Широм света познат као Македонски форнт (јер иде средином географске области Македонија), а нама Србима познат као Солунски (због искрцавања у Солуну), протезао се од Охридског језера до ушћа реке Вардар. Наш део фронта обухватао је планински венац Могленских планина. Тај природни бедем представљао је саму јужну границу проширене територије Краљевине Србије од Балканских ратова (1912/13).
Потребно је стално напомињати да Битка на Кајмакчалану није исто што и победоносни Пробој Солунског фронта на Добром пољу, а крајње је време да почнемо обелодањивати и све друге локације где се борила српска војска за ослобођење Отаџбине! У прилог томе, пред вама се налази исечак из "Српске Трилогије" Стевана Јаковљевића, који врло сликовито описује како су изгледали планински врхови Могленског венца, односно терена на ком се борила и под којим је боравила српска војска безмало три године.
Могленске планине
"Кад смо се ујутро пробудили, пред нашим очима издизале су се огромне планине, као неки бедеми. Узели смо карту и осматрали. Пред нама је Суботско поље. У почетном делу широко, а потом се све више и више сужава и као језик увлачи у Могленске планине. Засађено је дудињацима, избраздано и разривено врлетним потоцима, који хучно јуре са оних планинна, ваљајући у долину стење и камење. А засеоци местимично, овде, онде, и нахерене куће вире тужно из оних дудиња, као красте на болесној кожи.... Онда се нагло дижу планине и висином својом заклањају небо. Преплићу се, укрштају, надвишавају, као изгужвана гомила, испресецана понорима и амбисима. Могленске планине.
Десно се извија купасти Кожух, обрастао ситним шибљем и ретком шумом, разривен јаругама и попречним увалама. Лево од њега опружио се дугачки, питоми Преслап, што степеничаво нараста, а према хоризонту је раван као греда. По њему се зелене пусте ливаде као оазе, и овде, онде, издиже се по неко китњасто дрво. Напред се испречио Кукуруз, грбав и чворноват, обрастао трњем и вињагом, а над њим се натквесило Голо Било, суво, мршаво, пуно трошног стења, што одлази у дубодолину као каква река.
Онде Ветреник. Искосио се, и својим стеновитим боковима одупро у околне планине. А при врху је испресецан као тестера, или се на његовој грбини оклембесиле стене, као слонове уши.
Леви крај Преслапа губи се у врлетима и кршевима. На једноме месту ближе предњем крају, искочила гола стена, испуцала по површини као храстова кора, а на врху је шиљата као зуб растирач у тигра, и небо пара. По боковима Ветреника између шуме од кестена нагучило се стење, чворновато као стиснута песница, и као да некоме прети. Коме? Сигурно људима, који су дошли да поремете исконску тишину.
Још више лево је кочоперни Катунац, који се из равнице нагло извија и подсећа на неки огроман пласт стена. Негде је позади Гривица. Само једна дубока јаруга, па се напоредо пење Пожарска Коса, крива као леђа у једногрбе камиле. У једноме куту ове косе, међу стенама и кршевима назире се село Горњи Пожар. Цео овај масив укршта се, збија, увале пониру. Онда лево избија Котка. А над свима овим планинама, тамо у даљини, огроман планински масив Добро поље, обавијен облацима, који се лагано дижу и спуштају.
Пред овим природним бедемом зауставила се српска војска. После две године рата, тешког преласка преко Албаније и мора, огромних мука и патњи, стајали су војници као изгнаници пред вратима своје земље. Тамо иза оних планина налазило се њихово огњиште. Све оне мисли, које су услед тешких и дугих напора биле замрле, васкрсавале су постепено пред овим плавим небом које је лебдело над њиховом домовином. Негде на обронцима ових планина налазила се граница отаџбине. Узалуд гледају војници. Жеља им је да је виде само. Јер оне врхове посматрају и они наши, са оне стране, и људи упечатљиво гледају не би ли се неко преко оних врхова спојиле њихове мисли."
У наставку Доброг поља редају се врхови Сокола, Флоке, Кочобеја, Вирута, Кајмакчалана, Чегана... које јунаци Трилогије нису сликовито описали.
Где је која армија и дивизија била распоређена током три године боравка на Солунском фронту, биће вам предочено у неком наредном периоду. До тад, размишљајте о посети Кајмакчалану догодине, када се обележава 110. годишњица од битке из не тако давне 1916.године. Тек кад се попнете горе, на највишу тачку тог Солунског фронта, осетићете тај завичајни и војнички порив за слободом, и схватити зашто се је он назван, симболично, Капија слободе.
