Солунски фронт представљао је једно од најсложенијих и најдуготрајнијих ратишта Првог светског рата. Формиран након повлачења српске војске кроз Албанију и савезничког искрцавања у Солуну 1915. године, фронт је током наредне две године имао претежно позициони карактер, да би у јесен 1918. постао поприште одлучујуће савезничке офанзиве која је довела до слома Бугарске и убрзаног распада Централних сила на Балкану. На том фронту су, поред француских, српских, британских, руских и грчких јединица, значајну улогу имале и снаге Краљевине Италије.
Иако бројчано мањи од француског или британског контингента, италијански експедициони корпус у Македонији представљао је важан оперативни фактор, нарочито у секторима западне Македоније и у операцијама током завршне офанзиве 1918. године. Поред пешадијских формација, Италијани су на Солунском фронту развили снажан систем планинске артиљерије, инжењерије и ваздухопловства, прилагођен специфичним условима балканског ратишта.
-
Стратешки контекст и улазак Италије у солунско ратиште
Солунски фронт (тзв. Македонски фронт) формиран је после слома Србије 1915. и савезничког искрцавања у Солуну после пораза на Галипољу, као дуготрајно ратиште на коме су снаге Антанте постепено концентрисале људство и материјал ради везивања бугарско–немачких трупа и припреме ширег пробоја у унутрашњост Балкана.
У том оквиру, Италија се 1916. године укључује са експедиционим контингентом (фактички дивизијског ранга), пре свега из оперативних разлога (савезнички притисак да се појача Солунски фронт), али и из политичко-стратешких побуда (потврђивање статуса велике силе и присуство у југоисточној Европи и источном Медитерану).
Италијанска влада је тиме желела да учврсти свој положај унутар Антанте, ојача утицај на Балкану и обезбеди политичко присуство у источном Медитерану, с донекле спречи потпуно француско–британско доминирање Солунским фронтом.
-
Бројност и организација италијанског контингента
Главну борбену основу чиниле су:
- бригада „Сицилија“,
- бригада „Каљари“,
- делови алпинских јединица,
- инжењеријски и санитетски одреди
Основу италијанског присуства чинио је „Corpo di spedizione italiano in Macedonia“, формиран око 35. пешадијске дивизије. Према синтетичком прегледу , почетни састав експедиционог корпуса износио је око 44.000 људи (са пратећим јединицама: планинска артиљерија, коњица, инжењерија, санитет, везе, позадина) и око 40 топова.
Важно је разликовати иницијалну бројност (≈ 44.000) и укупан број војника који су током целе мисије прошли кроз Македонију услед попуна, ротација и допуна. У истом прегледу се наводи да је „експедиција“ Италију ,,коштала" (укупно) на нивоу 52.700 људи, уз значајне губитке од борбених дејстава и болести.
Савезничка команда је италијанским снагама доделила сектор од посебног значаја у раној фази одбрану линије источно од Дојранског језера (истурен и изложен правац), а у фази припреме пробоја 1918. улогу осигурања левог крила српских снага и везивање немачких резерви у зони Прилепа.
Италијанске снаге биле су организоване за дејство у изразито тешким планинским условима. Балканско ратиште захтевало је већу покретљивост него фронтови у Француској или на Исонцу. Због тога је посебна пажња посвећена:
- товарној логистици,
- брдској артиљерији,
- импровизованим комуникацијама,
- изградњи путева и мостова.
-
Оперативна улога и главне борбене активности
4.1 Активности од 1916. до 1918. године
- 1916–1917: позициони рат и локалне офанзивне акције
По доласку (лето 1916), Италијани преузимају дуг сектор фронта и улазе у исцрпљујући рововски рат у специфичним условима Македоније (релативно слаба комуникациона мрежа, планински терен, снажан утицај климе и епидемија). Током 1917. бележе се и тешки локални судари; као пример се наводи борба на реци Црни (Cerna) 9. маја 1917, са око 2.800 погинулих и рањених у италијанским редовима.
