+381 62 514 566
Ђура Богојевац био је добровољац српске војске у Првом светском рату и један од људи чија је прича остала сачувана у локалном сећању становника Куле. Рођен је у Кули у Бачкој, али се у једном периоду живота налазио у Америци, одакле се, након избијања рата, вратио као добровољац да се бори на страни Србије.
Током рата провео је четири године у српској војсци. До краја рата напредовао је до чина наредника и командовао једним водом у чети под командом поручника Радованa Матејићa.
Посебно значајан тренутак у његовој биографији догодио се 16. новембра 1918. године, када је са српском војском ушао у своје родно место као ослободилац. Тај датум 16. новембар се данас обележава као Дан општине Кула.
Причa о Ђури Богојевцу занимљива је и зато што представља део шире историјске појаве. Током рата су се хиљаде Срба из Сједињених Америчких Држава и других земаља емиграције добровољно враћале у Европу како би се прикључиле српској војсци и учествовале у борби за ослобођење своје отаџбине.
Иако о његовом животу нема много сачуваних детаљних података, Ђура Богојевац се у локалној историји најчешће помиње управо кроз догађај повратка у Кулу 1918. године, када је, након година ратовања, у своје место дошао као војник и ослободилац.
О Ђури Богојевцу немам много писаних података. Оно што знам, највише сам чула из прича које нам је често причала наша кућна пријатељица Радмила Богојевац, чији је прадеда био управо Ђура Богојевац. Док смо били млађи, она је мени и својој деци, Луки и Јовани, мојим добрим другарима, радо препричавала приче о Ђури и његовом учешћу у рату. Ми смо те приче слушали са великом радозналошћу, покушавајући да замислимо како је изгледао његов живот и пут који је прошао.
Сећам се да је Рада често започињала причу о Ђури истим речима:
„У нашој породици се о Ђури увек причало са поштовањем. Говорили су да је био човек који је прошао пут какав мало ко може да замисли.“
Када је почео рат 1914. године, Ђура је био далеко од куће, у Америци. Кажу да није дуго размишљао. Када је чуо да је Србија нападнута, одлучио је да се врати. Путовао је дуго, бродом и возом, само да би стигао међу своје.
Али рат је већ био променио ток.
Његова јединица је касније морала да прође оно што су војници звали „албанска голгота“. Повлачили су се преко планина Албаније, кроз снег, глад и умор. У причама наших старих помињу се места кроз која су пролазили Призрен, Пећ, Андријевица, па даље преко планинских превоја према обали. Кажу да је много војника тада остало у снегу и да је Ђура касније говорио да је то био најтежи део рата.
Преживели су стигли до мора и одатле су бродовима превезени на Крф. На том острву су, говорило се у породици, војници први пут после дуго времена добили прави хлеб и топле чорбе. Ту су се опорављали у логорима око Гувије и Дасије. Крф је био место где је српска војска поново стала на ноге.
После неколико месеци опоравка, Ђурина јединица је пребачена на Солунски фронт. Искрцали су се у луци Солун, негде током 1916. године. Одатле су их послали у логоре северно од града, где су чекали распоред на линију фронта. Стари су говорили да су тамо учили нову тактику ратовања, заједно са француским и британским војницима.
Када је дошло време, Ђура и његов вод су послати према планинском масиву Ниџе, где се налазио врх Кајмакчалан. То место су војници звали „капија према отаџбини“.
Борбе су почеле у септембру 1916. године. Војници су се пели уз камените падине, под артиљеријском ватром. Кажу да су се ровови налазили тако близу да су војници понекад могли да чују разговор непријатеља. Логистика је била тешка, муниција и храна су се носиле на леђима или уз помоћ мазги. Ноћу су се јединице смењивале на положајима, а дању су покушавали да освоје сваки нови метар планине.
После дана жестоких борби, српска војска је успела да освоји врх Кајмакчалана. Говорило се да је тог дана планина била прекривена димом и маглом, али и сузама јер је победа скупо плаћена.
Након тога, борбе су се наставиле према Битољу. Српска војска је, заједно са савезницима, успела да ослободи град крајем 1916. године. У нашој породици су причали да је Ђура тада рекао да први пут после дуго времена осећа да је домовина близу.
Али рат се није завршио.
Следеће две године војници су провели на рововским положајима Солунског фронта. Помињала су се села око фронта Добровени, Скочивир, Старавина, па чак и мала планинска места где су војници правили заклоне од камена и земље. Живот на фронту био је тежак: хладне зиме, летње врућине, болести и стална неизвесност.
У тим годинама било је и мањих борби које историја ретко помиње, напади на ровове, извиђачке акције, покушаји пробоја. Војници су често проводили дане чекајући, а ноћи у патролама.
Тек 1918. године, када је почела велика офанзива савезника, фронт је коначно пробијен. Тада је почело брзо напредовање кроз Македонију и Србију.
Кажу да је Ђура тада ходао на челу свог вода као наредник. После свих година рата, коначно се враћао кући.
И тако је, 16. новембра 1918. године, ушао у своје родно место Кулу, не као младић који је отишао у свет, већ као војник који је прошао пола Европе и вратио се као ослободилац.
