+381 62 514 566
Овај рад посвећен је Крсти Соколовићу, војнику и телеграфисти српске војске у Првом светском рату. На основу његовог ратног дневника и доступних извора приказан је пут једног обичног, али истрајног човека кроз ратне године, Албанску голготу, опоравак на Крфу и службу на Солунском фронту. Посебна пажња усмерена је на значај његове телеграфске службе и дневника као сведочанства о рату. Циљ рада је да покаже да се јунаштво не огледа само у великим биткама, већ и у одговорности, издржљивости и чувању сећања.
Када говоримо о јунацима из Првог светског рата увек се истичу војсковође којима се приписују победе у великим биткама. Међутим, иза сваке победе и сваког историјског догађаја стајали су обични људи који су били спремни да дају све за своју земљу, а да нису тражили ишта заузврат. Војници су често падали у заборав без споменика или гроба. Они су изнели најтеже године страдања српског народа. Из тог разлога сам одлучила да пишем о мање познатом човеку, који није пао у заборав због својих личних записа. Мој јунак са Солунског фронта јесте Крста Соколовић, војник и телеграфиста српске војске у служби Степе Степановића. За време службе је готово свакодневно водио дневник у којем је бележио своја ратна искуства, размишљања, свакодневицу, али и најважније информације са фронтова које је добијао. Његови записи нису имали намеру да постану историјски документи, већ као лична потреба да се сачувају сећања и догађаји из тешких времена. Разлог зашто сам за тему свог рада изабрала Крсту Соколовића јесте жеља да сагледам Први светски рат из другачијег угла из угла једног обичног војника, а не из историјских чињеница и статистике. Његов дневник пружио ми је увид у свакодневни живот једног телеграфисте и приказао рат из другачијег угла. 
Крста Соколовић
Он је представио рат као један тежак, дуготрајан догађај који је код војника свакодневно будио страх и несигурност, али и наду и веру при свакој победи и напредовању на фронту. Крста Соколовић је имао посебан значај као хроничар, јер су његови дневници веома педантно и темељито писани. Он није писао само о својој дивизији, већ и о свим дешавањима у Србији и у савезничким линијама. Његова служба је подразумевала велику одговорност, сталну изложеност разним опасностима и присуство важних војних дешавања. Иако физички није био рањен током рата, рат је на њега оставио дубоки траг, што се јасно види из записа, који су вођени од 1. септембра 1914. године све до 22. октобра 1916. године, а затим и са краћим прекидима до марта 1917. године. Управо та чињеница о неисписаном дневнику и празним страницама у том периоду нам говори о превеликом напору, тежини и дуготрајности ратног искуства.
Циљ овог рада није само да прикаже биографију Крсте Соколовића, већ и да, на основу његовог дневника и доступних историјских извора, реконструише његов ратни пут: од одласка у рат, преко Албанске голготе и Крфа, до Солунског фронта и школовања у Францусkoj. Кроз ту реконструкцију биће приказано како је изгледао живот једног обичног човека и зашто је важно да овакве личне приче не падну у заборав. Управо сам кроз овај рад схватила да јунаштво није само у првим редовима фронта, већ и у тишини и истрајности да се извршава дужност и у најтежим тренуцима на фронту. Зато овај рад није само прича о једном војнику са Солунског фронта, већ и покушај да се сачува сећање на људе као што је Крста Соколовић, чија храброст и истрајност заслужују да не буду заборављени.
Почетком двадесетог века живот типичног човека у Србији био је испуњен тешким радом, скромношћу и снажном повезаношћу са породицом и заједницом. Србија је због претходних ратова била веома осиромашена и исцрпљена што је знатно утицало на квалитет живота људи. Држава је у том периоду била претежно пољопривредна земља у којој је већина људи живела на селу. Претежна занимања била су земљорадња и сточарство, где су углавном производили за своје потребе и мањи део за продају. Вишак производа, као што су поврће, воће и млеко продавали су викендом на пијаци како би допунили кућни буџет. Поред земљорадње на селу, људи из града бавили су се и занатима и административним пословима у већем броју. Веома цењени били су чиновници и банкари, што указује да се углавном мали број становника школовао. Људима је дан почињао рано ујутру, а посао је трајао до мрака. Радило се много, али се упркост томе живело скромно. Породица је имала централно место у животу човека. У већини случајева је више генерација живело у истој кући, а међусобна помоћ и солидарност су биле неопходне за опстанак једне породице. Деца су од малена учена да поштују старије и брину о својој породици, у духу традиционалних српских вредности. Школовање је у том периоду било не толико често за ниже слојеве. Људи који су живели у граду су имали већу шансу да се школују, него они ван града. У то време школа се јако ценила и већина њих је тежила да своју децу пошаљу на школовање. Средње школе и факултети су се углавном налазили у градовима. Градови су били мањи него данас и представљали су важна места за образовање, трговине и културни развој државе. Истовремено, сећање на претходне ратове и борбе за ослобођење од Османлија и Аустроугара је у младима будило све снажније осећаје и потребу да бране отаџбину. Зато се одлазак у војску није сматрао као обавеза, већ морална дужност младог човека и част његове породице. 
Бела Паланка почетком 20. века – варош у којој је Крста Соколовић провео детињство и младост.
