+381 62 514 566
Негде далеко, под врелим сунцем и тешким небом, мој чукундеда је корачао заједно са хиљадама војника. Уморни, гладни и исцрпљени, али пуни наде, нису одустајали ни када је изгледало да излаза нема. Сваки њихов корак био је тежак, али вођен жељом за слободом и повратком кући. Мој чукундеда био је један од тих тихих јунака, чије се име можда не налази у великим књигама, али заувек живи у причама наше породице и у мом сећању. Његов пут није био лак, али је био испуњен храброшћу, вером и љубављу према отаџбини. Током рата, мој чукундеда је прошао кроз многе тешке тренутке. Напустио је свој дом, породицу и све што му је било познато, како би бранио своју земљу. Прелазио је дугачке и тешке путеве, суочавао се са глађу, хладноћом и страхом, али никада није губио веру. Са својим саборцима делио је и добро и зло, ослањајући се једни на друге у најтежим тренутцима. И када су многи посустајали, он је налазио снагу да настави даље. Посебно су били тешки дани када је све деловало изгубљено. Ипак, мој чукундеда није одустајао. Веровао је да ће доћи дан слободе и да ће се вратити својој кући. Та вера га је водила напред, давала му снагу да издржи и онда када је било најтеже. Његова храброст није била само у борби, већ и у истрајности, у томе што није губио наду.
Био је солунац и један од храбрих војника који су се борили за слободу наше земље. Звао се Михајло Савић, од оца Ивка и мајке Цвете, рођен у Горњој Бадањи 14.01.1890. године, где је и живео. Негде далеко, под врелим сунцем и тешким небом, мој чукундеда Михајло је корачао заједно са хиљадама војника. Уморни, гладни и исцрпљени, али пуни наде, нису одустајали ни када је изгледало да излаза нема. Сваки њихов корак био је тежак, али вођен жељом за слободом и повратком кући. Мој чукундеда био је један од тих тихих јунака, чије се име можда не налази у великим књигама, али заувек живи у причама наше породице и у мом сећању. Његов пут није био лак, али је био испуњен храброшћу, вером и љубављу према отаџбини.
Био је редов 6. пешадијског пука Дринске дивизије. Још као млад човек, 1912. године одазива се позиву отаџбине и одлази у рат. Као и многи други људи тог времена, сматрао је да је његова дужност да брани своју земљу и свој народ. Учествује је у многим тешким борбама против Турака, Бугара и Арбанаса (како је он звао Албанце). Није имао много времена за одмор, јер га је из једног рата чекао други, а за њега и његове саборце то никада није био Први светски, већ једноставно Велики отаџбински рат. Мој чукундеда је прошао кроз крваве битке на Брегалници, Куманову, Церу, Гучеву, Мачковом Камену, Колубари и Кајмакчалану. Са својим саборцима два пута је 1914. године протерао непријатеља из Србије. То су били веома тешки дани, али су српски војници показали велику храброст и веру у победу. Увек је говорио: „Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке“ и „До Солуна два сомуна“.
Мој чукундеда је често причао да нико не може да разуме колико је тај пут био тежак док га не пређе пешке. Војници су били гладни, изнемогли и промрзли. Киша и снег су стално падали, а одећа и обућа су били мокри и поцепани. Глад је била све већа и већа, а снага је полако нестајала.
Овако је чукундеда говорио мом деди, а деда мени:
„Пролазимо задњим метрима земље Србије, кажу нам, ту је близу граница Албанска. Гоњени као рањене звери већ смо изнемогли. Киша и снег. Одећа и обућа мокра и поцепана. Настаје и глад. Видим, не пише нам се добро. Одвојим се од колоне и скренем у једну српску кућу. Видим сиротиња. Затекнем у њој жену година моје мајке. На моје питање да ли има хлеба, она испод јастука извади комад проје, гледајући ме право у очи и уз сузе ми одговори: „Ево, сине, имам ово. Нема више, рано моја. Арнаути ми мужа убише, а два сина су отишла са нашом војском“. Размишљао сам да ли да узмем. На њено наваљивање, пристанем, али половину оног комада оставим њој. Извадим сребрњак да јој дам, али она ни да чује. На прозору куће угледам повећу воштаницу (свећу). Паде ми на памет да идем у неизвесност, ко ће знати да ли ћу остати жив, па ако и умрем, неко ће је запалити. Нисам ни стигао да је од ње потражим, схватила је шта хоћу, даде ми је. Ја онај мој сребрњак ставим јој на праг, пољубим је у руку, пожурим и стигнем моју чету. Када смо последњим корацима напуштали нашу отаџбину, окренем се, клекнем, прекрстим се и пољубим нашу свету земљу. Кренули смо даље да и сами нисмо знали куда.
