+381 62 514 566

„ Да се чује ... да се чува ... да се памти ... “

ДЕТИЊСТВО И ОДЛАЗАК У АМЕРИКУ

Јован (Тодор) Вујовић рођен је 1885. године у селу Тодорићи, Општина Билећа, садашња Република Српска. Родитељи су му били Тодор и Плана. Имао је брата Стевана и сестру Петрушу, a брат Крсто је умро. По причама потомака био је преке нарави, кад се наљути бежали су му с очију, али је био мек као душа, доброг срца.

Јован, најспособнији од деце у породици, одлучио се да „трбухом за крухом“ крене у Америку 1906. године и омогући породици и себи бољи живот. Тамо је радио у руднику са црнцима на копању подземне железнице. Са њима је пио из исте флаше пиће, што их је изненадило, јер их је белац гледао као људе, па су му одушевљено рекли да више ништа не копа, они ће уместо њега. Због познавања језика и својих способности касније је био предрадник. Почео је да ствара себи угодан живот.

Уследио је позив Николе Тесле и Михајла Пупина, председника српске организације у Америци и Канади, да се сви Срби као добровољци прикључе српској војсци у одбрани отаџбине. Мој чукундеда Јован је говорио да су наши исељеници имали дубоко усађено веровање да су православна вера и држава, звезда водиља. Спаковао је своје ствари и вратио се назад да се бори на Солунском фронту. Он је био спреман да изгуби живот за одбрану државе и вере.

Слика 1. Извор: https://picryl.com/media/1885-special-karte-von-bosnien-der-herzegowina-dem-furstenthum-montenegro-und-71776f

ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Централне силе (Немачка и Аустроугарска, а касније Бугарска и Османско царство) су желеле нову поделу света, а силе Атанте (Француска, Русија, Уједињено Краљевство, Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора, касније Италија, Румунија, САД, Грчка и Кина) нису хтеле да се мења светски поредак, па је све било спремно за рат. Чекао се само повод.

У Сарајеву, 28.06.1914. године на Видовдан, Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију. Аустроугарска је окривила Србију и 28.07.1914. године јој је телеграмом објавила рат.

Србија, као прва жртва агресије Централних сила, била је најмањи учесник у светском сукобу са 4,5 милиона становника.

У саставу српске војске било је око 400.000 војника, а у саставу аустроугарске војске 700.000. До краја рата Србија је кроз војну обавезу мобилисала огроман број становника. Врховни командант српске војске је био регент (вршилац владарских овлашћења) принц Александар Карађорђевић (претходно се са престола повукао краљ Петар I Карађорђевић).

Уследиле су битке: Церска (август 1914. - прва победа Србије и савезника сила Атланте), Дринска (септембар 1914. – пораз српске војске и повлачење у Ваљево), Колубарска (новембар 1914. - велика победа српске војске). Због великих губитака војника и недостатка муниције, српска војска је била приморана да се повлачи.

Почетком октобра 1915. године Србију су напале Немачка и Аустроугарска. Непријатељ је имао више људи и бољу опрему па је територија окупирана. Српска врховна команда је направила план повлачења војске на територију Грчке, где би сачекали помоћ савезника Атанте да се преостала српска војска реорганизизује, одмори, залечи ране, наоружа на Крфу, а затим пребаци на Солунски фронт, који је већ био отворен.

Међутим, Бугарска је напала Србију и пресекла пут војницима. Врховна команда доноси одлуку да се повлачење настави са Косова, али тежим путем, кроз завејане планине Црне Горе и Албаније, до Валоне. На том путу су била масовна страдања позната као „Албанска голгота “.

Правци повлачења српске војске у три колоне:

Преко Црне Горе - Пећ, Андријевица, Подгорица, Скадар
Преко Албаније - Призрен, Љум Кула, Спис, Флети, Пука, Скадар, Љеш, Драч
Преко Албаније - Призрен, Пишкопеја, Дебар, Елбасан, Драч, Валона

Слика 2. Правци повлачења војске „Тамо далеко”

ДОБРОВОЉАЦ

Ослабљеној српској војсци је требало људи. Позвани су добровољци из целог света. На списку српских добровољаца из прекоморских земаља 1912-1918 из општине Билећа се налази и Вујовић Јован Тодоров, мој чукундеда.