У таквом друштву је одрастао и Крста Соколовић, један од многих младих људи који је свакодневни миран живот прекинуло избијање новог рата. Живот мог хероја са Солунског фронта почиње у једној малој вароши на југу Србије. У Белој Паланци рођен је 28. августа 1891. године као прво дете Маринка и Софије, рођене Јаничић, по имену Крста. Три године после добија и брата Драгутина, а 1900. године и трећег брата, Рајка. Крста потиче из породице средњег имовинског стања. Његова породица је живела у самом центру вароши где ће касније управљати хотелом Соколовић, који ће нажалост бити одузет после Другог светског рата процесом национализације. Његов отац био је трговац, а мајка домаћица што је породици омогућавало пристојан живот. Маринко и Софија нису били школовани, али су знали значај и предности образовања које може пружити њиховој деци, па су школовали сво троје деце све до избијања Првог светског рата. Крста је стигао до последње године студија, а Драгутин је завршио прву годину факултета. Одрастао је у патријархалној породици уз оца који је био веома строг и захтеван. Крста, као прворођено дете одгајан је да после оца преузме одговорност за мајку и браћу. Завршио је основну школу у Белој Паланци са добрим успехом. Отац га је веома младог упутио у Ниш на даље школовање, где је похађао и завршио Прву нишку гимназију ,,Стеван Сремац”. Гимназију је завршио са врло добрим успехом, што је у то време било изузетно постигнуће. Након завршетка средње школе 1910. године, само неколико месеци касније, умире му отац, што оставља дубок траг на њега. Смрт оца је оставила дубок траг и изазвала бројне материјалне проблеме, па је мајка Софија била приморана да сама обезбеди школовање својих синова. Упркос томе, Крста одлази на студије у Београд, где уписује Правни факултет и стиже до завршне године студија, када избија Први светски рат. Крста, као човек који је још у детињству васпитаван да поштује и воли своју земљу, добровољно се пријављује у војну службу и одустаје од студија.
Непосредно пре избијања Првог светског рата, политичка ситуација у Европи и на Балкану била је веома напета. Из балканских ратова Србија је изашла као победник, али су се односи са Аустроугарском погоршали. Аустроугарска је тежила проширењу на Балканско полуострво и стрпљиво чекала повод. Прилика се указала након атентата у Сарајеву 28. јуна 1914. године у ком је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. У Србији је дошло до општег немира и кризе. Народ је очекивао званичну потврду о почетку рата.
Крста је у том тренутку био апсолвент на факултету са кога је одустао. Био је свестан да Србија мора да се брани од далеко снажнијег и већег непријатеља, па се одмах пријавио као добровољац. Због личног образовања није био распоређен на првој линији фронта као обичан војник. Команданти српске војске имали су јасну визију да након рата треба да остану образовани људи који ће водити земљу, због чега Крста није био распоређен у прве борбене редове, већ у телеграфску службу. Ратне дане провео је са својим пријатељем, а касније и кумом, доктором Николом Банковићем. Према подацима из његовог дневника, Крста Соколовић је 1. септембра 1914. године био стациониран у Богатићу. Управо ту је ступио у службу и започео свој ратни пут као телеграфиста. У том периоду српска војска се кретала кроз различита места западне Србије, у складу са развојем фронта и организацијом јединица. Највећи извор информација за кретање је његов дневник у ком је сваког дана уносио место, датум и време. Захваљујући тим белешкама данас је могуће веома прецизно исцртати његово кретање и разумети како је изгледао живот једног војника у том периоду.
Почетком рата Крста бележи у свом дневнику следеће речи: ,,На целом крилу код Бановог брда води се борба. Јутрос од 3.50 сати чује се непрекидан пуцањ.” Овим речима показује да је од самог почетка ситуација била веома неизвесна. За већину младих људи који су тек ступили у војску, ово је био први доживљај рата и свих неприлика које он доноси. Овај дневник нам помаже да схватимо да рат није само пар битака које учимо на часу већ борбе и бомбардовања које се свакодневно одвијају без престанка. Током ноћи добили су наређење за повлачење због непријатељских напада, али његова јединица тек у 13:00 часова креће ка Липолисту. У периоду боравка у том месту записивао је све информације које је примао путем телеграфа или од својих наредника, због тога имамо тачан број потрошњи муниције и број погинулих људи на његовом али и осталим фронтовима. Такође је бележио догађаје које је доживео ван свог фронта. У његовом дневнику забележен је податак да се велики број Срба који су се борили на супротној страни предаје 19. септембра 1914. године. Најпознатији међу њима био је Лазар Бајић, шурак Павла Јуришића. Поред оваквих догађаја бележио је и јунаштва наших војника, па је тако 18. септембра 1914. године његов саборац Милан Тулепалин препливао Дунав, прошао поред аустриских војника, ушао у команду где је украо и помешао писма и прокламације и непримећено се вратио у штаб. Верујем да бисмо, да Крста Соколовић ово није оставио у запису, заувек остали ускраћени за сазнање о оваквим јунацима и догађајима који су се одигравали на нашем ратишту. У Липолисту су боравили до 17. октобра 1914. године, када је дошло до даљег померања. Око 10:30 часова полазе из Липолиста и пролазе кроз Добрић и Поцерски Метковић, да би у 18:00 часова стигли у Варну, где су преноћили. Крста у свој дневник није уносио лична размишљања или запажања, али је на овом путу између Липолиста и Слатине забележио ,,Успут збег до збег, коњи изнурени попадали, плач деце...” . Чиме је у неколико кратких речи дочарао сву тежину и трагедију повлачења, остављајући снажан утисак о страдању народа и војске које се не може у потпуности описати. Нису се дуго задржали у Слатини, јер њега и још тројицу телеграфиста шаљу око 19 часова да пођу за Бојићем. Сутрадан настављају пут, али колима. Због својих дужности пролазе кроз мања места где су углавном правили паузе, прошли су кроз Метлић, Накучане и Белотић, а пред сам мрак стижу у Велики Бошњак, данашње Драгиње. У овом насељу су били стационирани једну седмицу. Наређен им је покрет за Коцељево и стижу око 16:30 часова, где је oн одмах одређен на службу. У једној малој соби боравило је њих седморо – ту су спавали и истовремено дежурали на два телефона, јављајући се на сваки позив. Пре подне имао је време за одмор, а око два поподне кренули су на пут за Уб, али се пут одужио због великог броја избеглог народа. Целе ноћи су путовали и тек сутрадан око шест сати пре подне стигли. Истог дана, 29. октобра 1914. године добијају наређење за одлазак у Лазаревац. Ишли су пешака до Лајковца, а затим возом до Лазаревца, где се стационирају на пољу иза насеља. Дана 2. новембра 1914. године полазе раном зором за Даросаву, пролазећи кроз Крушевац. У овом периоду почиње лоше време које им отежава пут. Око 18 часова стижу на одредиште. Имао је краћи, миран период боравка у Даросави и често се присећао своје породице и крсне славе, замишљајући како би то изгледало. Убрзо након тога стиже му вест од мајке да ће његов брат Драгутин ступити у службу 16. овог месеца. Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године и Крста са својим штабом бива премештен у Аранђеловац, где истог дана прима информацију да Драгутин креће у Скопље. После реорганизације војске Степа Степановић наређује напад на Аустроугаре и 22. новембра 1914. године око 10 часова крећу за Даросаву у коју стижу око 13:30. Поново добијају наређење за даље померање, тако мој јунак на пут креће 28. новембра око 15 часова поподне и иде насипаним путем пешака све до Сибнице у којој стиже око 20:15 часова. 
