високи врхунац, мртвачки мир. Ево писма које сам писао, враћајући се на Кајмакчалан неколико дана после битке:
~ То јe планина налик на Maгapећа леђа покривена кратком и љутом травом која је сада пожутела од летњег сунца и одјесењих киша. Снег је већ пао, али се није свуда задржао, и ту трава и блато праве велике мрље. На северозападној страни планине диже се, до висине од 2525 метара, један оголели и кршевит врхунац, шибан од ветра који ту тера, урлајући, велике облаке пуне воде. Од времена на време, кад се разведри, изиђе пред Очи сјајна панорама целе Македоније од Скопља до Солуна. То је Кајмакчалан, крадљивац кајмака, кључ српске Македоније. Ту су се Бугари били утврдили. Ископали су ровове и саградили редуте од огромног камења које им је планина великодушно дала. Они и њихови аустро-немачки савезници држали су да је овај положај неосвојив jep доминира целом околином од Острова до Битола, па чак и даље.
Али једног дана српска војска, реконституисана после свога славног повлачења кроз Албанију, дошла је. Она је довела на ову голу планину многобројну артиљерију и њени војници су ископали ровове у земљи расквашеној од киша и у стењу. Битка је трајала дуге дане. За време тих дугих дана Кајмакчалан је буквално покривен кишом ватре и челика и, сваки дан ровови војника Краља Петра приближавали су се мало више рововима трупа Фердинанда Кривоклетника. Најзад, једног дана српски пешаци освојили су, дивним јуришом, врх ове планине на коју су толико рачунале централне силе и њихови вазали. Бугари који нису изгинули или били заробљени, бежали су безобзирце низ косе према долини Црне. То је била величанствена, готово невероватна победа.
Сад се мир вратио на горду планину. Једино се чује урликање ветра и, од времена на време и врло далеко, дозивање коморџија који, на колима или на мазгама и коњима, идући путем на подножју врхунца, доносе животне намирнице и муницију онима који се туку око Црне. Бојиште је остало нетакнуто. Ровови, чисто разорени гранатама или ваздушним торпиљама, напола су напуњени снегом који се топи. Овде-онде усадила се понека неексплодирана торпиља. Земљиште је покривено рупама разног обима, које је створила експлозија граната. Неке су прави кратери.
Човек свуда наилази на делове опреме коју су оставили војници или које је отргла експлозија пројектила. Овде је једна бугарска шапка, тамо је ошасач са фишеклијама, поред тога један скут шињела. Даље лежи један бајонет, још крвав. Пораз Бугара био је потпун и они нису имали времена да однесу свој материјал. Стога човек налази на Кајмакчалану праве депое муниције; стотине граната, спремне за пуцање, положене су иза једне стене; раскидане кутије од плеха, пуне метака, свула су разбацане. Местимично шаржери за Маузерке покривају земљиште и на сваком кораку нога запиње о пљоснате и дугуљасте немачке бомбе, каткад и на енглеске бомбе које нису експлодирале. Још су овде митраљески реденици, потпуно напуњени и налик на дугачке змије, тамо су празне чауре од граната које су сејале смрт. На дну ових чаура чита се на бугарском језику: „ Фабрика Муниције, Карлсруе, 1916.” Бугарске пушке исто тако су остале. То су пушке без кундака. Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундака непријатељских пушака.
Што чини joш већи утисак то су лешеви који, на стотине, joш покривају земљиште овог високог врхунца. Није се имало времена да покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су joш већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве. Ровови пуни њих и тела су остала у положају у којем је смрт изненадила људе. Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Један други мислио је да је нашао склониште иза једне стене која га није заштитила од парчета гранате, и оно му je однело половину главе. Једног тpећеr сасвим младог човека, оборио јe на леђа куршум који га јe погодио посред чела. Његoв леп младићски лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо, зашто је морао умрети тако млад. На једном другом месту била je борба прса у прса. Бугарски лешеви и српски лешеви леже измешани по земљи. Они joш као да чине покрет да се узајамно хватају за гушу. Поред њих, виде се пробијени шлемови који нису заштитили главе, које су требали да спасу. ~
Ветар шиба облаке, урлајући. Орлови и гаврани, крстаре по ваздуху, чувају стражу око овог бојишта и места очајања. Бугари се још држе на Кочобеју, Старковом Гробу и Сивом Брегу. Дринска дивизија, поред све густе магле која обавија планину, узима на себе да их све одатле избаци. Првог и другог октобра, уза сву замореност људи, Дринци се огорчено боре. Првога, са елементима дунавске дивизије и четницима Војводе Вука, они су на 200 метара од највишег гребена Флоке.
У ноћи између 2 и З октобра, тачно у З сата и 20, Бугари прекидају паљбу. Они предузимају опште повлачење и повлаче се на леву обалу Црне Реке. За време ових борби армија Војводе Мишића, у вези са француском војском, издржала је многобројне борбе, олакшавши тако трећој армији која је водила борбу на планини и дозволивши јој да заузме равницу до станице Кенали.
Увече З октобра 1916, 250 квадратних километара српске земље са 7 села и 25 километара границе ослобођено jе. Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине. "
Закључак: Након 22 дана снажних борби, на "неосвојивом" терену, на 2525 метара надморске висине, са оштрим временским условима, реорганизована и васкрсла српска војска са Крфа је скупила снаге, воље и вере да се врати својој отаџбини. Бугарско-немачка војска је највиши врх планине Ниџе имена Кајмакчалан назвала Борисов град, сматрајући га неосвојивим, али га наши (уз савезничку помоћ) освојише и прозваше Капија слободе. Од страховитог гранатирања сам врх је снижен за четири метра. Како рече чика Рајс - Тада војници-сељаци, праунуци Краљевића Марка, скидајући своју шајкачу, клекнуше и пољубише земљу црвену од крви, земљу њихове отаџбине. Спомен капелу са костурницом подигао је краљ Александар Карађорђевић за своје погинуле саборце - 4643 војника и официра. На табли изнад улаза у капелу пише: Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине. Будимо и ми поносни на славне претке, достојанствено чувајмо сећање и приповедајмо будућим покољењима о непоколебљивим, неустрашивим и храбрим див-јунацима са Кајмакчалана! ♥
Текст приредила Јана Тодоровић, студент туризма
