Ђорђе Стојковић

Ово је прича о мом чукундеди Ђорђу Стојковићу, војнику Моравске дивизије II позива, из села Урманице, која је тада припадала Пољаначком срезу, учесника битака на Горничеву и Црној Реци 1916, као и у пробоју Солунског фронта на Добром пољу 1918. године.

Свог чукундеду Ђорђа познајем само из прича. Давно је отишао тамо горе високо, да одатле, са осмехом посматра моје одрастање. Нисам га видела чак ни на фотографији. Жао ми је због тога. Упамћен је као добар и вредан човек. Изнад свега је волео своју породицу, своје село и Србију. Био је спреман да се за њих жртвује, не жалећи себе. Деда Милосав ми је пуно причао о њему. У сећању ми се урезала прича о његовом преласку преко Албаније и пробоју Солунског фронта за време Великог рата.

Почетком двадесетог века читав свет је био у хаосу, захваћен вихором Првог светског рата. Србију су прекрили неки густи и тамни облаци који су предсказивали дуге и тешке патње српског народа у годинама које долазе.

Над Урманицом, малим селом на рубу Пољанице, се те јесени 1914. године надвила тешка, оловна тишина, која није мирисала на јесење плодове, већ на стрепњу и страх. Ђорђе Стојковић, рођен у Урманици 1878. године, где је и живео, важио је за угледног домаћина. Читав свој живот посветио је својој породици и свом имању. Живео је скромно са својом женом Јаном и две кћери, Нацом и Достом, малим девојчицама од три и седам година. Имао је и сина Станоја, али га је опака болест узела још као дечкића, заувек урезавши ожиљак на његовом срцу.

Тога дана, стајао је на прагу своје капије обучен у војничку униформу. Његове очи, уобичајено уперене ка небу, навикнуте да прате лет орлова ка Облику и Гроту, сада су се задржале на лику своје Јане и двеју малених кћери које су се, попут уплашених птића, криле у мајчиним скутима. Док је преко рамена пребацивао војнички ранац, спреман да се придружи пешадијском пуку Моравске дивизије II позива, у ваздуху се осећао мирис неизвесности. Његове руке, чворновате и топле, су последњи пут пред полазак, миловале косу својих девојчица. Ђорђе није одлазио само као ратник, одлазио је као чувар живота који за собом оставља неузоране њиве и неутешну децу, носећи у грудима слику неба врањске околине као једину амајлију против онога што га чека на том путу, испоставиће се, дугом и претешком, преко албанских врлети и солунских кршева.

Заменивши сељачке опанке крутим војничким чизмама Ђорђе је, сада, као зрео човек у тридесет и шестој години, корачао у строју пешадијског пука, док му је грубо војничко одело Моравске дивизије стезало груди, подсећајући га сваким шавом на одговорност коју носи. Навикавање на војнички живот за Ђорђа није било само поново учење стројевог корака, већ непрестана унутрашња борба. Док је чистио пушку или стражарио у хладној ноћи, мисли су му непрестано бежале назад, ка топлом огњишту где је Јана самовала са девојчицама. Питао се ко ће им исећи дрва за зиму, ко ће поправити капију, и да ли су му кћери порасле за ових неколико месеци колико га нема. Сваки војнички сан био је проткан мирисом родног села и сликама кћери.

А онда су јесење кише 1915. године донеле мирис пораза. Фронт се ломио, а непријатељски обруч се стезао попут гвоздене песнице. Ђорђева јединица нашла се на судбинској линији Дебељак – Жеговац - Качаник 1 , оној страшној капији која је морала остати отворена како би се војска извукла. Ту, на тим каменитим висовима, Ђорђе је први пут видео сву суровост рата, не само кроз куршуме који су звиждали око ушију, већ и кроз лица својих другова, исцрпљених и смрзнутих, који су у очима носили исти онај страх за дом који је и он осећао.