Кретање Крсте Соколовића кроз западну Србију током 1914.
Овим информацијама се показује колико је војнички живот био напоран, испуњен сталним кретањима и прилагођавању новим околностима. Војници су стално прелазили велике даљине у једном дану, а путовања су често трајала од ране зоре до касно увече.
Након тога, 1. децембра, забележен је нови покрет у 08:30 часова. Током тог дана јединица је прошла кроз Стојник и око 17 часова стигли у Рачу, где су се позиционирали. У дневнику је више пута забележио да је имао помоћ од српских сељака. Кад год би Крста кренуо у оближње село у потрази за храном, дочекан би био широка срца — добијао је више него што је тражио, бивао угошћен и налазио уточиште за ноћ. Пар месеци није добијао писмо од своје породице што му је тешко падало. У ратним условима везе са породицом су биле отежане, па су писма често умела да касне или не стигну до ратне зоне. Крстин пријатељ који је служио у Младеновцу успео је да му донесе чак шест писама, што је Крсту веома обрадовало и бар на кратко ублажило осећај удаљености. Након тога, 15. децембра траже премештај у Младеновац, где је била смештена цела њихова армија. Његов захтев био је прихваћен после три дана, након чега је одмах кренуо на пут. После два сата пешачења стижу у Младеновцу где је потом био стациониран наредних седам месеци. Управо у том месту дочекао је крај 1914. и почетак 1915. године. Нову годину Соколовић је дочекао на дежурству, настављајући свој рад у телеграфској служби. Иако су ратни услови били тешки, а дани испуњени неизвесношћу, у његовом дневнику се могу наћи тренуци који показују да су војници и у тешким околностима проналазили тренутке радости и заједништва. Крста је описао следећим речима: „Дочекасмо нову 1915. годину. Те ноћи био сам дежуран. На телефону песма, хармоника – весеље'' . Иако је дочек Нове године далеко од куће био тежак за војнике, такви тренуци су у њима будили наду да ће се рат једног дана завршити и да ће се вратити својим породицама. Крста је у новој години настојао да своје слободно време искористи и за учење и читање књига. Као образовани младић и студент, био је навикао на књиге, па је и у ратним условима тражио прилику да чита. Крајем јануара је почео да тражи књиге, али у његовој дивизији их нису имали, па је позајмио од комшинице књигу „Шта да се ради“. Читање књига у том периоду није само представљало ствар навике, већ и жељу војника да побегне бар накратко од стварности у неки други, лепши свет. Рат је асоцијација на бомбе, оружје и страдање, али је свакодневни живот војника био испуњен и другим тренуцима - разговорима, дружењем и читањем. Управо овакви тренуци нам показују другу страну рата и како је изгледао живот једног војника ван бојишта. 
Војник на телефону у Првом светском рату
Пар месеци касније, Крсти се указује прилика да добије одсуство од шест дана. Двадесет другог априла 1915. године креће теретним возом за Ниш, стиже око три сата ујутру, а затим наставља пут ка Белој Паланци, у коју долази око десет часова. Тај кратак одмор био му је изузетно важан, јер је после више од годину дана поново видео своју породицу и најближе. Искористио је прилику да посети брата Драгутина у Пироту. Иако је боравио кратко ван јединице, Крста и тада наставља да бележи своја кретања и догађаје. Његов дневник не садржи само војне податке и ратна дешавања, већ и лична запажања о местима и људима који су му били значајни. Крајем месеца поново добија одсуство од седам дана, које почиње 5. јуна одласком у Ниш. За разлику од ратне свакодневице испуњене дежурствима и неизвесношћу, тих неколико дана проводи мирније, што и сам бележи речима да је био „необично задовољан“. По повратку у јединицу, 12. јуна наставља службу у Младеновцу. Убрзо након тога, разбољева се и добија упалу крајника, због чега неколико дана проводи у болници Друге резерве у Младеновцу. Захваљујући лекару, свом земљаку, добија одсуство од 35 дана, које проводи у Белој Паланци са породицом. Међутим, ратне прилике се све више погоршавају. Због појачаних напада бугарских снага на источној граници, његова чета бива премештена из Младеновца у Пирот. Почетком октобра 1915. године Бугарска званично улази у рат, а већ 6. октобра Централне силе покрећу велику офанзиву на Србију из три правца. Суочена са надмоћнијим непријатељем, српска војска почиње постепено повлачење, које ће кулминирати тешким преласком преко албанских планина — једним од најтежих периода српске историје.