Долазимо до Скадра. Глад, јад и беда. Хлеба нигде. Ко је имао још неки сребрњак и дукат могао је наћи. Ја то нисам више имао. Од Скадра настаје пакао. Пут нас је водио кроз врлети, гудуре и снег. Болесни, гладни и изнемогли. Арбанаси (Албанци) нас убијају, болест коси. Једемо све и свашта: нађену траву испод снега, зрна кукуруза из воловске и коњске балеге, кору са дрвета. Ако је угинуо коњ, брзо би био искасапљен ножевима изгладнелих војника. Јело се пресно месо, јер изгладнела душа није могла чекати да се оно крај ватре бар мало испече. Имадох среће, те од једне цркнуте мазге уграбих парче меса. Грехота од Бога, али, крио сам га да нико не зна да ми је у торби, јер не можеш одолети молби гладних, а ако свима дам, мени ништа не остаде. Мој имењак Михајло из Завлаке, болест га савладала, једва га ноге носе, да ли је предосетио или је видео да у торби имам парче меса, очајнички ме молио за један залогај. Ја би му дао али нисмо били сами, јер ако остали виде не би ништа остало ни за мене ни за њега. Ишли смо све даље и даље. Застанемо у једној ували. Убрзо се направи и огромна ватра, а ја брже боље кренем да тражим мог имењака, мислим, сад је прилика да оно парче меса поједемо. 2 Сећање мог чукундеде, а по изјави породице Савић је и записано у књизи: Цветин-Милутин Васић, За отаџбину пали непобеђени, Лозница 2014, 387-389.
Кренем од војника до војника, кад на крају преко великог пања лежи војник. Дрмнем га за раме, он се не миче. Окренух га, погледам му лице и препознам мог имењака Михајла, мртав. Било ми је га жао као рођеног брата. Заплаках. Извадим ону воштаницу што је добих од мајке Српкиње и први пут је запалих. Помолим му се за покој душе и за опроштај што му залогај меса нисам дао. То, и дан данас, не могу себи да опростим. Свећу угасих, ставих је у торбу и кренух даље. Глад све гора, ми све немоћнији. Почињем да једем и свој каиш. Сваки дан по парченце. Угрејем га поред ватре док се добро не стврдне, па онда кидам парче по парче и полако једем, тек да заварам глад. На срећу у несрећи, ја сам био све мршавији, па за јело сам имао шта да скратим. Као додатак каишу, одгризем мало и оне моје воштанице. Једем, а гледам и да ми остане, да имам неком од мојих другова на самрти запалити. Палио сам је неколико пута, само толико да им се за покој душе помолим и одмах је гасио. Каиш сам скоро појео, а од воштанице је остало само мало парченце, које сам оставио да ми моји другови запале ако бих умро, за покој моје душе. Ипак, то парче запалих једном мученику из Недељица“.
Током повлачења српске војске преко Албаније, чукундеда је заједно са својим саборцима пролазио кроз глад, зиму и умор. То је био најтежи део његовог живота.
Када су коначно стигли до мора у Драч, савезници су их прихватили на своје лађе и превезли на острво Крф у Грчкој. Тамо су их лечили и враћали им снагу. Чукундеда је често говорио да ни тамо није било лако. Многи војници, исцрпљени, умирали су, а сахрањивани су у мору, које су онда назвали Плава гробница. Чукундеда би увек застао када прича о томе, као да поново види своје другове. Управо тамо, на ратишту у луци Драч, у тим тешким данима, догодила се прича коју је цео живот памтио. Када су стигли у Драч, гладни и измучени јели су све што су видели, а он је узео свеж хлеб и појео га јако брзо. Говорио је да му се чинило да никада ништа лепше није окусио. Убрзо након тога, завртело му се у глави, пао је и осетио јаке болове у стомаку, мислио је да ће умрети. У сред рата, после свега што је преживео, умало га није савладао обичан свеж хлеб. Касније је причао: „Метак ме није хтео, али хлеб замало јесте“.
Пут 6. пешадијског пука Дринске дивизије, Михајла Савића и његове сабораце водио је даље са Крфа, после опоравка, до Солуна. А одатле преко Кајмакчалана и Битоља. Говорио је да је многе другове изгубио на Кајмакчалану као и рођеног брата, да је то била страшна и крвава битка, као она на Гучеву. Веома се љутио на солунца-ратника, великог списатеља и творца „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића јер у опису крваве битке на Кајмакчалану, као заслужене за победу помиње и неке друге српске дивизије уз дринску, на шта би Михајло рекао: „Лаже! Наша Дринска и ми Дринци смо на нож, бајонет и бомбе, у борби прса у прса са Бугарима освојили Кајмакчалан!“.
Дринска дивизија осим што је дала кључан допринос у освајању Кајмакчалана истакла се и даље у борбама 1916. године. Дивизија је водила изузетно тешке борбе у луку који прави Црна река. Терен је био мочваран и изложен артиљеријској ватри са околних висова. Заједно са француским снагама, Дринци су ушли у Битољ 19. новембра 1916. То је био први већи град ослобођен у отаџбини.
