С Магеланом на Кајмакчалан - дан први
Најзад дочекасмо. Дуго жељено путовање. И жеља и потреба и изазов.
На старту мали конфликт. Путујемо и путовали смо са разним превозницима и превозним средствима. И са климом. И без. И кварили се аутобуси, па преседали једни другима у крило.
Овог пута, последње што смо очекивали је неспоразум током вожње. Од Београда до Прешева без паузе. Са укљученом климом до кувања. Неки спавају, неки се мешкоље. Неки гунђају.
Мени изгледа фитиљ најкраћи.
- Шта је бре ово. Не возите стоку. Људе возите.
- У чему је проблем? Двадесет три степена показује.
- Ма којих двадесет три. Прокувах. Не могу да седим, стојим двадесет минута - осмели се и Мила. Па и остали.
Онда смо пребацили на хлађење. И руковали се. И разумели да се неспоразуми догађају, али и да се превазилазе.
- Будимо људи, иако смо Срби, сада би злобници "цитирали" речи Патријарха Павла, а ја дубоко верујем он то тако никад није рекао.
После су водичи потпуно преокренули атмосферу. Стручни, љубазни, предусретљиви. Магелан је то.
Границу прелазимо без проблема. Свиће. У Северној Македонији смо. Македонија и Македонци су моја слабост. Не рекох ли већ да моје срце куца у ритму седам осмина. Препознајем и потребу да буду своји на своме. Ипак, то су само тамо докле је Српски опанак стигао. Ни у Грчкој, ни у Бугарској. Зато ваљда јаче заболи свака рана од те братске стране. Па се онда утешим, ма то су они други Бугараши.
А од стране Бугара било је свега. И ратова и подметања и свирепих зверстава.
Као на пример пред зору на Велики петак 1915. када су 3.500 бугарских комита, иако је до тог дана Бугарска званично била војно неутрална, напали карауле српске војске која је обезбеђивала пругу Ниш - Скопље - Солун. Преко 400 војника је преклано, масакрирано до непрепознатљивости.
У селу Удово Краљ Александар је подигао спомен костурницу која је имала карактер цркве. За време Другог рата, опљачкана је, похарана и потпуно девастирана. И таква остала свих година после рата. До 1998. године, када је добијена дозвола да се обнови.
Данас је посећују ретки путници намерници. Понека организована група. А кустос каже, дођите, долазите, пишите. Да се зна. Да се не заборави. Да их се сећамо. Шта је народ без сећања. Тиква без корена.
Продужавамо до села Раброво до споменика у облику Келтског крста са детелином. Подигнут је у знак захвалности Ирској дивизији чији војници су у време општег погрома стали у одбрану Србије.
И тако, на лицу места учимо оно што у школском програму никад није учено, а како изгледа, у догледно време ни неће.
Гранични прелаз Евзони.
Иако је пуна сезона, процедуре пооштрене. Границу прелазимо брзо и лако. Или су се Грци добро организовали или гледају кроз прсте, остаје тајна.
У близини места Поликастро 1976. гоџине подигнут је спомен комплекс на коме се од тада, сваке године обележава годишњица пробоја Солунског фронта. Ту су и бисте премијера земаља победница Британије, Француске, Италије, Грчке и Србије. Кажу, биста Нилоле Пашића постављена је тек 1993? Наша посла. И једина показује знаке начетости? Наша посла.
Наш сапутник песник, баш на овом месту прочитао је своју песму - поему посвећену српском сељаку ратнику, српском опанку и начинио прави увод у оно што следи.
Зејтинлик
Ма колико пута га посетили, увек иста емоција. И суза која се не да зауставити. За све оне знане и незнане. За сиротињу, за сељачке синове, по војничком звању редове, чији просек година је био двадест седам. То је требало да се кући, ствара, децу рађа и подиже. За то време син истог оног председника владе Николе Пашића, банчи, курва се и коцка по европским метрополама. Обичан народ и одрођена елита, наша пошаст коју је тако добро препознао и описао др Арчибалд Рајс.
И као трачак светлости и нада и оптимизам, сваки пут ме подсете речи једног од потомака ратника 1912-1918. уписане у књигу утисака:
- Драги деда, знај да још увек оремо све наше њиве.
Напољу врелих 35°. Смештамо се у хотел. Кратак предах. Зора и Рада хоће на пијацу. Схватам да су против два рогата хороскопска знака шансе да останем у удобности собе равне нули и спуштамо се у Солунски жегу и вреву.
- Само да пронађемо маслине, оне црне, што нису слане.
За неверовати. На готово празној пијаци проналазимо тезгу, једну једину. Само њих две чекали.