Јованов син, Милован ми је пренео очева сећања на ратне године и недаће српске војске. Чим је почео рат, Јован је кренуо у одбрану Србије и Црне Горе, првим вапором, бродом на пару, са Србима Бокељима да се придружи у борби против Аустроугарске која је напала Србију, а Црна Гора се прикључила рату. Срби су знали да нема довољно војске у Црној Гори која би бранила границу према Аустоугарској. Билећа је била важан војни центар на граници према Црној Гори.

Многи бродови су потопљени, али Јован је успео да доплови. Искрцали су се на неко острво. Кад су чули да их јури подморница, Херцеговци су отворили флашу пића и певали, па шта буде. Распоредили су се да бране отаџбину. Бокељи су бранили границу од мора до Требиња, од Аустроуграске. Требињци су бранили Требиње, Билећани Билећу итд. На Мојковцу је био војвода Вукотић. Јован је долазио на границу да испита шта се дешава. Ту се сретао са аустроугарским војним патролама. Да га не би убили, мудро и покорно се повукао у страну, а они су пролазили. Јован се враћао са подацима.

Савезници су јавили да су Бугари пресекли пут српској војсци ка Грчкој и да ће војска морати преко Црне Горе и Албаније у Грчку, ка Солуну. За то време и даље трају крваве борбе на херцеговачком фронту, али о томе се мало зна. Краљ Никола у Црној Гори издаје савезнике, пушта аустроуграску војску од мора и објављује капитулацију. Тада су сви положили оружје, осим Вукотића који је у договору са српском командом бранио пут од Мојковца и Подгорице ка Скадру и Албанији, да га аустроугарска војска не пресече док прође српска војска и избеглице. Војвода Вукотић је, када је прошла српска војка, положио оружје и био је заробљен.

Јован је причао да они на ратишту нису имали информације о капитулацији и предаји оружја, нити је неко бринуо о њима. Борили су се до јануара, 1916. на граници. Кад су видели да су до Требиња дошли Аустроугари, скупили су се ко год је могао и у борби за живот, трчећим кораком, без душе, стигли су на мост на реци Бојани. Мост је већ био окупиран. Емисари са белим марамама су наредили аустроугарским војницима да се склоне од моста, сложе пушке, поставе митраљесце и удаље се. Али, Требињцима је одсечен пут. Тада су 134 добровољца Требињца, који су бранили границу, обешени. Исто би било и са Јованом да нису претходно побегли и стигли српску војску у Скадру.

На Скадру су се срели са регентом Александром Карађорђевићем. Он је покушавао да обезбеди помоћ савезника. Послао је и писмо руском цару који је упозорио савезнике да ако не помогну српској војсци, Русија ће склопити мир са Немачком. Уважен је захтев. Савезници су обећали да ће прихватити српску војску на Крфу и збринути је.

Заједно са српском војском Јован је чекао савезничке бродове. На Скадру их није дочекала обећана помоћ, ни храна. Многи су занемоћали и нису могли да крену даље. Бродови нису могли од подморница да приђу обали, него су кренули према Валони. Колона војске је морала да пешачи. Јован је са војском наставио још мукотрпнији ход према Валони.

Пут је био прожет страхотама глади, немаштине, природним препрекама, рекама и барама. Хладна зима 1916. године, надошле реке, мочварно тло па су многи ту изгубили животе. Есад-паша је обећао Србима да неће против њих ратовати. Међутим, Албанци се нису тога придржавали. У колони су убијали људе и пљачкали их. Настављена је голгота српке војске и избеглица. Људи су умирали од глади и хладноће. Јадни, голи и боси вукли су се кроз непроходне путеве Албаније. Јован је дао свој златни прстен Албанцу у замену за један килограм брашна од кога је испекао короман (брашно и вода, испечено, тврдо). Тај короман је Јовану спасио живот да не умре од глади у маршу какав историја није забележила.

Албанска обала није била погодна за прилаз бродова и пребацивање гладних и измучених људи, па је српска војска пешачила дуж обале од Драча до Валоне. Сачекали су их италијански бродови који су у пратњи француских бродова, као заштитника од подмормица, пребацили српску војску на Крф.