Након почеткa велике офанзиве у јесен 1915. године српска војска била је принуђена на повлачење. За многе војнике, па и за Крсту Соколовића почео је један од најтежих периода рата, познат као Албанска голгота. Према записима из његовог дневника може се пратити пут којим се кретала његова јединица. Крста је са својом телеграфском јединицом кренуо пре осталих војника. Дана 13. октобра 1915. године кренули су возом из Пирота ка Белој Паланци, где је Крста посетио породицу, и због сигурности, повео најмлађег брата Рајка са собом. 15. октобра 1915. године настављају пут ка Нишу и обилазе цркву Свете Петке и настављају пут. Тај тренутак је за многе војнике представљао кратак предах и прилику да се помоле пре наставка пута. Неколико дана касније, 17. октобра добијају наређење да у току ноћи наставе пут. Преноћили су у селу Кочане и сутрадан наставили пут према Прокупљу. Војници су се углавном кретали пешице или запрежним колима, а привилеговани су ишли коњима. За време боравка у Прокупљу добија информацију да је Бела Паланка пала под бугарску окупацију, при чему је велики број становника тог краја страдао. У дневнику је забележио овај период као почетак кризе, недостатак хране, кашњење плата и пораст инфлације. 
Кретање Крсте Соколовића кроз Србију и Косово током повлачења 1915. године.
Након краћег боравка у Прокупљу, 31. октобра крећу у даље повлачење ка југозападу Србије. У раним јутарњим часовима, око 2 сата након поноћи, крећу ка Бојнику где стижу око 19 часова. Сутрадан настављају даље пут ка Приштини и пролазе кроз Медвеђу, Туларе и Лебане. На путу су војници заједничким новцем купили коња како би преносили телеграфску опрему, што им је знатно олакшавало кретање. Почетком новембра почињу већи проблеми за наше војнике. Јесење време се погоршава. Киша и снег били су свакодневница, а највећи проблем за Крсту биле су промрзлине због стално мокрих ногу. Због лоших временских услова кретање целе војске се успоравало, јер су топови и запрежна кола све чешће остајали заглављени у блату и снегу. Повлачење је постало све теже, а војници су били све исцрпљенији и настављали су пут у непознато, преко планина. Дана 5. новембра око 19:30 стижу на своје одредиште и ноћ проводе у кафани „Косово“. Крста је у овом периоду био у дилеми због брата Рајка. Знао је шта им следи, па се одлучио да се Рајко врати кући. Дана 9. новембра одводи брата код пријатеља Јове и заједно крећу на пут ка Белој Паланци, док Крста са војском наставља пут. Крећу се ка Хану Лопушничком где ће преспавати и ујутру кренути одвојено од свог одељења ради подизања телеграфских линија. Дана 12. новембра пролазе кроз села Кијево и Дреник. Наредних неколико дана нису много одмакли од села Дреник због тешких услова и све већих препрека на путу. Дана 16. новембра стижу у Пећ, где су провели неколико дана, али због исцепаних страница дневника нема информација о том периоду. Једини податак из тог периода јесте да се видео са својим пријатељем Банковићем. Овим податком се завршава друга свеска, која је вођена од 15. марта до 14. новембра 1915. године. Пре самог покрета ка Андријевици, уништавали су већину опреме коју нису могли да пренесу преко Проклетија. Углавном су то била запрежна кола и топови, које су са литица пуштали у провалију како не би дошли у руке непријатеља. За Андријевицу крећу 21. новембра, уздуж реке Бистрице, и прелазе преко планине Чакор, а затим настављају поред реке Лима, да би, по завршетку тродневног пешачења, стигли на одредиште. Он и господин потпуковник Тасић, са неколицином војника, раније стижу у Андријевицу, као коначари. Око 7 часова ујутру крећу на пут ка Подгорици. Прелазе реку Крштицу и иду уз њен ток, па око 9:30 часова стижу до села Краље.
После тога почињу успон уз велико узвишење, где на врх брда стижу око 13 часова. Како Крста наводи, пут је био релативно проходан, али се време погоршавало и додатно отежавало кретање. Увече стижу до села Баре, где су успели да набаве храну и преноће. Ујутру, око 7:15 часова, настављају пут уз реку Дрску све до села Матешево, где се она улива у Тару, и настављају кретање уз леву обалу реке Таре. Поред реке су преноћили у шаторима. Наредног дана крећу раном зором и пролазе кроз бројна црногорска села, савладавајући велика узвишења, почев од села Велика Веруша, где их је чекала густа магла, све до села Лева Река. Пратили су њен ток до Ветерника, где их очекује напорно пењање уз веома лош и непроходан пут. Преспавали су под отвореним небом у селу Вилац, да би већ у 7 часова ујутру наставили пут даље. Око 14 часова стигли су у Подгорицу, где подижу логор у близини Сахат-куле. У Подгорици затичу тешке услове. Нису имали довољно хране, војници добијају једну порцију и приморани су да је деле. Они који су имали новац куповали су храну, која ипак није лако доступна. Најчешће су куповали проју и, како Крста наводи, „белу смесу од брашна посуту шећером“, односно алву.Дана 1. децембра настављају пут ка Скадру, полазе око 8 часова ујутру и стижу у место Тузи, где ноће. Два дана су пешачили, да би 4. децембра, око часова,стигли у Скадар. Тамо су били смештени у касарни са више јединица, у изузетно тешким условима, са много вашки и неподношљивим смрадом, због кога Крста није могао да спава. Исхрана се и даље није поправљала, јер нема редовних оброка, а и када их је било, они су недовољни да утоле глад. Упркос томе, Крста се враћа својим дужностима, свакодневно одлази на дежурства и одржава везу са Тимочком дивизијом првог позива. 
Повлачење српске војске преко Албаније 1915. године, један од најтежих периода у ратном путу Крсте Соколовића.