Када се његова чета спустила ка Приштини, град је личио на кошницу пуну бола и неизвесности. Била је то последња станица пре него што ће пут наставити ка суровим албанским планинама. Стезао је свој ранац, а у рукама је осећао неку чудну снагу док је посматрао другове који су посртали и повређивали се на оштром камењу.

Ђорђе је у погледу локалног становништва осећао још једну, подмуклу опасност. Погледи који су их пратили са ћошкова и кровова били су оштри попут арнаутских ножева, пуни притајеног непријатељства. Чекали су тренутак слабости да би задали ударац у леђа.

Након три дана бдења у том људском мравињаку, дивизија је кренула према Лабљем селу где им је стигла наредба за одступање ка Албанији 2 . Тај пут није био марш, већ почетак дугог умирања. Киша се претворила у ледену суснежицу која је секла лице, а блато је до колена гутало цокуле и точкове. Баш ту, на том првом кораку ка албанском паклу, Ђорђева судбина исцелитеља почела је да се исписује. Један млади војник из његовог пука, исцрпљен и ошамућен глађу, саплео се о залеђени камен. Зачуо се крик који је пресекао туробну тишину колоне. Док су остали у журби и страху од непријатеља пролазили поред, Ђорђе је клекнуо у блато. Под прстима је осетио врелину повређене ноге која је пулсирала под кожом младића. Знао је да прелом ноге на овом путу значи сигурну смрт од зиме или арнаутске руке. У том тренутку, Ђорђе није видео само повређеног друга, видео је у њему свог прерано изгубљеног сина, видео је свако дете које би могло остати сироче. Његове руке, иако промрзле, постале су сигурне и мирне. Док је војска одмицала ка планинским врлетима, он је остао у позадини. Надљудским напором и упорношћу, успео је. Донео је војника до најближих санитетлија и они су преузели овог несретника.

Пут од Суве Реке, преко Ораховца и Ђаковице, претворио се у бесконачну траку очаја која је водила ка албанском месту Пука. Више није било фронта, већ само голи опстанак под небом које је сваког јутра бивало све теже и хладније. Ђорђе је корачао близу старешина. Видео је њихова наборана чела од бриге за оно мало преостале војске, али и од немоћи пред глађу која је почела да узима данак страшнији од непријатељског олова. Хлеб, та некада обична ствар са Ђорђеве трпезе у родној кући, постао је недостижна светиња која се од локалних мештана куповала по папреним ценама, последњим сребрњацима или комадима опреме.

Ноћи су биле најтеже. Спавали су на отвореном, збијени једни уз друге да сачувају последње мрвице телесне топлоте, док су у ретким кућама у којима би нашли конак, очи домаћина биле хладније од снега напољу. Из заседа, иза камених громада и са неприступачних литица, Арнаути су вребали сваки тренутак слабости. Нападали су мучки, не да би поразили војску, већ да би отели преосталу стоку, пушку или капут са леђа изнуреног војника.

У том спором и болном напредовању, где је сваки километар плаћан животима, Ђорђе је постао анђео чувар пешадијског пука. Људи су се саплитали, падали низ клизаве литице, тела су попуштала под теретом мраза. Ђорђе би, упркос сопственој изнурености, застајао код сваког ко би пао. Док је мраз пуцкетао у ваздуху, он би својим огрубелим длановима, који су били једини били топли у том леденом паклу, прихватао поломљене руке и угануте зглобове својих другова. Није било завоја, нити лекова. Ђорђе је користио сопствену снагу и вољу да умири болне крике. Старешине су често посматрале како овај скромни домаћин из Урманице, упркос томе што је и сам био сенка од човека, не дозвољава да иједан прелом постане смртна казна. Ђорђе се борио за сваки корак својих сабораца, знајући да онај ко једном легне у овај снег, више никада неће видети свој дом. 

