+381 62 514 566
Победа на конкурсу „Мој јунак са Солунског фронта“ променила ми је живот. Нашао сам се пред камерама, давао интервју за телевизију и новине, говорећи о свом претку и успеху на конкурсу. Ипак, највећа награда ми је било путовање стазама славних бораца, на Видовдан.
Прва станица била је спомен костурница Удово у Северној Македонији. То је место сећања на српске војнике страдале 1915. године.
У близини се налази споменик у Поликастру где је била команда српске војске и савезника. Споменик је у облику петоугаоне пирамиде и буктиње на врху. Овде је свака реч водича, професора историје, Јована постајала јаснија. Без његових прича место би било неми камен.
Стигли смо у Солун на српско војничко гробље Зејтинлик. Гледали смо многобројне крстове и костурницу српских војника погинулих на Солунском фронту.
Пут смо наставили ка прелепој бањи Пожар Лутра. После ноћи одмора уследио је најтежи али и најдрагоценији тренутак путовања – успон на Кајмакчалан, место најкрвавије и најзначајније борбе на Солунском фронту. Квар аутобуса нас није спречио да пођемо путем ратника. Успон је био изазован. Осећали смо умор, али мисли о прецима који су уз борбе дошли до врха су нам дале снагу. Прелазили смо преко зараслих ровова у којима се може пронаћи понеки метак или бодљикава жица коју су војници кидали рукама да би савладали непријатељску препреку. У неком од ровова се борио и мој чукендеда Јован. Стајао сам на месту где је он пре 110 година био рањен, а многи други војници су живот дали за слободу свих нас. На врху тог светог места, испред капеле коју је саградио Краљ Александар Први Карађорђевић смо певали „Тамо далеко“. Организаторка конкурса Биља је похвалила нас ученике, победнике, након чега смо сви у глас као завет узвикнули слоган из мог рада: „Да се чује... да се чува... да се памти!“.
Дошло је време за силазак са Кајмакчалана и опоравак у базенима са топлом водом у бањи.
Наредног дана пут нас је водио у Аридеу до старе железничке станице коју су саградили српски војници и споменика Шумадијској дивизији. Затим у Ексиплатанес до споменика Тимочке дивизије и села Хриси. Стигли смо у прелепу Едесу, град богат водопадима и потоцима. Овде је био центар команде српске војске за време Солунског фронта, са војним болницама. У Едеси су боравили краљ Петар Први Карађорђевић и регент Александар у децембру 1916. године.
Окружени водопадом заиграли смо Ужичко коло уз хармоникаша из Грчке и узвике: „Живела Србија!“.
Путовање смо привели крају обиласком српског војничког гробља у Битољу, а затим и самог града. Уживали смо у разговору са становницима.
Ова јединствена авантура не би била могућа без Биље, Јане и Јована који су организовали пут и пружили нам прилику да се повежемо и испунимо жељу да прођемо стазама којима су нам преци корачали. Кући сам се вратио поносан јер сам чувар сећања на славне претке.