Ситуација убрзо постаје још тежа, па 10. децембра почињу честа прелетања непријатељских авиона и бомбардовања, а већ наредног дана потопљен је брод са храном који је пристигао у луку Сан Ђовани ди Медуа. Док чекају даље наредбе, међу војницима и старешинама влада стална неизвесност и ишчекивање. Једни говоре да ће бити упућени на Малту, други у Француску, али поузданих информација нема. Поред свега тога, са мора се готово непрестано чују пуцњи и одјеци борби између италијанских и немачких бродова, што додатно појачава страх и осећај неизвесности. У тим тешким тренуцима Крста добија и једну добру вест од пријатеља — да је Димитрије жив, здрав и да има новца — што му доноси краткотрајну утеху.Ипак, неизвесност се наставља, па се међу војницима јављају нова нагађања о коначном одредишту. Помињу се Тунис и Алжир, острва Тасос и Имброс, као и Корзика.Коначно, 24. децембра добијају наредбу да се комора упути ка Љешу. Полазе у 9 часова ујутру и око 15 часова стижу у село Барбалуш, где се смештају и одмарају.Око 9:30 часова ујутру крећу на даљи пут, настављајући напорно повлачење кроз сурове пределе. Дуж пута све чешће наилазе на лешеве војника који су подлегли глади, исцрпљености и хладноћи, што оставља снажан утисак на Крсту и дубоко га потреса. Посебно тешко му је пала чињеница да чак ни на Божић, који представља један од најсветијих празника, војници немају шта да једу. Исцрпљени и без снаге, многи остају поред пута.Током даљег кретања стиже и вест да је Друга армија упућена ка Драчу, јер су Аустроугари уништили луку Сан Ђовани ди Медуа. Ова информација изазива додатни немир међу војницима, који почињу да страхују да ни њихова лука неће остати поштеђена, те да би могли остати без могућности укрцавања. Те вечери су се улогорили на неколико километара испред Љеша. Из дневничких записа јасно се осећају сурови услови свакодневног живота током повлачења. Војници су добијали тек по неколико малих пексимита и нешто куваног пиринча, што није било довољно да ублажи глад, а камоли да им врати снагу. Иако се у Љешу могла пронаћи понека намирница, њене цене биле су толико високе да су за већину војника биле недостижне, јер је новац који су имали губио вредност. Тако се дешавало да људи стоје пред храном, а да ипак остају гладни, што додатно појачава осећај немоћи и безнађа. За данашњег човека, који храну узима здраво за готово, готово је незамисливо да је један комад хлеба или мало шећера представљало прави луксуз, док је глад постала стални пратилац и једна од најтежих патњи кроз које су пролазили. Крста је 31. децембра био на служби, исто као и претходне године. 
Кретање Крсте Соколовића кроз Црну Гору и Албанију током 1915. и 1916. године
Сумирајући све што је преживео током те године — глад, умор, страх и непрестано повлачење — своје мисли завршава једноставним, али снажним речима: „Збогом, 1915, да Бог да се више никад не поновила.“ У тим речима сабрана је сва тежина једне године која је оставила дубок траг, не само у његовом животу, већ и у судбини читавог народа.Дана 8. јануара 1916. године, око 6 часова ујутру, добијају наредбу за покрет према Драчу. На овом путу „гази се блато до колена“, а велики број коња се удавио у блату. Киша је непрестано падала целог дана. Тек када су стигли до реке Маће могли су нормално да се крећу, јер је око корита реке било доста песка. Пешачили су уз реку и око 18:30 часова се улогорили. Прелазе реку Маћу, где су их Арнаути сачекали и наплаћивали превоз 2 или 3 сребрњака. Крста и Банковић су то платили — тај мали предах им је доста значио.Настављају даљи пут пешице све до морског излива, где су чекали чамце да их превезу на другу страну. Том приликом дошао је и сам престолонаследник, принц Александар, и обратио се војницима, што је бар код Крсте пробудило јаку емоцију. Тако мотивисан, Крста заједно са Банковићем прелази на другу страну и наставља пут. После дужег пешачења стижу у варош Ишим, која се налази на брду са кога се може видети море. Српски војници су се овде први пут сусрели са дрветом маслине, које је изазвало импресију међу њима. Након два сата настављају пут преко узвишења и, после дужег времена, проводе ноћ на сувом. Крста је у овом периоду имао проблема са болом у куку, вероватно изазваним преоптерећењем, али није имао другу опцију осим да настави пешачење. Ујутру крећу даље и пролазе кроз села Шакма, Каџас и Шајак. Током повлачења, војници су били изложени снажном психолошком притиску непријатеља. Из непријатељских авиона бацани су летци у којима се српска војска позивала да се не заварава надом у помоћ савезника, већ да одустане од даљег кретања и врати се у Србију. У тим порукама наглашавано је да их пут кроз албанске планине неће спасити, већ одвести у сигурну пропаст. Овакви покушаји да се поколеба морал војника долазили су у веома тешким околностима и додатно су уносили немир и неизвесност. Истовремено, ти исти авиони су вршили и бомбардовања, чиме су непосредно угрожавали колоне у покрету и појачавали осећај сталне опасности, јер је непријатељ деловао и оружјем и пропагандом. Дана 14. јануара, око 5 часова, крећу за Драч, у који стижу око 11 часова. Како су пристизали, угледали су у пристаништу бродове, што их је веома обрадовало и пробудило наду да више неће пешачити. Крста је, увидевши да само болесни и повређени иду на лађу, уз помоћ команданта убедио лекара да због бола у куку и чирева није у стању да настави пешачење. Тако 16. јануара у 19:30 Крста добија наредбу да оде у пристаниште, а око 22 часа се укрцава на лађу „Armenie“. Целу ноћ су провели на броду, а тек око 10 часова пристигли су у Валону, где су се одмах укрцали у велику француску лађу „Savoie“, која је око 19 часова стигла у Крфски залив. Искрцали су се тек око један сат после поноћи. Долазак на Крф означава крај Албанске голготе и почетак периода опоравка српске војске. Крста Соколовић био је носилац Албанске споменице, као учесник једног од најтежих повлачења српске војске. Такође је, као припадник војске која је прошла Албанску голготу, био и на пријему код краља Александра Карађорђевића.