Пут ка месту Пука није био пут, већ гробница под отвореним небом. Крај пута су лежали лешеви војника, поред њих цркнути волови и коњи чија су ребра вирила из снега. Често би, након пушкарања, Ђорђе остајао последњи на попришту, да би међу стенама пронашао рањене другове чије су кости попустиле.
Када су коначно, изнурени и на измаку снага, угледали обрисе Пуке, у срцима им се на трен јавила нада. Али, тамо их је сачекало ново разочарање. Уместо спаса, затекли су тек десетак пустих кућа, без живе душе, без ватре и без икаквог знака милости.

Крајем новембра, док је оштра зима већ увелико господарила планинама, пешадинци Моравске дивизије II позива су се, као сени, довукли до Скадра. Ту, крај зидина старог града, улогорили су се у влажној равници 3 . Напокон су добили мало хране. Ђорђе је, држећи у рукама тврду, осушену кору хлеба, пао на колена. Сузе, тешке и искрене, квасиле су му упале образе док је љубио ту тврду кору као да целива најсветију икону. У том тренутку, пред лицем Бога, Ђорђе се заклео: док год је он жив и док год под његовим кровом гори огњиште, ниједна мрвица хлеба никада неће бити бачена. Та заклетва, рођена у тешким мукама, постала је његов унутрашњи закон који ће касније, након рата, доследно спроводити, учећи своје кћери да је хлеб суво злато које се не сме оскрнавити.

Када су коначно стигли у Драч, град који је био последња капија између смрти и васкрсења, Ђорђе је са својим пешадијским пуком стао у ред за укрцавање 4 . Док се пењао уз дрвени мост брода, последњи пут је погледао ка планинама које су му нанеле толико бола и патњи и узеле му толико другова.

Пловидба ка Крфу и Солуну била је пловидба ка новом почетку, где ће Ђорђе, као прекаљени борац и исцелитељ, дочекати судбоносне дане реорганизације, спреман да сваку зараслу кост угради у темеље будуће победе на Добром Пољу.

Солунско сунце дочекало је Ђорђа и његове другове из пешадијског пука као топли мелем на ране које је Албанија урезала. У логорима око Микре и Зејтинлика, Ђорђе је присуствовао чуду, васкрсењу сопственог народа 5 . Оне бледе, изгладнеле сени које су изашле из драчких бродова, полако су поново постајале војска. Ђорђе је скинуо своју исцепану, од блата и барута скорелу униформу, и обукао нову, коју су савезници допремили. Док је загледао тек обучену униформу и проверавао нову француску пушку, у огледалу морске воде могао је видети прерано остарелог човека упалих очију и измученог
лица, али чије су руке остале чврсте и мирне.
​
Ипак, опоравак није био само у храни и одећи. Ђорђе је сваки дан проводио обучавајући се и вежбајући за нове тешке битке коју су следиле. Имао је воље и успевао је да пронађе снагу у себи, па је сваки слободан тренутак проводио помажући војним лекарима. Његова вештина као човека који "види кроз кожу" брзо се ширила. Док су други одмарали, често уз песму, Ђорђе је седео уз рањенике, масирајући им промрзле руке и ноге и враћајући им ишчашена рамена, увек са благошћу савесног човека.

За време боравка у Суруклију, опорављени српски војници свечано су, под ведрим небом, прославили Ђурђевдан. Славило се уз музику, игру и песму. Ђорђе је задивљено слушао говоре команданата. Међутим, времена за опуштање није било. Брзо их је пробудила српска труба која је објавила покрет на фронт. Ђорђев пешадијски пук кренуо је на положаје маршом дугим шездесетак километара. Проблема није било. Окрепљени и опорављени војници, вођени мислима о својим породицама и Србији, са лакоћом су газили километре. Снабдевање храном и осталим потребштинама је сада било добро организовано из Гуменџе. Рањеници и болесници су пребацивани у село Ливаде. Заузимање и утврђивање положаја заједно са француским војницима текло је по плану уз повремене провокације од стране Бугара. Бугарска војска је била распоређена и добро утврђена у ширини од скоро педесет километара и то у чак пет линија. Њихов задатак је био да бране Битољ. Главне тачке су им биле: Малка Ниџе, Кајмакчалан, Брод, кота 1212, кота 1050.

