"Каква бјеше она јуначина, из Речина поред Колашина, од ровачких најбољих племића, храбри Бошко од Булатовића? Оштар као камен с' Лукавице или канџа орла с Бјеласице! Хладне очи - снијег Сињавине, а бркови - одраз јуначине! Рат посљедњи кад бјеше с Турцима црногорским тад храбрим борцима запала је почаст историјска - да се врати земља метохијска! А кренуо рат је из Мојковца, пратила је срећа Црногорца у све битке овог светог боја, ту се доста истакло хероја! Па је војска тад брзијех дана прешла преко Плава и Берана, заузела Пећ је и Дечане, стопе своје земље староставне! А у ове чувене је борбе, те посљедње с Турцима сукобе, као дио јата соколова, Булатовић Бошко учествова'! Ту је бојну храброст показао, ту је прве ране издржао. Кад држава на нове границе полицијске стави јединице бојао се овог посла није, но официр од жандармерије постао је Бошко истог часа, те гушио буне Арбанаса! Запамтише шиптарска племена Црногорце тад за сва времена! Ал не прође довољно година - дочекасмо новог душманина, с којим прије нијесмо ратили, па државу ми смо изгубили... Трагедија ово бјеше веља, ниђе не би једног пријатеља, но остаде Црна Гора сама, па је мрка обавије тама!
Изгубисмо ми ратничку славу, узеше нам земљу и државу! Али Бошко, као ратник прави, у војску се србијанску јави, да са њоме нове битке бије, преша' преко брда Албаније! А Солунски када фронт се створи дочека' је Бошко да се бори, што је цио свој живот радио, све је српству јунак подредио! Па кад оно тих великих дана освајање би Кајмакчалана Булатовић Бошко из Роваца јуриша' је испред свих бораца, ту пободе заставу Србије прије своје славне погибије! Пред јуначким својим војницима он покошен паде куршумима, ал' остаде барјак да вијори, да освјетла образ Црној Гори! Веле да је док је умирао Бошко ове ријечи викао: „Слушајте ме, ви моји јунаци, и најдража браћо Србијанци, нека војска у Србију прође, слободно ме покопајте овђе, то још само моја душа иште - копајте ме на српско земљиште!” Ова му се жеља не услиши, јер по оној од метака киши нијесу га ту могли копати, ал' успјеше т'јело сачувати, извукоше га у позадину, покопаше на неку чистину.
А послије, кад борбе прођоше, на Зејтинлик њега пренесоше, да почива тај витез ровачки како ваља - српски и јуначки."
Пјесма "Погибија Бошка Булатовића" налази у збирци "Звек ханџара и одјек левора".
Као епски пјесник, осјетио сам потребу да опјевам догађаје наше славне прошлости на начин који би одговарао њиховом времену. Уистину, виновници тих догађаја, ти наши див-јунаци, били су одгајани у духу традиције, одрастајући уз звуке гусала и приче о надљудском јунаштву својих претходника и сународника. Слиједити примјере Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стојана Јанковића, Баја Пивљанина и осталих грандиозних јунака наше епске прошлости (а која представља најсјајнији дио наше културне баштине) била је прва жеља сваког лијепо васпитаног српског ђетића 19. вијека. Тако је тај пас, та јуначка генерација остала вјечно уписана као она којој је припала највећа част - да освети Косово и одбрани српске земље од нових освајача. То кољено изнијело је највећи могући терет, поразивши све непријатеље на свим фронтовима у 6 година српске епопеје. Примјери јунаштва исказаног у ратовима 1912-1918 представљају драги камен који стоји на српској круни као посљедњи њој додат. Заиста, то бијаху посљедњи изданци оних Срба који су заслужили вијенац бесмртне славе. Гранчице тог вијенца прилажем кроз своје пјесме. Слава српском оружју!
Аутор: Филип Мирковић
П.С. Од истог аутора о погибији Војводе Вука на овом линку.