После у кафићу пили лимунаду са ломљеним комадићима леда.
- Баш освежава. И ветрић пирка - каже Рада.
- Не осећам. Дим ме гуши - показујем на суседни сто и подебелу тетовирану Гркињу са пирсингом у носу. Пуши а дим пурња право у мене.
Кад јој се придружила иста таква другарица, само без пирсинга, било је време да се крене у хотел.
А и текст се неће сам писати.
10.07.2026.
С Магеланом на Кајмакчалан - дан други
"Кад рат почне, власти дају топове, богаташи волове, а сиротиња синове.
Кад се рат заврши, власти купују нове топове, богаташима се исплаћују волови, а сиротиња тражи гробове".
Тако одвајкада.
Тако је и она убога сиротиња опорављена на Крфу, већ у лето 1916. послата на Солунски фронт.
Солунски, то му је званични назив, иако су они Солун видели само једном, ономад кад су улицама промарширали, а Никола Пашић им са хотелске терасе махао.
Еј, Баја Пашић им махао. Све друго време за њих је везано за ратни положај, који се смењивао са периодима логистичке подршке у залеђу.
И гинуло се свих година, дуж читаве линије фронта.
Водичи Игор и Влада су нам дали пуно корисних информација. Показивали распоред јединица.
Тимочка и Шумадијска дивизија, са батаљонима, четама, водовима.
А Биља. Биља је чудо од заразног ентузијазма, оптимизма и воље да расветли и прикаже сваки детаљ заборављене и запостављене нам прошлости.
Наша млада жена, удата за Грка, која у слободно време прекопава архиве, истражује на терену, испитује локално становништво. И постаје ноћна мора и савест нашој учмалој, бирократизованој дипломатији.
Упознаје професора Власидиса који неуморно трага за остацима нашег присуства на овим просторима.
Тако ће доћи и у место Јаницу где се налазило гробље српских ратника чији посмртни остаци су ексхумирани и пренети на Зејтинлик. Гркиња, власница парцеле, није дозволила да се двориште школе прошири на ту парцелу, јер су јој њени стари пренели да се на том месту не граде објекти. Ипак, под притиском попушта уз услов да се постави спомен плоча.
- Може, али да српске власти упуте званични захтев.
Молбе, ургенције, притисци. Ништа не може покренути учмалу незаинтересовану администрацију.
За сада је то место без спомен плоче. Али не знају они на кога су се намерили. Поред Биље неће имати мира.
Хари против процедура
Тако трагајући за сачуваним записима, Биља налете да се у месту Хриси налазила спомен чесма посвећена ратницима Тимочке дивизије. Чесму још није нашла али остатке споменика јесте. Зарасли у коров и шипраг.
Кажу, треба захтев да се прокрчи пут до споменика. А ни тендер није расписан.
Али Хари, локални Грк, има булдожер.
Шта булдожеру може тендер, шта Харију могу процедуре.
И тако релативно лако стигосмо до споменика где су нас сачекали Хари и његов отац.
- А и за спомен чесму имам идеју - намигну на растанку.
Пре тога нас је позвао на част и освежење у центру села.
Скромна продавница и гостиона. Али како наш народ каже - Код богаташа на глас, код сиромаха на част.
Мора се даље. До спомен обележја Тимочкој и Шумадијској дивизији. На оба места, наш песник је казивао своје стихове.
Прве посвећене Војводи Вуку који на фронту добија вест да му се родила кћерка, али гине и не видевши је ниједном.
И другу о мајци из мачванског села Прњавор која чека сина да се врати из Великог рата.
Па када изгуби сваку наду, саветује младу снаху да се преуда, да и она не остане без порода.
Мајка Југовића која је стегла срце, поништила себе и своје потребе за добробит ближих. Пуна их је наша историја. Попут мајке учитеља Лазара Кујунџића из села Велика Хоча која се прави да не препознаје мртвог сина јер зна да ће ако призна да је њен, страдати цело село.
- И њега је нека мајка родила, али ја нисам - каже и одлази у виноград и умире од туге.
То су те наше мајке, јунакиње које своју бол и тугу подносе у тишини, хришћански достојанствено, без потребе да о томе обавештавају свет.
Препуни утисака и емоција стижемо до хотела у месту Едеса.
...
Не бих данашњи дан мењао за десет на мору. А сви који ме познају, знају колико волим море.
11.07.2026.
С Магеланом на Кајмакчалан - дан трећи - УСПОН
Могао бих данас филозофирати о смислу и бесмислу, о правди и неправди, о реалности и илузијама, али нећу.