А онда је кренуло жестоко. Планина Ниџе позвала је на јуриш. Септембар 1916. године донео је пакао Кајмакчалана 6 . Прешло се у офанзиву. Током ноћи Моравска дивизија је заједно са Вардарском дивизијом жестоко кренула у у битку за Горничево и Малка Ниџе. Од почетка је добро кренуло. Већ изјутра, поједини бугарски војници почели су да напуштају своје ровове. Војници Моравске дивизије су кидисали на непријатеља. Горела је земља од силине напада. Ђорђе се, док је са својим саборцима грабио напред, непрестано освтао и мотрио на рањене борце. Кога код је уочио, прилазио је и очински помагао. Њихове погледе, препуне захвалности, заувек је запамтио. Након два дана непрестаних борби, Горничево је ослобођено. Избили су на највиши гребен Малка Ниџе. Непријатељки војници су бежали главом без обзира. Повлачили су се у потпуном нереду. Пешадија Моравске дивизије је наставила да гони Бугаре даље. Заузели су десну страну реке Брод, област око Петрског језера и Крушоград. Тек ту су се за тренутак зауставили. У редовима Моравске дивизије било је погинулих и доста рањених, али пуно мање од непријатеља.

Уследила је наредба за напад на врх Кајмакчалана, али у овом боју Моравска дивизија није учествовала. Она је држала заузете положаје у селима Добровени и Бач, где је и примила радостну вест да је бугарска војска збачена са Кајмакчалана. Први кутак отаџбине био је слободан. Немачка команда се жалила да је морал бугарских војника слаб. Како и не би када су испред себе имали српску војску.

Двадесет и четвртог септембра бугарска војска је у потпуности напустила Крушеград а онда се ту сместио штаб Моравске дивизије. Ту су сковали план и
руководили борбама на Црној Реци. Сада су непријатељске снаге предводили Немци. Борили су се заједно са Бугарима. Борбе на Црној Реци су биле исцрпљујуће и тешке. Неколико пута је непријатељ био потискиван а онда је успевао да се врати. Много је било погинулих и рањених. Ђорђе је одавно престао да броји борце са повређеним рукама и ногама којима је помогао. Били су то тешки дани. Ђорђева Моравска дивизија добијала је задатке за које је требало имати челичне живце и бескрајно стрпљење. Била је то језива игра са смрћу на неприступачном терену где се сваки педаљ плаћао крвљу. Одустати се није смело, а није се ни хтело ни могло. Коначно је средином новембра пробијена немачка одбрана борбом бајонетима прса у прса. Следећи циљ је био кота 1212 на јужном делу Селечке планине.

Почетак битке за коту 1212, борци Моравске дивизије су упамтили по изузетно лошем времену. Прва три дана била је густа магла и лила је киша. Као да је небо знало каква ће то борба бити. Оплакивало је пале српске ратнике, те неустрашиве борце за слободу. Да би се ослободила кота, морала се сећи непријатељска жица, упадати у ровове, борити се бајонетима, узимати муниција и оружје од непријатеља. Све су то српски борци издржали. Успели су. Седамнаестог новембра кота 1212 била је ослобођена. То је значило значајно слабљење одбране Битоља који је након два дана ослобођен. И дан данас одзвањају речи генерала Сараја које је Ђорђе и сваки његов саборац упамтио: „Срби, ви сте први отворили пут, ви сте, затим, први видели непријатеља у бекству и ваши напори су омогућили освајање Битоља.“ Битољ је пао, пут ка родној Србији постао је известан. Цена коју је српска војска платила, посебно Моравска дивизија, била је висока и болна. Страдало је 8911 војника. Своје кости су уклесали у српску слободу. Сахрањивани су свуда около: у Добровени, Пологу, Тепавцима, Сливници и другим местима. Касније су пребачени на Српско војничко гробље у Зејтинлику крај Солуна. 8

Следећи задатак пред српском војском и савезницима је била кота 1050 и потпуно овладавање Селачким планинама. Опет је било жестокох борби али и жестоког отпора. Моравска дивизија није успела да овлада Селачким планинама и у периоду до краја децембра 1916. Долшло је до стагнације на целом фронту који се претворио у рововски рат све до септембра 1918. године. 1917. годину, Моравска дивизија је провела на потезуод планине Сокол до Црне реке, у  дужини од неких двадесетак километара. Штаб Моравске дивизије је био на Грунишком Вису. Ђорђе је тада први пут помислио да се рат никада неће завршити. Под кожу му се увукао неки нови страх.

