+381 62 514 566
За писање овог рада о нашем претку који је учествовао у Првом светском рату нас је највише мотивисала жеља да сазнамо нешто више од онога што нам нуде приче које су се преносиле са колена на колено. Такође, велику мотивацију нам је дао и наш деда Радоје Радојичић који нас је увео у тај свет занимљивих али и веома тешких и трагичних прича о животу човека за време рата, а и после њега. Велика мотивација нам је била и да се бавимо нечим новим, али и корисним за нас јер ћемо писањем овог рада стећи занимљиве податке везане за нашу породицу. Мотивација се добија са жељом да створиш нешто што се цени, да истражујеш о некоме ко је штитио своју земљу и који се можда више никада није вратио својој породици, о трагичним судбинама многих али и о неиспричаним причама људи који су све то преживели.
Јунак наше приче је чукундеда Миливоје Синђић. Иначе, деда нашег деде Радоја Радојичића, чија сећања су драгоцен извор наше породичне историје.
Рођен је 19.маја 1886. године у селу Стапари, надомак Ужица. Рођен је пре поноћи, како нам казују наше матичне књиге. Отац му се звао Радоица, а мајка Даница Синђић. Он је био четврто дете у породици.
Крштен је 25. маја 1886. године. У матичним књигама је наведено и ко је дететов кум и ко је био свештеник у цркви за време крштења.
Деда Радоје нам је износио додатне податке за које сматрамо да су истинити, будући да се све приче и уверења наведена у овом раду заснивају на казивању његовог деде Миливоја, које је памтио још из детињства. Према његовим речима, нa служење војног рока је отишао 1907. године. Војни рок је одслужио у артиљеријској јединици.
Након, што је одслужио војни рок, вратио је се кући где је почео да живи нормалним сеоским животом, земљорадника. У међувремену се оженио и добио дете. Име жене и детета нам није познато. 1912. године добија позив за мобилизацију. Те године Миливојев живот се мења и све што је до тада постигао остаје иза њега. 1912. године одлази у српско-турски рат, где је учествовао у бици на Брегалници. Након пораза турске војске 1913. године започиње српско-бугарски рат у ком је Миливоје, такође, активно учествовао. Остао је у касарни, и даље, као мобилисани војник. Ту га је затекао и почетак Првог светског рата.
Био је у Дринској дивизији, артиљеријски дивизион. На почетку рата су били лоцирани на граници према Вишеграду. Када је почела Церска битка Миливоје је са својом јединицом пребачен на тај фронт. Одатле, је пут Дринске дивизије ишао преко Шумадије и Колубаре где су се вршиле борбе.
„Имао је среће што није настрадао на Церу и Колубари где је доста његових ратних другова из јединице изгубило живот. Говорио је и да је помагао својим ратним друговима који су били рањени док су се водиле борбе ризикујући и свој живот“, рекао је деда Радоје.
Одатле је настало повлачење према Косову, преко Албаније до Скадра. Наступили су изузетно тешки временски услови - киша и снег - док је војска била исцрпљена и преморена. Млађи војници од којих је један и наш чукундеда Миливоје су помагали старијим војницима који су тешко ходали. Али, велики број њих је преминуо од хладноће и глади у Албанским планинама.
Један догађај је деди Радоју посебно остао у сећању. Према његовом казивању, током повлачења преко албанских планина, где је терен био изузетно неприступачан, артиљеријски топови нису могли бити пренети. Због тога је Врховна команда донела наредбу да се топови напусте и оставе у планинским кланцима. Тада је Миливоје, који је био велики родољуб и патриота, покушао да онеспособи топ скидањем затварача са њега, али је самим тим и желео да те затвараче понесе са собом, који су били изузетно тешки. Његов непосредни официр је наредио да све баци или ће га убити. Миливоје је морао да послуша свог официра и да настави пут даље.
Из Скадра су ишли још 100 км до Валоне где су их сачекали савезнички бродови. Како нам казује књига „Ужице и Ужички крај у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918." и књига „Војска округа Ужичког у ослободилачким ратовима 1804-1918" ,а наравно и друге књиге и извори које смо користили за писање овог рада је то да је у току 1915. године, уместо Ужичке војске образован Ужички одред који је био у саставу Треће армије.
Ужички одред су сачињавале следеће јединице: ужички пукови- 4. кадровски, 4. пук трећег позива, 2. прекобројни пук трећег позива и црногорска Доњовасојевићка бригада, укупно 14 батаљона са 26 топова. Командант Ужичког одреда је пуковник Иван Павловић.