- 1918: пробој Солунског фронта и напредовање
У завршним операцијама 1918. италијанска 35. дивизија добија задатак да са серијом напада (10–21. септембар) задржи и „прикочи“ противника (немачке формације у зони 11. армије) како се резерве не би пребациле против главног удара српско–француских снага. Потом следи напредовање и маневар ка западу ради пресека правца бугарског повлачења. У том контексту је забележено и предавање бугарске „комбиноване“ дивизије код Сопа 3. октобра 1918. команданту бригаде „Каљари“ Орланду Фрерију (Orlando Freri).
4.2 Губици
Италијански корпус претрпео је велике губитке не само у борбама, већ и од болести: маларије, дизентерије, тифуса, као и исцрпљености услед климатских услова.
Укупни губици процењују се на преко 8.000 погинулих, рањених и несталих и око 10.000 оболелих од тешких болести.
-
Команданти италијанског корпуса
5.1. Генерал Карло Петити ди Рорето
(Carlo Petitti di Roreto, 1862–1933)
Италијански генерал, племићког порекла, са каријером која обухвата командне дужности у Првом светском рату. Године 1916. преузима команду над 35. дивизијом, а затим команду над италијанским експедиционим корпусом у Македонији у периоду август 1916 – јун 1917. Његова команда била је обележена организацијом одбрамбених положаја, изградњом комуникација и координацијом са француском Врховном командом генерала Сараја.
Петити је инсистирао на већој оперативној самосталности италијанских јединица, што је понекад доводило до напетости са француским командантима.
5.2. Генерал Ђузепе Пенела
(Giuseppe Pennella, 1864–1925)
Високорангирани официр Краљевске италијанске војске, са снажном штабном школом и бројним командним позицијама. Пенела је кратко руководио корпусом 1917. године. Иако је његов мандат био ограничен, остао је упамћен по покушајима реорганизације италијанских сектора и побољшању сарадње са српском војском.
Био је један од генерала који су критиковали претерано статичну стратегију савезничке команде на Солунском фронту. У Македонији је, према прегледу експедиције, привремено руководио командом корпуса у периоду 26. април – 24. мај 1917, након чега долази до смене услед неслагања са савезничком командом и генералом Сарајем (франц. Sarrail).
5.3. Генерал Ернесто Момбели
(Ernesto Mombelli, 1867–1932)
Италијански генерал који од средине 1917. преузима команду над 35. дивизијом на Македонском фронту и води је кроз завршну фазу рата (1917–1918). У доступним синтезама се истиче његова улога у завршним операцијама 1918. и у међусавезничким задацима након капитулације Бугарске.
5.4. Бригадни/дивизијски команданти у оквиру 35. дивизије
Ђовани Батиста Киоси (Giovanni Battista Chiossi, 1863–1926) - генерал, са претходним колонијалним и штабним искуством; у оквиру експедиције помиње се као командант пешадијске бригаде „Сицилија“ у почетном саставу 35. дивизије.
Ђакомо Дезенцани (Giacomo Desenzani, р. 1863) - каријерни пешадијски официр, у рату напредује до виших командних положаја. У саставу 35. дивизије се наводи као командант бригаде „Каљари“ у време формирања експедиције.
Орландо Фрери (Orlando Freri, р. 1869) - командант бригаде „Каљари“ у српском научном приказу офанзиве 1918. посебно се истиче да је њему предата бугарска мешовита („комбинована“) дивизија 3. октобра 1918.
-
Губици и специфичности службе (болести, логистика, терен)
Италијанске трупе у Македонији трпе комбиновани удар борбених губитака и небoрбених последица (епидемије, климатски услови, исцрпљеност у рововском рату). Синтеза експедиције наводи да је укупно (на нивоу целе мисије) забележено 8.324 мртвих, рањених и несталих, као и око 10.000 жртава болести и климатских услова.
Овај однос је типичан за Солунски фронт у целини, где су маларија и друге болести имале изузетно висок оперативни утицај и често диктирале темпо дејстава.
-
Италијанска артиљерија у Македонији
7.1 Организација артиљерије
Италијанска артиљерија на Солунском фронту била је прилагођена планинском ратовању. За разлику од масовне тешке артиљерије на Западном фронту, у Македонији су доминирала:
- брдска артиљеријска оруђа,
- лаки топови,
- хаубице мањег калибра,
- покретне батерије.
Најчешће су коришћени топови 65/17, брдске хаубице 70 mm, поједине батерије 75 mm.
