Уочи почетка Великог рата,
Деда мој, трговац млади,
На ивици улице, испред дућана,
Два стабла липе посади.
Рат га одведе, до Микре, до Солуна,
Широко море, кише сипе,
И сваке ноћи, у мало сна,
Биле су његове ћерке и липе.
Прешао пешке Албанију,
Голготу снега, леда и зиме,
И није никад о томе прич`о
Нити се икад дичио тиме.
Враћа се деда и два војника,
Крај је био Великог рата,
У сусрет им трчи девојчица,
-Који је од вас, мој тата-
Рат промени децу и оце,
Ал` крвна љубав, љубав среће,
Око деде је све друкчије било,
И оне липе, биле су веће.
Други рат деди однесе главу,
Пуцала у потиљак српска рука,
Победници постали хероји,
А деци дединој, вечита мука.
Видовдан био четрестреће,
Опет неке кише сипе,
На пут вечни деду прате,
Ретке комшије, ћерке и липе.
У Другом рату, није се смело,
Поменут Солун, ни Велики рат,
Ни краљ, ни Албанска споменица,
Ни да је Србин Србину брат.
Од Косова, до данашњег дана,
У пламену свећа, заборав се не да,
Мученици српски, вечни спомен свима,
Међу вама је и мој деда.
Свака српска пала глава,
Није важно када и на којој страни,
Лежи у бедему, једна поред друге,
Који заувек Србију брани.
Пролазе године, сећања трају,
И опет неке кише сипе,
За мог деду и све мученике,
На Видовдан увек, миришу липе.
О ПЕСМИ
Песма посвећена мом деди по мајци Мијаилу Ж. Петровићу (1885-1943), трговцу из Аранђеловца. Одлази у Велики рат, остављајући жену Љубицу и ћерке Драгу (1908) и Даринку (1911). Када се врати кући, 1918. године, Даринка га није препознала. Како је Љубица остала сама са ћеркама, склонила се да живи код своје сетре Зорке, чији је муж такође био у Великом рату. Аустријанци су Мијаилу дућан претворили у коњушницу, а кућу користили ѕа становање и претходно све опљачкали.По повратку из Великог рата, деда је обновио дућан, вредно радио и са женом озидао кућу на спрат. Добили су и трећу ћерку Катарину (1921).У Другом рату, већ као старији човек, није учествовао у политичким нити борбеним активностима. На Видовдан 1943.године, партизани су упали у Аранђеловац, и у једнојулици побили 10 трговаца (међу њима и мог деду), махом старијих људи и једну девојку, ћерку индустријалца, дућане и куће опљачкали. Послератне власти су им конфисковале комплетну имовину и прогласили их народним непријатељима. Народни непријатељи – сви Солунци, носиоци Албанске споменице. Сви су рехабилитованикрајем деведесетих година прошлог века.
БИОГРАФИЈА
Љиљана Бошковић, рођена 1954. године у Крагујевцу. Основну школу и гимназију, завршила у Аранђеловцу. Дипломирала на Технолошко-металуршком факулзету у Београду. У пензији од 2019.године.
Писањем поезије (за одрасле и децу) и путописа бави се последњих 15 година. Радови су јој награђивани на различитим конкурсима и објављивани у зборницима и часописима. До сада издала збирке поезије За мог малог, доброг дечака, Врбичка лета, Лети лептир преко поља. Живи и ствара у Београду и Аранђеловцу.
Подпредседница је Књижевног клуба Покрета трећег доба Србије, чланица више књижевних клубова и удружења, председница скупштине Удружења грађана Баштина и будућност - Аранђеловац 1859, подпредседница Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, Одбора Савски Венац, Београд.