Албанска споменица Крсте Соколовића, сведочанство о његовом учешћу у повлачењу преко Албаније.
По доласку на Крф, српска војска је коначно добила прилику да се опорави након дугог и исцрпљујућег повлачења. Војници су били смештени у логоре дуж обале, где су добијали храну, чисту одећу и неопходну медицинску негу. Посебну улогу у опоравку имали су савезници, пре свега Французи, који су обезбедили бродове, лекове и помоћ у организацији живота на острву. Иако су услови били далеко бољи него током повлачења, многи војници су били исцрпљени и болесни, па је велики број њих пребачен на острво Видо, где су лечени, али су многи ту и изгубили живот.
Велики број војника је умирао, због чега није било довољно места за сахрањивање, па су тела полагана у море око острва Вида, које данас носи назив „Плава гробница“. Упркос свему, током времена војска се постепено опорављала, вршена је реорганизација јединица и припрема за повратак на фронт. Крф је тако постао место где је српска војска, након великих страдања, поново стала на ноге и наставила своју борбу. Крста, мој јунак, је све то преживео, а његове мисли и утиске са Крфа најбоље описују речи које је забележио. Крста је са својом јединицом 18. јануара кренуо за Ипсос, у који су стигли око 13 часова. По доласку, пред њима се указала слика какву дуго нису видели: уређени логори, војници који се одмарају и, пре свега, осећај да је најтежи део пута иза њих. После дана проведених у непрекидном кретању, блату и неизвесности, сам долазак на Крф за многе је значио спас. Првих дана у логору војници су имали осећај да је време текло спорије. Привикавали су се на нови начин живота, добијали су храну у одређено време, чисту одећу, а лекари су обилазили оне којима је била потребна помоћ. За Крсту, који је већ осећао последице напора и бол у куку, ово је било од пресудног значаја. Иако је тело полако јачало, сећања са пута нису тако лако нестајала. Око њега су били људи који су прошли исто што и он; на њиховим лицима могла се видети исцрпљеност, али и нека тиха упорност. У разговорима међу војницима често су се препричавали пут који су прошли, сећали се оних који нису стигли. Истовремено, осећала се и захвалност што су преживели и што су коначно на месту где могу да се одморе. Како су дани пролазили, у логору је постепено уведен ред. Вршена је организација јединица, војници су распоређивани, а међу њима се све више осећала свест да овај предах није крај, већ припрема за оно што тек долази. Крста је у тим тренуцима, између одмора и размишљања, сабирао све што је преживео, спремајући се да настави даље, заједно са својом војском. 
Логор српске војске на Крфу током опоравка и реорганизације 1916.
Тако се завршава трећа књига која је вођена од 21. новембра 1915. године до 6. фебруара 1916. године. У фебруару се враћа на дежурство у телеграфском штабу Друге армије на линији коју су подигли Французи. Од надређених је повремено добијао стране листове на француском језику, као „La Gazette“ и „La Messager d’Athènes“ . Дана 7. фебруара 1916. године добија писмо од Драгутина да је здрав и да има доста сребра. Долази до првог померања његове армије 2. марта, али он и још један војник крећу 3. марта лађом око 2 сата ујутру и стижу око 4:30 у Беницу. 
Крфска обала виђена са мора током 1916. године
Крсти је то био први пут да је видео Крф, јер су у логору имали строге забране за излазак ван логора. Да би изашли, била им је потребна дозвола коју су Банковић и он успели да добију 13. марта, како би посетили Драгутина у Бреганиотици. Приликом сусрета са Драгутином, Крста бележи да је на њега оставио врло добар утисак. Крста наводи да је порастао, развијен, са пуним увијеним брковима и уредном фризуром, обучен у ново енглеско одело, што је указивало на то да се већ опоравио и снашао у новим условима. Видело се и да ужива поштовање међу официрима. Током сусрета провели су време у разговору, попили флашу коњака и добро ручали, што је после свега што су прошли представљало ретку прилику за предах и нормалан тренутак. Ипак, у разговору су се дотакли и Рајка. Драгутин је рекао да му је жао што је остао, али Крста то бележи без већег задржавања, као нешто што се подразумева. Такав однос показује да су војници већ били навикнути на растанке и неизвесност, па су и овакве теме прихватали више као чињеницу него као нешто о чему се дуго говори. Након тога, у логору се све више пажње посвећивало очувању здравља војника, па су 15. маја Крста и његови саборци пелцовани против пегавог тифуса, трбушног тифуса и рекуренса. Само два дана касније, 17. маја, први пут су се окупали у мору, што је за многе представљало посебно искуство и кратак предах од свакодневице. Ипак, тај тренутак предаха није дуго трајао, јер се Крста исте вечери разболео, што је поново указало на крхкост његовог здравља након свега што је преживео. Врло брзо се враћа на службу, јер је наша војска почела полако да се реорганизује и припрема за повратак на фронт. Крста је био одређен на рад код мајора Раденковића у оперативном одељењу Друге армије, а његова служба била је преписивање оперативног дневника. Неколико дана пре поласка на фронт, уочи Ускрса, војници су имали посне оброке, као и литургију. Истог дана одржана је и свечана парада дочека престолонаследника Александра Карађорђевића, која је оставила добар утисак на војнике. Тај тренутак је кратко трајао, јер је убрзо почео транспорт војника на Солунски фронт.