Средином јуна 1918. године, долази до смене француских генерала. За главног заповедника солунске војске постављен је генерал Франше Д'Епере. Он је одмах почео са припремама за пробијање Солунског фронта у чему је и успео.

Септембар 1918. године донео је дуго чекани пробој. На суровим висовима Доброг Поља, где се небо спајало са ватром артиљерије, Ђорђеви саборци, пешадинци, јуришали су ка слободи. У том силовитом налету, Ђорђе је учествовао у догађају који ће до краја живота препричавати као доказ да их је нека виша сила чувала на том тешком и неизвесном ратничком путу. Док су јуришали ка непријатељским положајима, налетели су право на непријатељски топ, који је могао у трену да их сатре. Утрнули од изненађења и страха, чекали су тај тренутак. Зачудо, топ је ћутао. Времена за размишљање није било. Јурнули су напред, право ка топу, па шта буде. Чекали су крај, али уместо смрти, догодило се чудо. Неколико граната је експлодирао близу, не повредивши ниједног српског борца. У диму и прашини, јурили су даље. Успели су чак и да заробе једног члана посаде. Ђорђе се само се прекрстио отресајући прашину са себе. Знао је да их
је сам Бог сачувао и да ће им тај исти Бог уз њихово пожртвовање, помоћи да протерају непријатеља и дочекају толико жељену слободу.
​

Глас о Ђорђу, војнику другог позива који је преживео немогуће, који је сопственим рукама спасио стотине ногу и руку својих другова, и који је преживео чудо на Добром Пољу, стигао је до самог врха команде. Једног дана, пред постројеним војницима, лично се појавио краљ Петар I Карађорђевић, онај стари, народни краљ којег су борци из милоште звали "Чика Пера". Корачајући полако и достојанствено, стао је испред строја. Настала је свечана тишина. Старешина је прозвао војника Ђорђа Стојковића да искорачи. Ђорђе, иако физички исцрпљен, у том тренутку као да је добио неку нову, невиђену снагу. Уместо да само погне главу и сачека одликовање, он је, вођен срцем и поштовањем према круни, урадио нешто што нико није очекивао. Треснуо је петама једну о другу, испрсио се у ставу мирно и, као да је цео живот био официр, а не сељак и обичан војник, поднео краљу кратак рапорт.

Краљ Петар, затечен овим непланираним војничким чином, на тренутак је застао, а у његовим очима појавила се искра изненађења.
„Војниче, ко те научио да тако рапортираш?“  упитао је краљ са благим осмехом.
​ Ђорђе, не мењајући чврст став, одговорио је мирно:
„Величанство, годинама ратујем, гледао сам и слушао како моје старешине то раде.“

​Краљ се насмешио осмехом који се виђа само код оних који у свом народу виде најрођеније. Потапшао је Ђорђа очински по рамену, а затим му чврсто, мушки стегао руку. Тај стисак руке био је Ђорђу вреднији од било ког блага. Тек тада, краљ му је на груди окачио Орден Светог Саве. Тај вредни комад метала, који се ретко додељивао обичним војницима, засијао је на Ђорђевим грудима као признање за његово пожртвовање и несебичну помоћ повређенима. Тренутак док је пред краљем поносно стајао, урезао се заувек у његовом сећању. Целог живота Ђорђе је са поносом препричавао тај догађај.

