"Био сам са вама када сте били у невољи... Делио сам са вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања..."
Арчибалд Рајс и Краљевина Србија
Доктор Рудолф Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета и климинолог светског гласа, долази на позив Владе Србије 1914. године како би открио светској јавности гнусна злодела које је Аустроугарска починила над слабим српским становништвом у Мачви и Јадру. Силно дирнут патњом маленог народа са брдовитог Балкана, одлучио је да га прати у стопу. Прешао је у добровољце, кренуо путем Албаније, у Француској организовао прихватилиште за избеглице, са својим саборцима и пријатељима војевао против непријатеља а потом са Моравском дивизијом, у новембру 1918. године, умарширао у ослобођени Београд. Никада се више није вратио у Швајцарску. Своју скромну вилу у Београду назвао је "Добро поље" због страховите битке одигране на Солунском фронту, а у којој је и сам учествовао. Сву имовину је потрошио на школовање српских избеглица а до краја живота је остао веран народу који га је прихватио као свог.
Урна Арчибалда Рајса
За доктора Рајса се често истиче да је за време трајања рата "овај храбри војник правде и истине вредео више него дивизија војника на бојном пољу." У то име, желео је да за вечност остане са својим пријатељима и саборцима. По његовој последњој жељи, након смрти 8. августа 1929. године, срце великог добротвора је у урни пребачено на Кајмакчалан. Тамо где су заувек остали војници и пријатељи које је много волео...
На каменој урни, смештеној на планинском вису уклесане су речи:"Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана,златно срце спава,пријатеља Срба из најтежих дана,
војника правде, истине и права,Швајцарца Рајса, ком' нек је слава."
Срца у урни више нема. Према неким теоријама, однели су га бугарски фашисти током Другог светског рата када је црква тешко оштећена. Према неким новинским чланцима, становници села Скочивир са македонске стране мисле да је срце однешено када се повлачила војска Југословенске народне армије по распаду Југославије.
Да ли је срце било кремирано?
Није. Срце је вероватно балсамовано или конзервирано, па постављено у урну у капели Светог Петра на Кајмакчалану.
Шта се догодило са срцем Арчибалда Рајса?
Током Другог светског рата, капела је оштећена од стране бугарских војника. Могуће је да су они отворили урну и однели или уништили остатке срца.
Шта би се десило са срцем Арчибалда Рајса након 100 година?
Да је било балсамовано, могло је опстати дуже, али после века вероватно не би остало ништа. Ако није било конзервирано, одавно би се распало.
Иако му је срце нестало, Рајсов дух и дело и даље живе у сећању Срба.
Непосредно након рата је радио на унапређењу криминалистичке технике у Министарству унутрашњих послова Србије и бранио је српске интересе на међународној сцени. Међутим, веома брзо је доспео у сукоб са главним човеком тадашње владе, Николом Пашићем. Разочаран и ојађен
због ужасног односа владе према ветеранима и ратним војним инвалидима није се либио да јавно критикује корумпирану власт о којој је посебно писао у својим књигама.
Чујте Срби!
У књизи "Чујте Срби, чувајте се себе!" Рајс је до танчина описао све врлине и мане српског народа таложене кроз векове. Врлине показане у рату, а мане у миру. Своју ојађеност према потоњим министрима који су своје главе чували далеко од боја, у градовима модерне Европе, а потом као лешинари грабили сва блага која је за државу стекао једино њен честити сељак. Према омладини и студентима, која је остала иста и сада, 100 година касније. За њих је написао следеће: "Дозволили сте да се омладина угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, сумњиве политичаре и ратне богаташе затроване жудњом за новцем. Образована је по узору на њих а једина дужност вам је била да је сачувате од тог узора. Деценијама касније ово вас може коштати и земље јер се ова омладина неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони за узбуну (а зазвониће једног дана) као она омладина која је водила одлободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да не жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади..."
Аутор: Невена Младеновић, дипломирани туризмолог