Након периода опоравка и реорганизације на Крфу, српска војска била је спремна за нову етапу рата. Убрзо је уследио покрет ка Солунском фронту, где су се савезничке снаге припремале за наставак борби против Централних сила. Крстин одред 29. априла 1916. године добија наредбу да око 08:30 крену ка Морантију, где су се око 13 часова поподне укрцали на већи чамац који их је одвезао до пристаништа на Крфу. Сутрадан око 06:30 часова је француска лађа испловила. Услови на лађи били су веома тешки – простор скучен, слабо осветљен и намењен мањем броју људи него што је било на лађи. Војници су већи део времена проводили у затвореном простору, док су официри имали знатно боље услове. Током пловидбе пролазили су поред острва и обала, што је код војника изазивало краткотрајан осећај дивљења и заборава на свакодневне тешкоће. Ипак, умор и исцрпљеност су и даље били присутни. Дана 2. маја 1916. године око 10 часова пре подне стижу у Солунски залив, а затим се око 15:30 часова искрцавају у близини Солуна. Тиме за Крсту почиње нова етапа рата – живот и служба на Солунском фронту.
Превоз српских војника бродом са Крфа ка Солуну 1916
После једног лепог периода опоравка и реорганизације војске на Крфу, српска војска је поново стекла снагу и спремност да настави борбу, враћајући се у ратне операције са надом и одлучношћу.
Након неуспешних савезничких операција на Галипољу и лошег положаја Србије 1915. године, савезничке силе су донеле одлуку да формирају ново ратиште на југу Балкана, са циљем да се ослаби притисак Централних сила и обезбеди подршка српској војсци. Тако настаје Солунски фронт, који је имао важну стратешку улогу као база за окупљање и деловање савезничких трупа. Његово формирање показује како су се догађаји на Балкану уклапали у ширу слику светског сукоба и постали део заједничке савезничке борбе против Централних сила. Сви војници који су се опоравили на Крфу били су распоређену у околини Солуна. Крста је са својим одељењем био у селу Лутри. Тако је Крстин одред 12. маја премештен у село Туранил. У периоду до 1. јуна његова војска се вратила у бању Лутра, где је добија нову опрему. Дана 24. априла 1916. године добија кратку поруку од најмлађег брата Рајка да су сви „живи и здрави“. Дана 23. јуна Крста је био у Солуну код рођака, који су му дали новац и исечак из новина у коме је написано да их мајка тражила. Дана 3.јула креће померање јединица. Око 19 часова крећу на пут и пролазе кроз Солун. У току ноћи дошли су до Зејтинлика где су преспавали. Ујутру су их рођаци из Солуна посетили и дали хране за пут, коју су они радо прихватили. Дана 5. јула стижу касно увече у место Јениџе Вардар. У овом месту су били у служби мајора Раденковића у оперативном одељењу, због тога су их често слали у оближња места на мисије. Па су због мисије 16. септембра отишли у Драгоманци где су провели доста времена. Крста свој задатак код мајора завршава 22. августа 1916. године и тога дана се враћа раду на телефону.
Борбе на Кајмакчалану
У оквиру припрема за велику савезничку офанзиву на Солунском фронту, српска војска је током лета и јесени 1916. године постепено заузимала положаје дуж линије фронта. Једно од кључних места био је Кајмакчалан, планински врх на граници између данашње Северне Македоније и Грчке, који је имао изузетан стратешки значај. Борбе на Кајмакчалану у септембру 1916. године представљале су један од најтежих и најзначајнијих тренутака за српску војску на Солунском фронту. Крста се у то време налазио у Драгоманцима, у позадини фронта, где је као део оперативног одељења пратио ток борби и бележио извештаје који су пристизали са првих линија. Из његових записа види се да су се борбе водиле изузетно жестоко, уз снажан отпор бугарских трупа и непрекидну артиљеријску ватру. Посебно се истицала Дринска дивизија, која је поднела главни терет напада и након вишедневних огорчених борби успела да овлада целим Кајмакчаланом 17. септембра 1916. године. У записима се помињу и тешки призори са бојишта, блиске борбе „прса у прса“, велики губици на обе стране, као и бројни противнапади који су одбијени. Заузимање Кајмакчалана имало је велики значај јер је овај положај представљао кључну стратешку тачку за даље напредовање српске војске. Успех је снажно одјекнуо међу војницима и у позадини, а посебно је наглашено да су Дринци добили честитке од Владе Србије и народа. Ова победа означила је први већи продор српске војске на сопствену територију након повлачења, што је додатно подигло морал и улило наду у коначан успех. Након борби на Кајмакчалану настављају се даља дејства српских армија на Солунском фронту. Због све већег умора Крста почиње све мање да води дневник, а у другој половини марта 1917. године у потпуности престаје са редовним записивањем. Познато је да је почетком 1918. године упућен на школовање у Француску, што указује на то да је, поред војничке службе, био препознат и као образован и способан кадар. 
Српски војници на положајима током борби на Кајмакчалану 1916. године
Крста је током службе у српској војсци обављао дужност телеграфисте. Тај задатак представљао је веома важну улогу у ратним условима тог времена. Телеграфиста је био задужен за преношење информација између јединица, штабова и команди, чиме је омогућавана координација и ефикасно деловање војних снага. Његов посао није подразумевао само руковање телеграфском опремом, већ и велику концентрацију, прецизност и издржљивост. Соколовић је радио у тешким условима, често под притиском надређених који су чекали хитне и важне информације. Поред тога, приликом кретања јединице имао је задатак да расклапа и сакупља каблове и опрему, а затим их поново поставља у новом логору. У својој служби Крста је био један од првих који је добијао најважније информације са других фронтова. Међутим, те информације није смео да преноси осталим војницима, јер би и најмање ширење вести могло да утиче на расположење у јединици, унесе несигурност или деморалише саборце. Због тога је морао да буде веома опрезан и дисциплинован, задржавајући све информације за себе, без обзира на њихову важност. На тај начин, његов рад је имао велики значај за функционисање целокупног система војне комуникације. Иако није био у првим борбеним редовима, његова служба била је неопходна за функционисање војске, јер без преноса информација није било могуће успешно организовати јединице на фронту.