Српска војска је стигла на Крф у периоду између 15. јануара 1916. године и 23. фебруара 1916. године. На Крфу „острву спаса“, је уследио опоравак војске. Шатори су били распоређени по воћњацима и маслињацима. Ту је вршена тријажа да се види ко може брзо да се опорави и прикључи на фронту. Они који су били у најтежем стању, пребачени су на острво Видо. Умирали су многи од људи који су препешачили пут. Сахрањено је 1200 српских војника. Када није било више могућности да се сахрањују, баркама су вожени на пучину Јонског мора где су бачени. То је опевано у песми „Плава гробница“ Милутина Бојића, који је и сам са српском војском прешао Албанију до Крфа:

„ Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... “

На Крфу су војници, добровољци и Јован добили нове униформе и оружје. Опоравили су се. Показали су дисциплину и никада нису убрали воће или маслину, ако им газда није дозволио. Многи од тих Грка домаћина, у част војницима, нису више орали те плацеве. Данас се на Крфу могу чути српске речи: тата, хлеб, кућа и добро.

Потпуковник Војин Поповић – Војвода Вук је окупио преживеле и пристигле добровољце након повлачења преко Албаније. Јован је у пролеће 1916. године кренуо на Солунски фронт са првим јединицама опорављене српске војске, под командом Војводе Вука. До јесени су им се прикључиле и остале јединице. У луци код Солуна су имали обуку, Французи су им дали летње униформе, а на планинама које су освајали је било хладно.

Наша команда је схватила да је пут ка Битољу пресечен па су донели одлуку да се крене преко Кајмакчалана. Добровољачки одред и Јован су били распоређени на Солунском фронту до француских чета. Добровољци су добили најтежи задатак да се боре на Кајмакчалану, каменитом брду без растиња, где су Бугари држали одступнице топовима и митраљеским гнездима. По наређењу су кренули на Кајмакчалан. Иза њих су им носили оружје. Стигли су добровољци, преузели ровове од уморне, измучене војске на положајима која се одмах повукла и отишла на опоравак. Међутим, добровољци схватају да они са оружјем још нису стигли. На том положају су се водиле борбе. Јован је причао како су Бугари били крволоци. Они су по мраку, киши и ветру ускакали у српске ровове и хватали их за гуше. Решено је да се Кајмакчалан освоји. Урађена је артиљеријска припрема, па су добровољци кренули да освајају положаје које су држали Бугари.

Слика 3. Јованова Албанска голгота и долазак на Кајмакчалан

Прва победа над бугарском војском је била на Горничеву, а затим и на Кајмакчалану, чиме је освојен врх планине Ниџа назван „Капија слободе“, а српска војска је поново крочила на територију своје земље. По цену великих губитака пробијен је фронт на Кајмакчалану. Први су котом овладали добровољци. Јован је рањен. Метак му је прошао кроз горњи део плућа и изашао на плећа. Сматран је лакше рањеним. Заједно са осталим рањеницима је пребачен у солунску луку. Иако рањени, ишли су стројевим кораком на запрепашћење Француза, одакле им толико снаге. Јован је знао елементе енглеског језика па је у болници под шаторима био преводилац. Рањеницима је преводио упутства лекара шта и како да раде. Француски војници су их даље транспортовали у Бизерту где су лечени.

Слика 4. Војна болница

Након излечења Јован се из Бизерте вратио на Солунски фронт, али не више у Добровољачку јединицу, него у редовну српску војску, јер су због великих губитака расформирани неки батаљони и пукови. Расформиран је и Добровољачи одред, чиме је према И. Петровићу уклоњен траг о добровољцима.

Јован је учествовао у пробоју Солунског фронта 1918. године. Напад је почео на правцу Добро поље – Ветерник – Козјак, где је српска војска успела да пробије непријатељске линије које су држале Немачка и Бугарска. Уследиле су рововске битке на фронту све до септембра 1918. године када се десио одлучујући напад и пробој фронта. Српска војска је напредовала толико брзо да је француска коњица једва успевала да је прати. Чистили су све испред себе. Јован и српска војска су са савезницима ослободили Штип и Скопље, а затим Ниш, па Београд. Пут до Београда трајао је 46 дана.

Слика 5. Пробој Солунског фронта, https://savezpotomaka.rs/prvi-svetski-rat/

Последице пробоја Солунског фронта су биле потписивање капитулације Централних сила. Прво излазак Бугарске из рата 29. септембра, затим Турске 30. октобра, па Аустроугарске 03. новембра и на крају Немачке 11. новембра 1918. године у 11 часова.
Завршен је највећи и најразорнији рат у историји. У рату је учествовало 36 земаља са 70 милиона људи, од којих је погинуло 10 милиона. Јован је преживео!

ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Учесницима рата, припадницима српске војске и добровољцима, који су прешли Албанију, додељено је одликовање Албанска споменица, указом краља Александра од 06. новембра 1921. године. Споменица на себи има двоглавог орла, лик краља Александра и натпис „Својим ратним друговима Александар“, а на полеђини је натпис „За верност отаџбини“.