Можда неки други пут. Данас ћутим иако чини се боље него икада разумевам размишљања и недоумице Данка Николића изречене кроз речи Милутинове.
Јер да би разумео треба да дођеш, видиш и на лицу места препознаш оно о чему си само читао.
.....
"Видиш, Милутине, - показује ми пуковник вако - ово ти је, вели, Кајмакчалан, висок је иљаду и осамстотина метара. Никад нико од народа европски није ратовао на овим висинама, ником путеви за спас отаџбине и државе нису прелазили преко оволики висина. Наши путеви, вели, воде кроз ова црна беспућа под облацима..."
Да л' је могуће да ћемо ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било каке среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан.
- Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити - правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара - ваљда Бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да свије цигару, па велим: Можда је Бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад и је испробаво на мору."
.....
"Сви они сад пишу и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас и да сад, како чујем, говоре да смо ми њи окупирали осамнесте. Што ми нисмо њи пустили да се сами ослобађају и стварају своју државу Македонију, ако би им дали Бугари?"
.....
Данас ће вам овде рећи да је у то време национално опредељење локалног становништва било врло" флуидно", Македонци или по потреби, како је сила налагала. Оно што је чињеница је да су у Грчкој Грци, у Бугарској Бугари, а Македонци тамо докле је Српски опанак дошао.
Наш водич Игор Гојковић, аутор једине научне књиге о Кајмакчалану која је штампана у штампарији Војске Републике Србије, али је тренутно (дуже време) нема у продаји (?), познаје терен као свој џеп. Зна и лакше стазе, али решио да нас проведе тереном којим је Српска војска напредовала до врха Кајмакчалана.
Планинари би рекли - тежина тазе 4/10.
Моја слободна интерпретација 10/10, али смо чврсто решени да не користимо џипове, већ да идемо пешице. Како другачије, када ми се јутрос на телефону прва појавила Пркосна песма Добрице Ерића. Као да је пожелела да буде казана, а где примереније него на врху Кајмакчалана.
Дан одмиче, ноге све теже, осим Ради, која пости све постове и са собом свуда носи и чита молитвеник. Одлепрша Рајка - четврта стигла, тик иза планинаре.
Ми, само да угледамо капелу, све ће бити лакше. Ено је, указа се. Џипови скупљају уморне и посустале.
- Хоћете с нама?
- Одавде не, само ако ме на носилима буду изнели.
- То вам је још пола сата хода.
- Не, макар се на коленима довукао. Како би иначе био достојан да казујем Пркосну песму.
Данас је Петровдан, празник светих Петра и Павла по којима је спомен капела добила име. Тим поводом постављен је нови звоник. Из донације, име донатора се не спомиње. Планинарско друштво, добровољна организација љубитеља Кајмакчалана, претходни дан је уредио капелу и околину.
Е због њих, ентузијаста данас нећу ништа што би помутило свечаност празника. Ни због свих који долазе о свом трошку и не заборављају.
Ни због оног потомка ратника Тимочке дивизије који је са српском заставом у руци, шајкачом на глави и потпуно бос прошао тереном где му је прадеда ратовао, а о коме нам је причао представник локалне самоуправе, као о догађају који им је у потпуно новом светлу приказао догађаје везане за Србе у Великом рату.
Нећу ни због осећаја блаженства које ме не напушта ни поред очигледног умора.
Нећу ни због организатора Магелана, водича Владе и Игора који су бринули да све буде на врхунском нивоу, Биље која је била толико пажљива да сваком путнику поклони захвалницу за трајну успомену.
Можда ћу неким другим поводом.
12.07.2026.
С Магеланом на Кајмакчалан - дан четврти - Ако одам во Битола
Напуштамо Едесу. Пред нама Кајмакчалан у магли. Тек сад постајемо свесни колико нам је јуче небо било наклоњено.
Пролазимо поред Горничева, места у чијој близини се одиграла прва битка српске и бугарске војске, током које је покушан пробој фронта из Грчке ка Битољу. Сазнавши за припреме, Бугари су први жестоко напали, покушали да уђу дубоко у Грчку територију. Данас смо склони да кажемо - то је прва победа наше војске, у смислу да су Бугари спречени да у Грчку продру даље од Острошког језера и да се после жестоких борби повуку са Горничева даље према Битољу.
Победа скупо плаћена животима и командног и војничког кадра. Данас аналитичари кажу није морало, припреме нису биле добре, али некоме се журило.
Како до ослобођења Битоља није дошло, наша команда је донела одлуку да се у ослобођење крене тежим путем, преко планинског венца планине Ниџе чији највиши врх је Кајмакчалан. Кота 2525, тако су га звали шифровано. Да ли баш толико, или који метар мање, препуштам геодетама.