Након пробоја фронта, Моравска дивизија није више корачала, она је летела. Ђорђе и његови саборци, прекаљени у солунском огњу, грабили су кроз Србију таквом силином да су их савезничке јединице једва сустизале. Сваки пређени километар био је корак ближе кући, а мирис домаће земље давао им је снагу коју ни глад, ни умор више нису могли да спутају.
​
Када су се пред Ђорђем коначно указали познати обриси врањских брда и када је у даљини угледао дим са огњишта свога села, срце му је залупало јаче него под Кајмакчаланом. Сваки нерв у њему жудео је да скрене с пута, да потрчи ливадама ка Јани и кћерима, да их чврсто загрли. Али, Ђорђе је био војник Моравске дивизије. Непријатељ је био у одступању, а слобода се морала осигурати. Без застајања, прошли су поред Врања, остављајући своје куће по страни, гонећи окупатора неуморно, корак по корак, све док се пред њима нису указали обриси нишке тврђаве.

Тек тамо, у Нишу, граду који је годинама био симбол отпора, стигла је дуго чекана команда: „Вољно!“ Ђорђе је полако спустио пушку, ону коју је задужио пре четири дуге године. Тек тада, у нишкој равници, дозволио је себи да поново постане Ђорђе Стојковић, отац и домаћин. Погледао је у своје дланове, били су груби, испечени сунцем и ветром, али цели. Погледао је у Орден Светог Саве на својим грудима, а затим ка југу. Рат је био завршен, непријатељ протеран, а он је коначно могао да крене оним последњим, најмилијим путем, путем који води ка капији где га чекају Јана и две мале девојчице.

Када су ратне заставе коначно одложене, Ђорђе Стојковић се вратио у своју Урманицу. Али, кући се није вратио онај исти човек који је 1914. године прешао кућни праг. Године солунског крша, јуриша и гледања смрти у очи оставиле су трага. Ђорђе је постао озбиљнији, замишљенији, постао је шкрт на речима. Док су Јана и деца радосно облетала око њега, он је прионуо на посао, поправљајући оно што је време урушило.

Ипак, ратна слава га је пратила и у миру. Глас о Ђорђу, његовим вештим рукама и видарским способностима, проширио се целим врањским крајем брже од ветра. Пред његовом капијом почели су се окупљати људи, неко са ишчашеним куком, неко са поломљеном руком, сви тражећи спас од човека којег је краљ одликовао. Ђорђе никога није одбио. Без наплате, са истом оном посвећеношћу којом је видао другове на бојном пољу, он је наставио своју исцелитељску мисију, постајући народни лекар тамо где је медицина била предалеко.

Врхунац тог новог, мирнодопског живота и коначни доказ да је живот победио смрт, било је рођење његове треће кћери, Маре. У њеном плачу Ђорђе је коначно чуо од‌јек победе који је био јачи од свих топова. Док је у једној руци држао тек рођено дете, а другом благосиљао хлеб на столу, осећао је да долазе мирнији дани. Остао је упамћен не само као херој са Орденом Светог Саве, већ као човек који је у рату толико извештио своје руке, тако да су, док год су могле, веома успешно састављале оно што је живот поломио. Причао је да никада није сео за сто а да претходно није пољубио хлеб. У његовом дому се свака мрвица брижљиво сакупљала, јер је он најбоље знао колико је глад тешка. Знао је цену живота.

Нажалост, године које су уследиле нису биле баш тако спокојне. Обележило их је сиромаштво, тежак рад и поновни покушај душмана да узму слободу. Опет су Бугари, са немачким окупатором, на овим просторима чинили најстрашнија зверства и сејали страх. Ђорђе, тада већ остарео, чувао је своју породицу користећи искуство прекаљеног ратника. Годинама је крио свој Орден Светог Саве, по шталама, стоговима и таванима. Писани траг о томе, указ, као и ленту на ордену однео је вихор ратног времена. Нама, његовим потомцима, остао је само метални орден, оштећен али сачуван, да сведочи и подсећа на њега, његово јунаштво и чудесне исцелитељске моћи.