Ваљда је допринeo Принцип Гаврило Мува се војска, краљ је међ′ њима
За оно што је мом деди било, И као мало лакше је свима,
Да пешке целу Србију пређе Ал′ чуда ево, њише се вода
И дође тако до туђе међе. Ко српско жито, легло од рода.
Бугари, с прве, с оне стране, Француске лађе, заставе њине
А само малко да се стане, Сад српски војник нема да брине.
Заложе ватре, пије воде И ето, тако, спаси се деда
Рањени стењу - помози роде. Од кад се вратио, приповеда.
И вазда даље и вазда странци, „Имали тада ништа нисмо
Да су нам само тврди опанци, Да′ше нам плајваз и једно писмо,
Чарапе суве и малко ′леба Ако код куће жив је неко
Војска би могла стићи до неба. Да прими вес′ да сам претек′о.
Умиру многи, велика зима Добили ′ране и обућу,
И тако босе небо их прима, И тек сам тада сањао кућу
Умире народ, умиру деца И оне, наше шљиве кад роде,
Војничка нога све чешће клеца. А тамо само лимун крај воде.“
Кад сељак - геџа у рату гине И дана једног бану на врата,
Државу ич` то не брине, Јер крај је био Великог рата,
Шајкача она много има Код куће нађе сву чељад живу
И то му дође нормално свима. И оде право да види њиву.
Планине стрме, врхови љути И одмах после Великог рата
И свуда, свуда Арнаути, Лати се вредно свога заната,
А војска мили ивицом леда, Ор′о и коп′о, косио луке
С њима се мучи и мој деда. Гајио децу и унуке.
Мис′о ми једна стално се враћа, И не би велике радости на лицу
Сељак је важан док порез плаћа, Кад доби од краља Споменицу,
Ал′ што сатреше ′нолке ђаке, Јер мајци Србији поклон су муке
Будућност и знање оде у раке. Којим је спаси за унуке.
О ПЕСМИ
Објављена у збирци Врбичка лета 2015.
Посвећена мом деди по оцу, Љубомиру Ж. Бошковићу (1889-1952), сељаку из села Врбица поред Аранђеловца, носиоцу Албанске Споменице. Одласком у Велики рат, са својим рођеним братом Драгомиром и браћом од стричева, у кући – задрузи, оставио је жену Бисенију (нашу Нану, по чијим причама је и написана ова песма) и сина Аранђела, рођ.1911.год. По повратку из рата, затекао је сву фамилију живу. Са Бисенијом је после Великог рата изродио још седморо деце. Оделио се из задруге, унапредио имање, гајио децу и унуке. Последице по здравље, стечене преласком преко
Албаније, носио је до смрти 1952. године.
БИОГРАФИЈА
Љиљана Бошковић, рођена 1954. године у Крагујевцу. Основну школу и гимназију, завршила у Аранђеловцу. Дипломирала на Технолошко-металуршком факулзету у Београду. У пензији од 2019.године.
Писањем поезије (за одрасле и децу) и путописа бави се последњих 15 година. Радови су јој награђивани на различитим конкурсима и објављивани у зборницима и часописима. До сада издала збирке поезије За мог малог, доброг дечака, Врбичка лета, Лети лептир преко поља. Живи и ствара у Београду и Аранђеловцу.
Подпредседница је Књижевног клуба Покрета трећег доба Србије, чланица више књижевних клубова и удружења, председница скупштине Удружења грађана Баштина и будућност - Аранђеловац 1859, подпредседница Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, Одбора Савски Венац, Београд.
