Потпоручник Петар Кларић (1875 - 1.10.1916) рођен у Калиновику, живио у Фочи гдје је радио као сточни ревизор. Био је истакнути члан соколског друштва у Фочи. Регрутован је био у аустроугарску војску и то у царску гарду. Служио је четири године у Бечу. По избијању Првог балканског рата придружује се црногорској војсци.
Учествовао је у заузимању Скадра гдје је одликован Златном медаљом Милоша Обилића. Ову медаљу је добио јер је са групом Црногораца међу првима убацио бомбу у турску тврђаву Тарабош код Скадра. У познатом Велеиздајничком процесу суђено је и њему у Сарајеву под оптужбом да је Србији слао извјештаје о аустроугарској војсци у Босни. Међутим, он се већ склонио у Црну Гору а одатле у Србију те је ступио у Јадарски четнички одред Војина Поповића - Војводе Вука гдје је вођен под редним бројем 4841. У том одреду је био командир једне чете.
Први орден Карађорђеве звијезде је добио у Колубарској бици, а други на Кајмакчалану гдје је и погинуо. У једном извјештају од 21.10.1915. командант Треће армије Павле Јуришић Штурм тражи да му се уступе официри из одреда Војводе Вука међу којима је и Петар Кларић како би са 150-200 људи извели једну акцију на Хомољским планинама. Штурм у том захтјеву пише:
„Једна чета од 150 до 200 људи са ваљаним старешинама четнички организована и бачена у Хомољске планине могла би у досадањим операцијама да учини драгоцених услуга овој армији. Молим, да ми се за овај циљ ставе на расположење пешад. потпоручник Миливоје Динић, Војислав Оташевић и Петар Кларић са наредником Љубомиром Вуксановићем. Сви су они сад у одреду мајора Војина Поповића. Молим за наређење, ако се овај предлог усвоји, да ови официри из својих садањих чета поведу са собом бар по 15 старих пробраних четника и да се упуте што пре“.
У војном архиву у документу под бројем ПО3а-205-3-30 пише да је тешко рањен 29. септембра по новом календару на Кајмакчалану, да би од задобијених рана преминуо два дана касније 1. октобра 1916. Сахрањен је у крипти на Зејтинлику под редним бројем 1227.
Милован Јелић је у свом ратном дневнику записао да је потпоручник Кларић погинуо на Црвеном Камену. Јелић је записао и стихове пјесме о Кларићу:
Који они добар јунак беше
У злу дану на Кајмакчалану
Он се шеће по мучну мегдану
Па му зрна доламу разнеше
Докму бритка сабља цактијаше
Ал у њега страха не бејаше
Него ватре у оку пркосне
Петар Кларић из Босне поносне.
Након рата, у Фочу су његовој супризи Ангелини Кларић стигла његова одликовања, официрска сабља и долама избушена куршумима на шест мјеста. Све ће то однијети и уништити усташе 1941. године са Алијом Гогалијом на челу.
Аутор: Душан Бодирога