+381 62 514 566
,,Свак се роди да по једном умре,
Част и брука живе довијека.“ (П. П. Његош)
Част наших предака представља драгоцено наследство, али и обавезу потомака да поштују и памте. Поносна сам што је мој чукундеда, деда моје бабе по мајци, Бранислав Раковић, солунац који је прошао оба Балканска рата и албанску голготу, вратио се жив и са метком у потколеници, оставио успомену на ,,чојство и јунаштво“ који се не заборављају. Моја покојна баба, његова унука, запамтила је дедине речи, а ја сам, слушајући је, од детињства желела да се и у овом ,,врлом новом свету“ запамти херојски подвиг овог часног и храброг ратника. Пишући о њему, желим да сачувам од заборава његово име и дело, али и оставим сведочанство за оне који долазе после нас. Потомци памте деду, прадеду и чукундеду, славе његову крсну славу и чувају краљево одликовање, али с обзиром да ,,verba volant, scripta manent“ (речи лете, оно што је написано остаје), сматрам да је овај рад писани траг који треба да остане. О мом чукундеди је писало доста историчара, попут Милисава Ђенића, Данила Станојевића и многих других, али сматрам да заслужује и написану реч некога од својих потомака у чијим венама тече његова крв.
Бранислав РАКОВИЋ, земљорадник, рођен је 14. октобра 1887. године у Чајетини. Отац му се звао Вук, а мајка Јерина. Одрастао је у сиромашној породици земљорадника са старијим братом Аћимом. Основну школу је завршио у Чајетини.
Аћим се бавио политиком и, као већина Чајетинаца, припадао је демократској странци (био је председник чајетинске општине). 
Аћим Раковић, Бранислављев брат
Бране је у рат отишао као поднаредник 3. чете, 2. батаљона IV пешадијског пука Дринске дивизије са којим је прошао кроз сва искушења балканских и Великог рата. Са Иваном Јевремовићем на Солунском фронту заробио је 118 бугарских војника и добио највеће одликовање – Сребрни орден Карађорђеве звезде са мачевима. 
Сребрни орден Карађорђеве звезде са мачевима, оригинално издање које се налази у власништву породице
– Нисам добио одликовање само што сам учествовао у заробљавању бугарских војника. Нико није могао добити Карађорђеву звезду ако изврши једно јуначко дело, а после оде да тимари мазге или љушти кромпир, морао је у свим борбама бити јунак, увек се налазити у првим борбеним редовима, давати пример другима. Карађрођеву звезду сам добио јер нисам изостао ни из једне борбе, нисам био на поштеди, одсуству или боловању , изузев неколико дана када сам био рањен , а не једино због заробљене бугарске чете. Бугари су ме 1915. године ранили у ногу код Књажевца, ево и сад куршум могу напипати, са њим ћу и у гроб отићи. У борби на Груништу ме ранише у раме, али после неколико дана поново се прихватих пушке. Ма, колико је људи изгинуло у том паклу ја сам ипак добро прошао.
Бране о ордену
(Из ,,Биографског лексикона Златибора“ М. Ђенића)
Утрошак муниције IV пука (1. и 2. бат .) од 29. августадо 11. септембра 1916. године
„У борбама 28. октобра 1916. године на положају Ивенска коса био је са својом десетином у близини непријатеља; својом иницијативом и одважношћу успео је да неопажено приђе и ускочи у бугарски ров. Тиме је дао пример осталим војницима који су код непријатеља уочили забуну, те су одмах кренули у јуриш. Том приликом Раковић је био рањен. Храбар и смео у свим борбама, највише је волео да се бори хладним оружјем и са бомбом у руци.
Носилац Сребрене војничке Карађорђеве звезде са мачевима; носилац Споменица за учешће у рату 1912, 1913 и 1914–1918. и Албанске споменице“
Из ,,Четвртог ужичког пука на Солунском фронту 1916.“ Д. Станојевића
Заоставштвина
У рат је понео једину мараму своје мајке Јерине, уз обећање да ће се вратити жив из рата и да ће јој вратити мараму.
Живео је после рата у заједници са братом Аћимом на великом поседу од 27 хектара земље у Оманици. Из рата се вратио са метком у потколеници, који је носио као ратну успомену. Тај метак му никад није извађен.
Прошао је кроз све тешкоће балканских и Великог рата, прешао је албанску голготу као јунак, пушио је дуван који је мотао у новине (моја баба је говорила да је он пушио олово – најотровнију материју; олово је у традиционалном штампарству служило за израду штампарских слова којима су штампане новине) и уз све то доживео је дубоку старост – пуних 86 година. Преминуо је 1973. године у свом родном месту.
Био је ожењен Винком Радмиловић са којом је касније добио синове Милована и Радисава и кћерке Миленку, Кату и Зору.
Извори: породична казивања, слике, одликовања
Литература: ,,Биографски лексикон Златибора“ М. Ђенић
"Четврти ужички пук на Солунском фронту“ Д. Станојевић
*слика утошак муниције је из ове књиге, док су остале две слике из ,,Биографског лексикона Златибора“
Вуловић Вања, ученица другог разреда Гимназије у Ужицу
Ментор: проф. Будимир Радојичић
