Путевима Албанске голготе

Зима 1915/1916. године.

Српска војска, после слома фронта и окупације Србије, започиње једно од најтежих повлачења у историји ратовања. Пред њом више није био пут ка новој линији фронта, већ неизвесност сурових планина, недостатак хране, зимска хладноћа, болести, исцрпљеност и непрестана опасност. Ипак, циљ је био јасан: извући војску из обруча, сачувати њено људство и стићи до Јадранског мора.
Тако је започела Албанска голгота, једна од највећих трагедија српске историје и истовремено један од најупечатљивијих примера војничке издржљивости и опстанка у Првом светском рату.

МОЈКОВАЦ — БИТКА КОЈА ЈЕ ШТИТИЛА ПОВЛАЧЕЊЕ

Наша историјска путања почиње у Мојковцу, где се почетком јануара 1916. одиграла једна од најзначајнијих битака повезаних са повлачењем српске војске. Док су се српске колоне кретале према Албанији, аустроугарске снаге су настојале да продру преко Црне Горе. Црногорска војска, под командом сердара Јанка Вукотића, супротставила се надмоћнијем непријатељу са циљем да војсци Краљевине Србије омогући безбедно повлачење. Мојковачка битка представљала је важну епизоду у заштити једног од праваца којим су се повлачиле српске снаге. На снегом прекривеним положајима вођене су жестоке борбе. Црногорски војници су, уз велике жртве, задржали вишеструко бројније аустроугарски снаге и њихов продор.

Зато Мојковац у историји Албанске голготе представља више од места једне битке. Он је симбол оружаног отпора који је омогућио да се повлачење настави.

СКАДАР — ПРЕД ВРАТИМА ЈАДРАНА

После проласка кроз Црну Гору, српске колоне стижу у област Скадра. Међутим, долазак до Скадра није значио спас. Иако су се приближили мору, војници су били на граници физичке издржљивости. Данима су пролазили кроз тешко проходне пределе, често без довољно хране и одговарајуће одеће, често изложени нападима качачких банди на Проклетијама. Скадар је постао једна од главних тачака концентрације српских избеглица и војске. Одатле је требало наставити ка обали. Али између преживелих и савезничких бродова још увек је стајао тежак пут.

МЕДОВА — МОРЕ КОЈЕ НИЈЕ ЗНАЧИЛО СПАС

Медова заузима посебно место у трагичној историји српског повлачења. За људе који су данима пролазили кроз планине, појава Јадранског мора морала је изгледати као коначан спас. Међутим, Медова је показала да ни долазак до мора није значио крај страдања. У условима хаоса, болести, глади и огромног броја људи које је требало евакуисати, српске колоне су се суочавале са новим искушењима. Део војника и цивила страдао је управо у завршној фази пута ка обали. Пут до мора био је завршен, али борба за живот још није!

ДРАЧ — ЕВАКУАЦИЈА

Следећа велика тачка је Драч, једна од најзначајнијих лука током евакуације српске војске. Овде се историја Албанске голготе претвара из копненог марша у велику операцију спасавања. Због политичких калкулација италијанских савезника Србима првобитно није дозвољен улаз у град, али после одлучне интервенције великог руског цара Николаја II Романова, евакуација је коначно организована. У тим данима неизвесности још неколико хиљада живота је изгубљено на прагу спаса. Савезничким бродовима требало је пребацити десетине хиљада људи, док су пристаништа била преоптерећена, а епидемије и исцрпљеност узимале све већи данак.

За српског војника Драч није био само лука, био је граница између два света. Иза њега су остајале окупирана Србија и планине смрти, а пред њим море и неизвесност евакуације.

ТИРАНА — ТРАГОВИ ПОВЛАЧЕЊА И СТРАДАЊА

Пут Албанске голготе није био ограничен само на једну линију кретања. Различите колоне српске војске и избеглица кретале су се различитим правцима, а Тирана је била повезана са кретањем, прихватом и страдањем српских војника и избеглица током овог периода. Био је то сложен и огроман покрет војске и цивила, чије су се колоне раздвајале и поново спајале, тражећи најпроходније правце ка обали. У овом граду налази се једини преостали српски споменик, као сведочанство ове драматичне епизоде српске историје.

ВАЛОНА — ПУТ КА СПАСУ

Валона је представљала једну од најзначајнијих тачака савезничке евакуације. После најтежих недеља повлачења, за многе српске војнике управо је евакуација са албанске обале означила крај непосредне опасности која их је пратила на копну, али преживети голготу није значило и преживети њене последице. Војска која је стизала до обале била је десеткована, болесна и исцрпљена. Многи су умирали и након што су спасени. Зато се истински крај Албанске голготе не може тражити само у тренутку када је последњи војник стигао до мора.

КРФ — ОД ГОЛГОТЕ ДО ОБНОВЕ

После евакуације следи Крф. Острво које ће у српском историјском памћењу заувек остати повезано са једним од најтежих периода Великог рата. На Крфу су преживели војници смештани, лечени и реорганизовани. Српска војска је, после свега што је преживела, поново стварана. За многе војнике пут се завршио на мору. На оближњем острву Виду сахрањивани су они који нису успели да преживе последице голготе. Због великог броја умрлих и недостатка простора за сахрањивање, тела преминулих полагана су у море.

Плава гробница постала је један од најснажнијих симбола страдања српске војске у Првом светском рату.

ОДСТУПАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПОСТАЛО ПУТ КА ПОБЕДИ

Историјски значај Албанске голготе не завршава се њеним жртвама. Српска војска, иако тешко ослабљена, није престала да постоји. После опоравка на Крфу и реорганизације, њене јединице пребачене су на Солунски фронт. Тамо ће српска војска дочекати септембар 1918. године. У пробоју Солунског фронта започеће њен победоносни повратак ка Србији.

Тако се историјски круг затвара... Од Мојковца, преко Скадра, Медове, Драча и Валоне, до Крфа, а затим преко Солунског фронта назад ка Србији.
Пут који је започео као повлачење пред надмоћнијим непријатељем завршио се повратком ослободилачке војске у Отаџбину.

ПУТ КОЈИ ТРЕБА ПАМТИТИ

„Путевима Албанске голготе“ није само обилазак историјских места, то је сусрет са једним од најтежих поглавља српске историје.
У Мојковцу се сећамо битке која је штитила повлачење.
У Скадру и Медови, колона које су стизале до мора на ивици снаге.
У Драчу и Валони, велике савезничке евакуације.
У Тирани сложених путева којима су се кретале избеглице и војска.
А на Крфу преживелих који су од преживљавања направили нови почетак.

Ово је пут који спаја битку, повлачење, страдање, спасавање, опоравак и победнички повратак.
Пут којим су прошли људи чија су имена често нестала у бројевима жртава, али чија је жртва остала уписана у историју.

Путевима Албанске голготе... Да историју не читамо само у књигама, већ да је упознамо на местима где се одиграла!

Јован П. Милинковић
професор историје