Слика 6. Албанска споменица

После Другог светског рата судбина је била сурова према носиоцима Албанске споменице. Најчешће су проглашавани за народне непријатеље. Из тог разлога многи су споменице крили на таванима или их уништавали.

Јован је добио Албанску споменицу, али и посебно одликовање Карађорђеву звезду, чије је решење изгубио, а није хтео ни да се зна за то.

После рата, Јован се враћа у Херцеговину у своје родно место. Тамо заснива породицу.

Указом краља Александра Карађорђевића сваки солунски добровољац је добио плодну земљу да је насели и обрађује. Јован је прво земљу добио у Банату, али је због лоше воде одбио и вратио се у Херцеговину. Тражио је земљу у Бачкој, село Вајска, у ком је имао познанике.

На сајту Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца се налазе подаци о мом чукундеди.

Из Билеће је са породицом возом дошао 1935. године у Вајску. Били су смештени испод шупе једног рођака док нису саградили своју кућу.

Убрзо је почео Други светски рат. Јован је са породицом поново протеран у Херцеговину, до 1945. године када се враћају у Вајску. Били су сиромашни. Бавили су се земљорадњом. Дружили су се уз песму. Жене су преле вуну, омладина је ишла на посело, момци певали гангу толико гласно да се лампа угаси од јачине. Јован је иза себе оставио осморо деце, 20 унучади, 41 праунуче и 34 чукунунучади.

Слика 7. Јован са породицом

Солунски добровољац Јован добио је почасно гробно место у Вајској, на уласку у сеоско гробље. Ту је сахрањен са супругом.

Слика 8. Гробно место Јована Вујовића, село Вајска

Да би се сачувало сећање на претке који су нам омогућили слободу, у Вајској су 2021. године потомци подигли спомен чесму са именима солунских бораца досељених у ово село. Ту је и име мог чукундеде Вујовић Јована.

Слика 9. Моја посета спомен чесми, април 2026.

РЕЧ АУТОРА

Мој чукундеда није био само добровољац, он је мој јунак са Солунског фронта који је бранио слободу свих нас. Поносан сам што мојим венама тече његова крв. Овај рад је само први корак у упознавању његове храбрости. Чуваћу сећање на њега како би и моји потомци једног дана са истим поносом изговарали његово име ЈОВАН ВУЈОВИЋ!

Жеља ми је да једног дана прођем стазама којима је он корачао и да видим места на којима је борио. Тек тада ћу моћи потпуно да разумем колико је заиста велика била његова жртва за нашу отаџбину. До тада ћу носити његово наслеђе као најлепши орден у срцу. Трудићу се да будем достојан потомак овог великог борца.

ЛИТЕРАТУРА

„Тамо далеко“ Љ. Сарамандић, Н. Максимовић, Београд, 2006.
„Американци-српски добровољци из САД (1914-1918)“ М. Мицић, Банатски Културни центар, Ново Милошево.
„Српски добровољци из Херцеговине и Босне 1912-1918 а. Прекоморске земље“ И. Петровић, Нови Сад, 2010.
„Поменик светих србских ратника 1912-1918 а. Прекоморске земље“ И. Петровић, Нови Сад, 2005.
„Српски добровољци и Солунски фронт“, М. Гулић, Институт за савремену историју, Београд, Историјски часопис, стр. 401-442,
„Први светски рат: 100 година касније“, потпуковник др Д. Денда, Војноисторијски гласник – посебно издање
„Битка на Кајмакчалану. Септембар 1916. године“ И Гојковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2022.
„Српска војска 1914-1918 (бројно стање, организација, формација и опремљеност)“, потпуковник др Д. Денда, Војноисторијски гласник- посебно издање
„Италијански морнари за српску војску. Залог хуманости у одисеји пакла (1915-1916), М.Михајловић, Чигоја штампа, Београд, 2017.
„Српски добровољачки покрет у Великом рату (1914-1918), др М. Мицић, Секретаријат за културу и информисање АП Војводине Нови Сад
Антологија српске књижевности „Српска трилогија“, књига трећа, Стеван Јаковљевић, 2009.
Породична архива породице Вујовић, сећање пренето усменим предањем. мр Милован Вујовић, син солунског борца Јована, Ветерник, фебруар, 2026.
Бојана Меловић, ћерка солунског борца Јована, Ветерник, фебруар, 2026.