У породици су говорили да о рату никада није много причао. Само би понекад рекао:
„Најважније је да смо се вратили.“
Након повратка са Солунског фронта, Ђура Богојевац се вратио у своје родно место Кула, где је наставио миран породичан и друштвени живот. Ђура није био само војник, он је био друштвено активан грађанин који је своју енергију усмерио на изградњу заједнице. Оснивање фудбалског клуба „Хајдук“ из Куле симболизује његову жељу да кроз спорт и заједништво повеже људе у миру.
Миран живот прекинут је у априлу 1941. године када су Војводину окупирале силе Осовине. Подручје Бачке запосела је хортијевска Мађарска. У том периоду спровођене су репресивне мере према српском становништву, а нарочито су били изложени прогону угледни грађани, бивши војници и они који су могли представљати симбол отпора. Иако нема прецизних података о активном учешћу Ђуре Богојевца у ратним дејствима током Другог светског рата, може се претпоставити да је, као ветеран и препознатљива личност у заједници, био мета окупационих власти.
Окупатори су вршили масовна хапшења и убиства Срба одмах након уласка трупа, често изводећи људе из кућа без суђења. Према доступним подацима, Ђура Богојевац је током окупације Куле био међу првима који су стрељани од стране мађарске окупационе власти. Ова трагична судбина сведочи о тешком положају српског становништва у том периоду, али и о томе да су људи попут Ђуре, који су се већ једном борили за слободу своје земље, и у каснијим временима били препознати као симболи отпора и националног достојанства. Његова судбина је типична за многе солунске хероје који су у очима окупатора из 1941. представљали непокориви дух српског народа који је једном већ поразио њихове претходнике на Бојном пољу.
Израда мапе кретања српске војске 1916-1918 у дигиталном алату Google Maps – My Maps
Да бих лакше пратила пут којим се кретала Ђурина јединица током рата, користила сам дигитални алат Google Maps – My Maps и направила мапу на којој сам повезала његову личну причу са кретањем дивизије и пука од повлачења преко Албаније, боравка на Крфу, до Солунског фронта и даљег напредовања, а у наставку рада представљам ту мапу са најважнијим тачкама тог пута. Прилажем и линк путем којег се може доћи до онлајн мапе коју сам креирала.
Линк до мапе:
https://www.google.com/maps/d/u/5/edit?mid=1Al_32F_6i2O6Dig5Fo3cb_-bBzGE1TE&usp=sharing
Слика 1. Мапа кретања српске војске 1916-1918
Мапу сам креирала на следећи начин: У дигиталном алату за креирање мапа Google Maps – My Maps сам прво одредила хронолошке тачке кретања:
Слика 2. Хронолошке тачке кретања
Слика 3. Кретање од места до места
За сваку тачку односно место, одредила сам опис и приложила слику тог места из периода од 1916 – 1918. године. Када се кликне на ту тачку на мапи, можете прочитати опис догађаја на том месту и видети слику.
На основу ове мапе, креирала сам и једну илустровану, у алатки за истраживање NotebookLM.
На исти начин сам креирала и насловну страницу овог рада.
Слика 4. Илустрована мапа кретања српске војске 1916-1918
Уз овај рад прилажем и један штампани додатак који сам израдила у дигиталном алату Microsoft Publisher, где сам креирала четворолисни часопис у винтиџ стилу, налик старим новинама из периода Првог светског рата. Најпре сам одабрала одговарајући распоред страница (четири стране), а затим сам текст приче о Ђури Богојевцу распоредила по целинама. У рад сам укључила и мапу коју сам претходно израдила у Google Maps – My Maps, чиме сам повезала текстуални и визуелни приказ кретања српске војске. На крају сам све елементе ускладила тако да рад подсећа на историјске новине и буде прегледан и занимљив за читање.
Слушајући приче о Ђури Богојевцу и путу који је прошао током рата, почела сам другачије да размишљам о историји. До тада су ми многе битке и догађаји из Првог светског рата били само лекције из уџбеника. Међутим, када се једна таква прича исприча кроз живот једног човека који је део историје мог места и наших пријатеља, све постаје много стварније.
Највише ме је погодила помисао да је Ђура био далеко од куће, у Америци, а ипак је одлучио да се врати и бори за своју земљу. Данас ми често узимамо слободу здраво за готово, идемо у школу, дружимо се, планирамо будућност а ретко размишљамо колико је људи морало да жртвује свој мир, здравље или чак живот да бисмо ми данас живели у слободној земљи.
Посебно ме је дирнула прича о повлачењу преко Албаније и каснијем повратку на фронт. Замишљам колико је било тешко пролазити кроз планине, глад и хладноћу, а ипак наставити да се бориш. То показује колико су ти људи веровали у идеју слободе и колико им је значила њихова домовина.
Битка на Кајмакчалану за мене више није само датум из историје. Сада је видим као симбол упорности и жртве. Ти војници су се пењали уз планину знајући да можда неће преживети, али су ипак ишли напред јер су веровали да се боре за нешто веће од себе.
Ова прича ме је научила да слобода није нешто што се подразумева. Она је резултат храбрости и жртве многих људи пре нас. Због тога мислим да је важно да памтимо њихове приче и да их преносимо даље, јер нам оне помажу да разумемо ко смо и колико вреди мир и слобода које данас имамо.
Ученик: Патрициа Војчена I-пс
Професор: Јелена Клицов
Школа: Средња медицинска школа „Др Ружица Рип“ Сомбор