Након свих недаћа и претрпљених губитака, крајем 1915. године уследило је повлачење Српске војске, која ће почетком 1916. године наћи уточиште на острву Крфу. Након опоравка, уследила је реорганизација Српске војске. Врховна команда је одлучила да се расформирају сви одреди, спајају пукови и дивизије првог и другог позива. Од три ужичка пука настао је један пук под називом: IV пешадијски пук „Стеван Немања“, који је био у саставу Дринске дивизије, која је заједно са Дунавском дивизијом сачињавала Трећу армију, за чијег команданта је постављен генерал Павле Јуришић Штурм. Током априла и маја 1916. године, српске трупе су дугим поморским путем дуж грчких обала пребачене у шири рејон Солуна, на полуострво Халкидик у привремене логоре. Дринска дивизија на Крфу се најпре налалазила у логору Говино, затим логор Матијас и најзад је прешла у реон с. Гастурија близу града Крфа.
Са Крфа јединице Српске војске су пребачене у околину Солуна и већ у јулу 1916. године изашле на већ формирани Солунски фронт, на коме ће током 1916, 1917. и 1918. године, са савезницима, водити тешке и крваве борбе против аустроугарских дивизија и Бугара. Почело је бугарском офанзивом и чувеном Горничевском битком у другој половини августа и првој половини септембра. Настављено је вишедневним крвавим борбама које су вођене на Кајмакчалану, а главну улогу одиграла је Дринска дивизија. Осамнаестог септембра 1916. године Ужичани, Ваљевци и Шапчани заузели су највећи врх Кајмакчалана, а сутрадан 19. септембра, Врховна команда је објавила:
„Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје Отаџбине. Та част је припадала Дринској дивизији.“
Уследили су преокрети и срећа је све више прелазила на страну Српске војске. У четвртој ратној години, у септембру 1918. године, започете су завршне операције за ослобођење Србије, када је коначно пробијен Солунски фронт. Ужице и Ужички крај су имали велики значај у Дринској дивизији и самој бици на Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта. Ужице су ослободиле јединице Друге српске армије, којом је командовао војвода Степа Степановић.
Миливоје је био активни учесник борби на Солунском фронту као и у осталим борбама које смо навели. Дринска дивизија и артиљеријиски дивизион су стигли до Славонске Пожеге где је и демобилисан почетком 1919. године.
Миливоје је успео да преживи све страхоте које му је рат донео па се кући вратио 1919. године након демобилизације. Кући није затекао ништа, јер је по његовом одласку 1912. године заваладала велика криза и глад, па су његови жена и дете преминули, јер је он дуго био одсутан. Миливоје започиње нови живот, надајући се бољем и срећнијем сутра.
Опет се оженио 3. новембра 1919. године, Станимирком Панић из села Сињевац (Буар). У матичној књизи су изнета и имена родитеља и датум рођења младенаца.
Венчали су се у Стапарској цркви. У матичној књизи венчаних је изнето и име и презиме свештеника који их је венчао као и име кума (Ратко Вуковић из Стапара) и старог свата (Миленко Радојичић из Стапара). Миливоје је са Станимирком добио четворо деце: сина Вељка, ћерку Велимирку (нашу прабабу), сина Витомира и Милоша.
Фотографија Миливоја и унуке, власништво породице
Миливоје је добио три одликовања, а то су:
Деда Радоје је волео да прича различите приче које му је његов деда Миливоје казивао још док је био дете. Често је истицао да је Миливоје увек носио орден на грудима током разних прослава и окупљања породице и пријатеља.
Нажалост, Миливоје је преживео и веома тешке тренутке током Другог светског рата. Његов најстарији син Вељко отишао је у партизане, због чега су локални четници злостављали Миливоја, најчешће га тукући штапом по голим табанима. Овим страшним призорима присуствовала је Миливојева ћерка Велимирка, која је тада била тек девојчица. Те људе није занимало ни то што је чукундеда Миливоје био јунак са Солунског фронта.
Чукундеда Миливоје је преминуо 1961. године и иза себе је оставио осморо унучади као и многобројне праунуке и чукунунуке. А сви они ће га памтити по храбрости и изузетној љубави према отаџбини.
Фотографија Миливоја и његове породице
Миливоје је био велики човек који је преживео оно што мали број људи преживи, Балканске ратове, повлачење преко Албаније, Солунски фронт и још доста страхота које му је живот донео. Цео један живот је стао на осам страница писаног рада о човеку који је дао све за своју земљу, који је почињао живот испочетка, онда када многима није било воље за животом, али он се борио да преживи и да остави нешто иза себе, нешто о чему ће се причати и сећати њега као – ЈУНАКА СА СОЛУНА-.
Ови људи заслужују романе, али некада је и довољно да покажемо да нам је стало и да желимо да памтимо и да не заборављамо.
ИЗВОРИ:
Литература:
