+381 62 514 566
Овај рад посвећен је Крсти Соколовићу, војнику и телеграфисти српске војске у Првом светском рату. На основу његовог ратног дневника и доступних извора приказан је пут једног обичног, али истрајног човека кроз ратне године, Албанску голготу, опоравак на Крфу и службу на Солунском фронту. Посебна пажња усмерена је на значај његове телеграфске службе и дневника као сведочанства о рату. Циљ рада је да покаже да се јунаштво не огледа само у великим биткама, већ и у одговорности, издржљивости и чувању сећања.
Када говоримо о јунацима из Првог светског рата увек се истичу војсковође којима се приписују победе у великим биткама. Међутим, иза сваке победе и сваког историјског догађаја стајали су обични људи који су били спремни да дају све за своју земљу, а да нису тражили ишта заузврат. Војници су често падали у заборав без споменика или гроба. Они су изнели најтеже године страдања српског народа. Из тог разлога сам одлучила да пишем о мање познатом човеку, који није пао у заборав због својих личних записа. Мој јунак са Солунског фронта јесте Крста Соколовић, војник и телеграфиста српске војске у служби Степе Степановића. За време службе је готово свакодневно водио дневник у којем је бележио своја ратна искуства, размишљања, свакодневицу, али и најважније информације са фронтова које је добијао. Његови записи нису имали намеру да постану историјски документи, већ као лична потреба да се сачувају сећања и догађаји из тешких времена. Разлог зашто сам за тему свог рада изабрала Крсту Соколовића јесте жеља да сагледам Први светски рат из другачијег угла из угла једног обичног војника, а не из историјских чињеница и статистике. Његов дневник пружио ми је увид у свакодневни живот једног телеграфисте и приказао рат из другачијег угла. 
Крста Соколовић
Он је представио рат као један тежак, дуготрајан догађај који је код војника свакодневно будио страх и несигурност, али и наду и веру при свакој победи и напредовању на фронту. Крста Соколовић је имао посебан значај као хроничар, јер су његови дневници веома педантно и темељито писани. Он није писао само о својој дивизији, већ и о свим дешавањима у Србији и у савезничким линијама. Његова служба је подразумевала велику одговорност, сталну изложеност разним опасностима и присуство важних војних дешавања. Иако физички није био рањен током рата, рат је на њега оставио дубоки траг, што се јасно види из записа, који су вођени од 1. септембра 1914. године све до 22. октобра 1916. године, а затим и са краћим прекидима до марта 1917. године. Управо та чињеница о неисписаном дневнику и празним страницама у том периоду нам говори о превеликом напору, тежини и дуготрајности ратног искуства.
Циљ овог рада није само да прикаже биографију Крсте Соколовића, већ и да, на основу његовог дневника и доступних историјских извора, реконструише његов ратни пут: од одласка у рат, преко Албанске голготе и Крфа, до Солунског фронта и школовања у Францусkoj. Кроз ту реконструкцију биће приказано како је изгледао живот једног обичног човека и зашто је важно да овакве личне приче не падну у заборав. Управо сам кроз овај рад схватила да јунаштво није само у првим редовима фронта, већ и у тишини и истрајности да се извршава дужност и у најтежим тренуцима на фронту. Зато овај рад није само прича о једном војнику са Солунског фронта, већ и покушај да се сачува сећање на људе као што је Крста Соколовић, чија храброст и истрајност заслужују да не буду заборављени.
Почетком двадесетог века живот типичног човека у Србији био је испуњен тешким радом, скромношћу и снажном повезаношћу са породицом и заједницом. Србија је због претходних ратова била веома осиромашена и исцрпљена што је знатно утицало на квалитет живота људи. Држава је у том периоду била претежно пољопривредна земља у којој је већина људи живела на селу. Претежна занимања била су земљорадња и сточарство, где су углавном производили за своје потребе и мањи део за продају. Вишак производа, као што су поврће, воће и млеко продавали су викендом на пијаци како би допунили кућни буџет. Поред земљорадње на селу, људи из града бавили су се и занатима и административним пословима у већем броју. Веома цењени били су чиновници и банкари, што указује да се углавном мали број становника школовао. Људима је дан почињао рано ујутру, а посао је трајао до мрака. Радило се много, али се упркост томе живело скромно. Породица је имала централно место у животу човека. У већини случајева је више генерација живело у истој кући, а међусобна помоћ и солидарност су биле неопходне за опстанак једне породице. Деца су од малена учена да поштују старије и брину о својој породици, у духу традиционалних српских вредности. Школовање је у том периоду било не толико често за ниже слојеве. Људи који су живели у граду су имали већу шансу да се школују, него они ван града. У то време школа се јако ценила и већина њих је тежила да своју децу пошаљу на школовање. Средње школе и факултети су се углавном налазили у градовима. Градови су били мањи него данас и представљали су важна места за образовање, трговине и културни развој државе. Истовремено, сећање на претходне ратове и борбе за ослобођење од Османлија и Аустроугара је у младима будило све снажније осећаје и потребу да бране отаџбину. Зато се одлазак у војску није сматрао као обавеза, већ морална дужност младог човека и част његове породице. 
Бела Паланка почетком 20. века – варош у којој је Крста Соколовић провео детињство и младост.
У таквом друштву је одрастао и Крста Соколовић, један од многих младих људи који је свакодневни миран живот прекинуло избијање новог рата. Живот мог хероја са Солунског фронта почиње у једној малој вароши на југу Србије. У Белој Паланци рођен је 28. августа 1891. године као прво дете Маринка и Софије, рођене Јаничић, по имену Крста. Три године после добија и брата Драгутина, а 1900. године и трећег брата, Рајка. Крста потиче из породице средњег имовинског стања. Његова породица је живела у самом центру вароши где ће касније управљати хотелом Соколовић, који ће нажалост бити одузет после Другог светског рата процесом национализације. Његов отац био је трговац, а мајка домаћица што је породици омогућавало пристојан живот. Маринко и Софија нису били школовани, али су знали значај и предности образовања које може пружити њиховој деци, па су школовали сво троје деце све до избијања Првог светског рата. Крста је стигао до последње године студија, а Драгутин је завршио прву годину факултета. Одрастао је у патријархалној породици уз оца који је био веома строг и захтеван. Крста, као прворођено дете одгајан је да после оца преузме одговорност за мајку и браћу. Завршио је основну школу у Белој Паланци са добрим успехом. Отац га је веома младог упутио у Ниш на даље школовање, где је похађао и завршио Прву нишку гимназију ,,Стеван Сремац”. Гимназију је завршио са врло добрим успехом, што је у то време било изузетно постигнуће. Након завршетка средње школе 1910. године, само неколико месеци касније, умире му отац, што оставља дубок траг на њега. Смрт оца је оставила дубок траг и изазвала бројне материјалне проблеме, па је мајка Софија била приморана да сама обезбеди школовање својих синова. Упркос томе, Крста одлази на студије у Београд, где уписује Правни факултет и стиже до завршне године студија, када избија Први светски рат. Крста, као човек који је још у детињству васпитаван да поштује и воли своју земљу, добровољно се пријављује у војну службу и одустаје од студија.
Непосредно пре избијања Првог светског рата, политичка ситуација у Европи и на Балкану била је веома напета. Из балканских ратова Србија је изашла као победник, али су се односи са Аустроугарском погоршали. Аустроугарска је тежила проширењу на Балканско полуострво и стрпљиво чекала повод. Прилика се указала након атентата у Сарајеву 28. јуна 1914. године у ком је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. У Србији је дошло до општег немира и кризе. Народ је очекивао званичну потврду о почетку рата.
Крста је у том тренутку био апсолвент на факултету са кога је одустао. Био је свестан да Србија мора да се брани од далеко снажнијег и већег непријатеља, па се одмах пријавио као добровољац. Због личног образовања није био распоређен на првој линији фронта као обичан војник. Команданти српске војске имали су јасну визију да након рата треба да остану образовани људи који ће водити земљу, због чега Крста није био распоређен у прве борбене редове, већ у телеграфску службу. Ратне дане провео је са својим пријатељем, а касније и кумом, доктором Николом Банковићем. Према подацима из његовог дневника, Крста Соколовић је 1. септембра 1914. године био стациониран у Богатићу. Управо ту је ступио у службу и започео свој ратни пут као телеграфиста. У том периоду српска војска се кретала кроз различита места западне Србије, у складу са развојем фронта и организацијом јединица. Највећи извор информација за кретање је његов дневник у ком је сваког дана уносио место, датум и време. Захваљујући тим белешкама данас је могуће веома прецизно исцртати његово кретање и разумети како је изгледао живот једног војника у том периоду.
Почетком рата Крста бележи у свом дневнику следеће речи: ,,На целом крилу код Бановог брда води се борба. Јутрос од 3.50 сати чује се непрекидан пуцањ.” Овим речима показује да је од самог почетка ситуација била веома неизвесна. За већину младих људи који су тек ступили у војску, ово је био први доживљај рата и свих неприлика које он доноси. Овај дневник нам помаже да схватимо да рат није само пар битака које учимо на часу већ борбе и бомбардовања које се свакодневно одвијају без престанка. Током ноћи добили су наређење за повлачење због непријатељских напада, али његова јединица тек у 13:00 часова креће ка Липолисту. У периоду боравка у том месту записивао је све информације које је примао путем телеграфа или од својих наредника, због тога имамо тачан број потрошњи муниције и број погинулих људи на његовом али и осталим фронтовима. Такође је бележио догађаје које је доживео ван свог фронта. У његовом дневнику забележен је податак да се велики број Срба који су се борили на супротној страни предаје 19. септембра 1914. године. Најпознатији међу њима био је Лазар Бајић, шурак Павла Јуришића. Поред оваквих догађаја бележио је и јунаштва наших војника, па је тако 18. септембра 1914. године његов саборац Милан Тулепалин препливао Дунав, прошао поред аустриских војника, ушао у команду где је украо и помешао писма и прокламације и непримећено се вратио у штаб. Верујем да бисмо, да Крста Соколовић ово није оставио у запису, заувек остали ускраћени за сазнање о оваквим јунацима и догађајима који су се одигравали на нашем ратишту. У Липолисту су боравили до 17. октобра 1914. године, када је дошло до даљег померања. Око 10:30 часова полазе из Липолиста и пролазе кроз Добрић и Поцерски Метковић, да би у 18:00 часова стигли у Варну, где су преноћили. Крста у свој дневник није уносио лична размишљања или запажања, али је на овом путу између Липолиста и Слатине забележио ,,Успут збег до збег, коњи изнурени попадали, плач деце...” . Чиме је у неколико кратких речи дочарао сву тежину и трагедију повлачења, остављајући снажан утисак о страдању народа и војске које се не може у потпуности описати. Нису се дуго задржали у Слатини, јер њега и још тројицу телеграфиста шаљу око 19 часова да пођу за Бојићем. Сутрадан настављају пут, али колима. Због својих дужности пролазе кроз мања места где су углавном правили паузе, прошли су кроз Метлић, Накучане и Белотић, а пред сам мрак стижу у Велики Бошњак, данашње Драгиње. У овом насељу су били стационирани једну седмицу. Наређен им је покрет за Коцељево и стижу око 16:30 часова, где је oн одмах одређен на службу. У једној малој соби боравило је њих седморо – ту су спавали и истовремено дежурали на два телефона, јављајући се на сваки позив. Пре подне имао је време за одмор, а око два поподне кренули су на пут за Уб, али се пут одужио због великог броја избеглог народа. Целе ноћи су путовали и тек сутрадан око шест сати пре подне стигли. Истог дана, 29. октобра 1914. године добијају наређење за одлазак у Лазаревац. Ишли су пешака до Лајковца, а затим возом до Лазаревца, где се стационирају на пољу иза насеља. Дана 2. новембра 1914. године полазе раном зором за Даросаву, пролазећи кроз Крушевац. У овом периоду почиње лоше време које им отежава пут. Око 18 часова стижу на одредиште. Имао је краћи, миран период боравка у Даросави и често се присећао своје породице и крсне славе, замишљајући како би то изгледало. Убрзо након тога стиже му вест од мајке да ће његов брат Драгутин ступити у службу 16. овог месеца. Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године и Крста са својим штабом бива премештен у Аранђеловац, где истог дана прима информацију да Драгутин креће у Скопље. После реорганизације војске Степа Степановић наређује напад на Аустроугаре и 22. новембра 1914. године око 10 часова крећу за Даросаву у коју стижу око 13:30. Поново добијају наређење за даље померање, тако мој јунак на пут креће 28. новембра око 15 часова поподне и иде насипаним путем пешака све до Сибнице у којој стиже око 20:15 часова. 
Кретање Крсте Соколовића кроз западну Србију током 1914.
Овим информацијама се показује колико је војнички живот био напоран, испуњен сталним кретањима и прилагођавању новим околностима. Војници су стално прелазили велике даљине у једном дану, а путовања су често трајала од ране зоре до касно увече.
Након тога, 1. децембра, забележен је нови покрет у 08:30 часова. Током тог дана јединица је прошла кроз Стојник и око 17 часова стигли у Рачу, где су се позиционирали. У дневнику је више пута забележио да је имао помоћ од српских сељака. Кад год би Крста кренуо у оближње село у потрази за храном, дочекан би био широка срца — добијао је више него што је тражио, бивао угошћен и налазио уточиште за ноћ. Пар месеци није добијао писмо од своје породице што му је тешко падало. У ратним условима везе са породицом су биле отежане, па су писма често умела да касне или не стигну до ратне зоне. Крстин пријатељ који је служио у Младеновцу успео је да му донесе чак шест писама, што је Крсту веома обрадовало и бар на кратко ублажило осећај удаљености. Након тога, 15. децембра траже премештај у Младеновац, где је била смештена цела њихова армија. Његов захтев био је прихваћен после три дана, након чега је одмах кренуо на пут. После два сата пешачења стижу у Младеновцу где је потом био стациониран наредних седам месеци. Управо у том месту дочекао је крај 1914. и почетак 1915. године. Нову годину Соколовић је дочекао на дежурству, настављајући свој рад у телеграфској служби. Иако су ратни услови били тешки, а дани испуњени неизвесношћу, у његовом дневнику се могу наћи тренуци који показују да су војници и у тешким околностима проналазили тренутке радости и заједништва. Крста је описао следећим речима: „Дочекасмо нову 1915. годину. Те ноћи био сам дежуран. На телефону песма, хармоника – весеље'' . Иако је дочек Нове године далеко од куће био тежак за војнике, такви тренуци су у њима будили наду да ће се рат једног дана завршити и да ће се вратити својим породицама. Крста је у новој години настојао да своје слободно време искористи и за учење и читање књига. Као образовани младић и студент, био је навикао на књиге, па је и у ратним условима тражио прилику да чита. Крајем јануара је почео да тражи књиге, али у његовој дивизији их нису имали, па је позајмио од комшинице књигу „Шта да се ради“. Читање књига у том периоду није само представљало ствар навике, већ и жељу војника да побегне бар накратко од стварности у неки други, лепши свет. Рат је асоцијација на бомбе, оружје и страдање, али је свакодневни живот војника био испуњен и другим тренуцима - разговорима, дружењем и читањем. Управо овакви тренуци нам показују другу страну рата и како је изгледао живот једног војника ван бојишта. 
Војник на телефону у Првом светском рату
Пар месеци касније, Крсти се указује прилика да добије одсуство од шест дана. Двадесет другог априла 1915. године креће теретним возом за Ниш, стиже око три сата ујутру, а затим наставља пут ка Белој Паланци, у коју долази око десет часова. Тај кратак одмор био му је изузетно важан, јер је после више од годину дана поново видео своју породицу и најближе. Искористио је прилику да посети брата Драгутина у Пироту. Иако је боравио кратко ван јединице, Крста и тада наставља да бележи своја кретања и догађаје. Његов дневник не садржи само војне податке и ратна дешавања, већ и лична запажања о местима и људима који су му били значајни. Крајем месеца поново добија одсуство од седам дана, које почиње 5. јуна одласком у Ниш. За разлику од ратне свакодневице испуњене дежурствима и неизвесношћу, тих неколико дана проводи мирније, што и сам бележи речима да је био „необично задовољан“. По повратку у јединицу, 12. јуна наставља службу у Младеновцу. Убрзо након тога, разбољева се и добија упалу крајника, због чега неколико дана проводи у болници Друге резерве у Младеновцу. Захваљујући лекару, свом земљаку, добија одсуство од 35 дана, које проводи у Белој Паланци са породицом. Међутим, ратне прилике се све више погоршавају. Због појачаних напада бугарских снага на источној граници, његова чета бива премештена из Младеновца у Пирот. Почетком октобра 1915. године Бугарска званично улази у рат, а већ 6. октобра Централне силе покрећу велику офанзиву на Србију из три правца. Суочена са надмоћнијим непријатељем, српска војска почиње постепено повлачење, које ће кулминирати тешким преласком преко албанских планина — једним од најтежих периода српске историје.
Након почеткa велике офанзиве у јесен 1915. године српска војска била је принуђена на повлачење. За многе војнике, па и за Крсту Соколовића почео је један од најтежих периода рата, познат као Албанска голгота. Према записима из његовог дневника може се пратити пут којим се кретала његова јединица. Крста је са својом телеграфском јединицом кренуо пре осталих војника. Дана 13. октобра 1915. године кренули су возом из Пирота ка Белој Паланци, где је Крста посетио породицу, и због сигурности, повео најмлађег брата Рајка са собом. 15. октобра 1915. године настављају пут ка Нишу и обилазе цркву Свете Петке и настављају пут. Тај тренутак је за многе војнике представљао кратак предах и прилику да се помоле пре наставка пута. Неколико дана касније, 17. октобра добијају наређење да у току ноћи наставе пут. Преноћили су у селу Кочане и сутрадан наставили пут према Прокупљу. Војници су се углавном кретали пешице или запрежним колима, а привилеговани су ишли коњима. За време боравка у Прокупљу добија информацију да је Бела Паланка пала под бугарску окупацију, при чему је велики број становника тог краја страдао. У дневнику је забележио овај период као почетак кризе, недостатак хране, кашњење плата и пораст инфлације.