Крста Соколовић је у свом дневнику бележио догађаје као хроничар, ослањајући се на информације које је добијао путем телефона или телеграфа. Његови записи обухватају период од 1. септембра 1914. године до 22. октобра 1916. године. У том периоду је свакодневно бележио најмање по једну реченицу дневно. Понекад је додавао неке личне догађаје и своја размишљања, али су углавном то биле ратне вести и званичне објаве Владе Србије. Бележио је конкретне политичке и војне догађаје, као што су улазак савезника и непријатеља у рат. Тако, на пример, у запису из Пирота од 2. октобра 1915. године наводи да је „Бугарска од 1. октобра у ратном стању са Србијом“. Слично томе, бележи и вести о подршци савезника, где се истиче да ће Енглеска и њени савезници „послати војску Србији и Грчкој у помоћ ако их Бугарска нападне“ и да ће их помагати „безусловно и без ограничења“. Поред тога, Крста је забележио и улазак Италије у рат, наводећи да је „Италија објавила рат Аустроугарској“, што показује колико је пажљиво пратио међународна дешавања. Његови записи су кратки, јасни и без дугих коментара, јер је тежио да што верније пренесе информације. Управо зато његов дневник има форму ратне хронике. Из њега се може пратити ток рата из дана у дан, као и начин на који су вести стизале до фронта. Он је бележио и кретања војски, борбе и друге догађаје од значаја. Дневник такође показује колико су информације биле важне у ратним условима. Крста Соколовић је на тај начин оставио драгоцен траг о Првом светском рату и времену у коме је живео.
Страница из дневника Крсте Соколовића са новинским исечком из 1916. године
Крста Соколовић ми је привукао пажњу јер је учествовао у рату, иако је био образован човек за то време, није избегавао рат, већ је свесно прихватио своју дужност. Посебно ми је било битно да пишем о некоме са југа Србије, што га чини још ближим и стварнијим. Нисам желела да пишем о неком познатом војсковођи, јер се о њима доста зна, већ да прикажем живот једног обичног војника и пут кроз који је он прошао. Управо такви људи, који нису познати широј јавности, носили су највећи терет рата и због тога заслужују да се о њима прича. Његова улога телеграфисте показује да храброст није само у борби, већ и у одговорности, дисциплини и истрајности. Кроз његов живот може се видети колико је било тешко издржати све што је рат доносио, а ипак наставити са нормалним животом након тога. Управо га због тога доживљавам као правог јунака — не по слави, већ по снази карактера. Његова прича ми је помогла да боље разумем историју и приближила ми је значај обичних људи.
Крста рат није завршио на фронту, јер га је Министарство просвете Србије послало на даље школовање у Француску 27. јануара 1918. године. Дипломирао је у Кану 1919. године, а студентске дане је проводио код једне француске породице, од које је научио манире које је задржао до краја живота. По повратку у Србију упознао је своју супругу Јелену Јањић, са којом се оженио 23. маја 1920. године. Крста и Јелена су имали троје деце: Радмилу, Бранислава и Миомира. У почетку је радио као писар у Алексинцу и Штипу, а затим као адвокатски приправник у Првостепеном суду у Пироту до 1937. године. Наредних десет година радио је у Среском суду у Белој Паланци. Између два светска рата добио је понуду да буде амбасадор у Бугарској, али се његова супруга није сложила са тим. За време Другог светског рата није се бавио адвокатуром, али је био заробљен у логору Црвени крст, из ког се ослободио уз помоћ своје сналажљивости.
Службено уверење о дипломи Крсте Соколовића стеченој у Кану 1919. године.
Након завршетка рата забрањено му је бављење адвокатуром, па је био принуђен да ради као књиговођа у Опанчарском друштву, где је врло брзо напредовао. Адвокатура му никада није враћена за живота, а неколико година након смрти прихваћена је жалба.
За време комунизма национализовани су хотел „Соколовић“, кућа у Белој Паланци и велике површине земљишта у власништву његове породице.
После промене државног уређења део одузете имовине био је враћен. Поред посла којим се бавио био је председник Соколског друштва, а његова супруга потпредседница.
Био је и члан одбора у изградњи хидроелектране у Белој Паланци заједно са браћом. Пензионисао се 1965. године и до краја живота остао је активан члан Соколског друштва. Преминуо је 18. марта 1982. године у дубокој старости и сахрањен је у родном граду. 
Хотел „Соколовић“ у Белој Паланци, део породичне имовине Крсте Соколовића
Крста Соколовић је кроз свој живот прошао тежак и необичан пут, од ратног телеграфисте у Првом светском рату до образованог, породичног и угледног човека у послератном периоду. Његов дневник представља важан историјски извор, јер омогућава да се рат сагледа из перспективе обичног војника и да се боље разумеју услови у којима су војници живели, радили и преживљавали. Посебно је значајно то што Крста није био позната историјска личност нити високи официр, већ човек који је савесно и одговорно обављао своју дужност. Управо због тога његови записи делују искрено, стварно и приближавају нам свакодневицу на фронту. И након рата, Крста је наставио да се бори са животним околностима, мењајући занимања и прилагођавајући се времену у ком је живео, али је остао истрајан и достојанствен. Због свега тога, његов живот и дневник представљају драгоцено сведочанство о једном тешком историјском периоду, али и о улози обичних људи који су својом храброшћу, радом и пожртвовањем оставили дубок траг у историји.
Извори
Литература
Марија Стевановић, ученица трећег разреда Гимназије 9. мај, Ниш
Ментор: Јелена Ћатић