Битка тешка, метар за метар, прса у прса, бајонет на бајонет, трајала је 22 дана. Скупо плаћена победа, завршена 30. септембра 1916. године. Након освајања Кајмакчалана, борбе су настављене ка долини Црне реке, да би Битољ био ослобођен тек 19. новембра 1916. На Кајмакчалану је погинуло око 5000 људи, а до ослобођења Битоља још неколико хиљада.
Ипак, битка на Кајмакчалану је имала велики значај за морал наше војске. Прва самостална победа Српске војске након повлачења из своје државе.
Граница фронта померила се ка истоку и остала све до пробоја Солунског фронта, на Добром пољу, две године касније, септембра 1918.
Две године чувани су положаји. Замислите седамстодвадесет дана на надморској висини од 2525 метара укопани у плитке ровове у којима се није смело ни честито исправити.
Припреме за пробој Солунског фронта септембра 1918. су биле дуге и у тајности, тако да је битка на Добром пољу трајала само два дана, нако чега је уследио силовит продор ка дубини српске територије.
Дан пробоја Солунског фронта 15. септембар данас се слави као дан заставе Србије.
Кад све ово знаш не можеш да не осетиш презир и гађење према свима који ту исту заставу данас злоупотребљавају. Од ношења по митинзима и бацања у контејнер, до повраћања по њој у име такозваних " уметничких слобода".
Срам нас било. Нема оправдања.
.....
Уз локални пут - споменик. Заустављамо се. Пише, подигнут 1917. палим борцима Дринске дивизије. Грађен с мером и укусом. Очуван. Неколико путника чупа и плеви траву која се пробија кроз пукотине.
- Бар толико можемо у знак захвалности.
Прелазимо границу. Битола. Још је, након ослобођења од Османлија у Првом Балканском рату, 1912. године, ушла у састав Краљевине Србије, као трећи по броју становника иза Београда и Приштине. Ту је била граница са Грчком и велики војни гарнизон.
А у Великом рату прво су га заузели Бугари, али како рекосмо, од новембра 1916. године била је први слободни град Краљевине Србије.
- Ако одам во Битола,
Ке прошетам кроз широк сокак,
каже песма.
А пре тога обавезује посета Српском Војничком гробљу... Подне је. Звезда упекла. На улици неколико старица продаје цвеће. Госпођа у цветној хаљини застаје, купује букет пољског цвећа и свежањ свећа.
- За покој душама, да им осветлимо путеве.
Српско војнкчко гробље је после Зејтинлика највеће на овим просторима. 1321 споменик лицем окренут ка Кајмакчалану.
Сачекује нас Зоран Жугић, председник Заједнице Срба у Битољу.
- Лепа вам табла на улазу.
- То је поклон донација. Долазио овде један човек, питао шта нам треба. Свега, али табла на улазу је дотрајала, па ако може...
- Сматрајте то решеним.
" Нема од тога ништа. Пролазили овуда и министри и бизнисмени. Свашта обећавали, чим окрену леђа забораве".
Кроз пар дана долази човек, послао га Гвозден. Који Гвозден? Гвозден Николић. Дошао, узео мере, донео и поставио таблу. После Гвозден са Кајмакчалана носио камен. Да у свом селу на њега постави крст, па да сељани који никада неће видети Кајмакчалан бар на тај начин у свом месту одају почаст див јунацима.
Мислите о Гвоздену шта вам воља. Само због овога, дубоки наклон господине.
И још ће нам дуго причати о добротворима. Добо Адолфу-Аци и Фондацији Оља Ћирић. Цене они сваки гест добре воље. Цене и сваки обилазак. Није лако бити Србин ни у Србији. А тек у средини где се " ић" декретом претварало у "ски".
И још много тога што их тишти. И како се може и мора са овдашњим властима, знају се, али како са Београдом у коме се не зна ко чије интересе заступа.
За то време госпођа у цветној хаљини полаже цвеће, пали свеће и дели сапутницима.
И у име свих путника ту је још један букет.
"Ако одам во Битола, ке прошетам кроз широк сокак", а он увек раскошно леп, широк, препун модерних ресторана у којима врви од живота.
И једе се добро за мале новце.
- Еј, мори моме, како да речам
За Стамбола за Солуна
Битола не давам.
....
За крај. Хвала Магелану, Биљи, Игору, Влади за четири незаборавна дана уз обећање да ћемо доћи опет и повести неког новог.
Не рече ли Зоран да је на обележавању осамдесете годишњице било четворо људи. А сада, прича се шири.
13.07.2026.
Јован Винчић