Предност ових оруђа била је релативна лакоћа транспорта, могућност растављања и транспорт помоћу мазги и коња. У условима македонских планина класична тешка артиљерија била је често неупотребљива.
7.2 Улога артиљерије у борбама
Италијанска артиљерија имала је више функција као што су: подршка пешадији, противбатеријска ватра, уништавање утврђења и подршка извиђању.
Током борби на Црној реци 1917. године артиљерија је играла кључну улогу у одбрани италијанских положаја. Италијански извори наглашавају висок степен координације између артиљеријских посматрача и ваздухопловства, што представља један од модернијих елемената њиховог ратовања.
7.3 Логистички проблеми
Највећи проблем артиљерије били су недостатак путева, лоше време, мукотрпан транспорт муниције, као и честе бујице и клизишта. Италијански инжењерци су због тога изградили велики број дрвених мостова, импровизованих планинских стаза и артиљеријских платформи.
-
Италијанска авијација у Македонији
8.1 Формирање ваздухопловних јединица
Италијанско ваздухопловство у Македонији било је део ширег савезничког ваздухопловног система под француском координацијом. Основне улоге биле су:
- извиђање,
- корекција артиљеријске ватре,
- фотографисање непријатељских положаја,
- бомбардовање комуникација.
Италијани су користили двокрилне извиђачке авионе, лаке бомбардере, ловачке авионе за пратњу.
Међу најчешћим типовима били су:
- Farman,
- Nieuport,
- поједини италијански модели фирме Ansaldo.
8.2 Авијација и артиљеријска координација
Један од најважнијих доприноса италијанске авијације био је развој координације са артиљеријом. Посматрачи из авиона су преносили податке о паду граната, вршили корекције ватре и пратили покрете бугарских и немачких јединица. Ово је било посебно важно у планинским условима где је визуелна контрола са земље често била ограничена.
8.3 Ваздушне операције 1918.
Током завршне офанзиве 1918. године италијанска авијација је бомбардовала комуникације, нападала железничке линије, пратила повлачење бугарске војске, подржавала савезничко напредовање.
У оперативном смислу, ваздухопловство је значајно допринело дезорганизацији повлачења Централних сила.
Написао: Јован П. Милинковић, професор историје
Литература
- „Corpo di spedizione italiano in Macedonia“ (преглед састава, бројности, губитака, хронологије) (https://it.wikipedia.org/wiki/Corpo_di_spedizione_italiano_in_Macedonia)
- Radmila Mihajlović, “The Italian Army in the Salonica Front Ofansive”, Vojnoistorijski glasnik / Military Historical Review, 1/2021 (ПДФ целог броја доступан) (https://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/vig_01_2021_za_biblioteku_1649745241.pdf)
- Military Historical Review (https://www.vig.mod.gov.rs/eng/clanak/61)
- „L’armata italiana in Macedonia 1916–1918“ (https://www.arsmilitaris.org/pubblicazioni/Macedonia.pdf)
- Биографија: Carlo Petitti di Roreto (https://it.wikipedia.org/wiki/Carlo_Petitti_di_Roreto)
- Институционални биографски профил (Carabinieri): Ten. Gen. Carlo Petitti di Roreto
(https://www.carabinieri.it/chi-siamo/ieri/storia/i-comandanti-generali/i-cti-generali/ten-gen-petitti-di-roreto)
- Биографија: Giuseppe Pennella (и Treccani – Dizionario Biografico degli Italiani)
(https://it.wikipedia.org/wiki/Giuseppe_Pennella)
(https://www.treccani.it/enciclopedia/giuseppe-pennella_%28Dizionario-Biografico%29/)
- Биографија: Ernesto Mombelli (https://en.wikipedia.org/wiki/Ernesto_Mombelli)
- Биографија: Giovanni Battista Chiossi (https://it.wikipedia.org/wiki/Giovanni_Battista_Chiossi)
- Биографија: Giacomo Desenzani (https://it.wikipedia.org/wiki/Giacomo_Desenzani)
- Orlando Freri (https://www.frontemacedone.com/generale-orlando-freri.html)
- National Army Museum: Salonika campaign (https://www.nam.ac.uk/explore/salonika-campaign)