Потом се фронт усталио на једној линији рововских борби. Провели су две зиме у суровим планинама. Када је расформирана Трећа армија, Дринска дивизија је ушла у састав Прве српске армије и узела значајног учешћа у пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године. У одлучујућем пробоју Солунског фронта, 6. пук је имао задатак да пробије главну линију на једном од најтежих делова. Након пробоја, наставили су енергично гоњење непријатеља, често избијајући испред осталих. Чак је записано да су пешаци Дринске дивизије напредовали брже од француске коњице.
На том путу ослобађања отаџбине, ослободиоци су величанствено дочекивани. Чукундеда се сећа и дочека српске војске у Крагујевцу. Дочекивани су са великим весељем, даровима и цвећем, а он је дариван пешкиром на коме је било извезено: „Нека вас Бог поживи ослободиоци!“ Пешкир је сачувао до своје смрти.
Причао је да је српска војска имала толику жељу и снагу, да приликом пробоја Солунског фронта нису могли да се зауставе и да су „швабе“ гонили и у Мађарској. Крај рата Михајло је дочекао у мађарском граду Печују. Постављен је за једног од заповедника града. Ту је затекао и своје Бадањце, Митра Митровића и Младена Драгојевића, који су све време рата били заточеници у аустроугарским логорима. Пронашли су два фијакера и у њих упрегли коње па тако парадирали улицама Печуја. Веселили су се и певали српске песме колико их је грло носило. Био је јако паметан, мудар и писмен човек. Захваљујући боравку у Грчкој и Мађарској, Михајло је доста научио. Говорио је да је тамо научио и „швабски“ језик који му је касније спасао живот и породицу.
За тај догађај је говорио да је било лето, Други светски рат и да је наша држава већ била окупирана од стране „Шваба“. Засеоци у Горњој Бадањи су били у пламену, куће су гореле, јаук и кукњава свуда јер је „швабска“ казнена експедиција чинила зверства. Каже да су у њихово двориште ушла четири немачка војника, а мој чукундеда је изашао испред њих и обратио им се на немачком језику. Причао је са њима, а они су хтели да уђу у кућу. Када су ушли, ту су били моја чукунбаба и њихове четири кћерке, док је мог прадеду чукундеда сакрио. „Швабе“ нису желеле ништа осим што их је занимала преслица са вуном и вретено који су били у ћошку наслоњени на зид. Чукундеда је реко једној од кћерки да покажу како се преде вуна, а војници су били у чуду јер нису знали шта се са тим ради. Када су кренули, тражили су да им чукунбаба спакује јаја да понесу, а чукундеда од њих да им на папир напишу да су они били ту како им следеће казнене експедиције не буду правиле проблеме. Један од њих је на чистој хатрији написао и рекао да су са тим папиром заштићени и да их нико неће дирати, а након тога су отишли. Причао је да је након неколико дана долазила још једна казнена експедиција али их нису дирали јер је чукундеда показао папир који му је „Швабо“ дао.
Донео је старе тањире из Печуја, пеглу и сталак за свећу из Солуна као и фењер који годинама стоји на полици као успомена на прошла времена, и још много других ствари. Донео је и нешто много вредније, прве саднице малине и багрема. По повратку у родну Горњу Бадању, подигао је леп воћњак, виноград, а први је педесетих година прошлог века на свом поседу подигао малињак, и за данашње време, на већој површини. Пошто је био угледан и цењен од стране мештана села, чукундеда је био сеоски „кмет“, односно био је судија у мањим споровима у селу.
Током рата, мој чукундеда је прошао кроз многе тешке тренутке. Ипак радо је причао о свом војевању. Прелазио је дугачке и тешке путеве, суочавао се са глађу, хладноћом и страхом, али никада није губио веру. Веровао је да ће доћи дан слободе и да ће се вратити својој кући. Та вера га је водила напред, давала
му снагу да издржи и онда када је било најтеже. Његова храброст није била само у борби, већ и у истрајности, у томе што није губио наду. Одликован је орденом Споменица за верност отаџбини (Албанска споменица).
Преминуо је 11.02.1975. године у својој родној Горњој Бадањи.
Мој чукундеда Михајло је био човек какав се ретко среће. Био је солунац, херој, прошао је кроз највеће муке и из рата се вратио са причама које су се дуго препричавале у нашој породици. Он није оставио само приче из рата, већ и део своје душе утакнуте у све што је радио. У његовим рукама, које су некада носиле терет рата, касније су расле малине, винова лоза и настајао је живот. Његова сећања и снага коју је носио у себи, заувек ће остати урезани у нашем срцу. Док данас стојим и размишљам о њему, осећам понос, али и тугу што такви људи полако одлазе. Ипак, знам да мој чукундеда није заиста отишао, он живи кроз нас, кроз сваку успомену, кроз сваки плод из његовог винограда и кроз љубав коју нам је оставио. Он није био само војник. Био је симбол храбрости, издржљивости и неизмерне љубави према животу која је остала у сваком од нас.
И зато знам, мој чукундеда никада неће бити заборављен, јер он не живи само у прошлости, већ и у нама.
Успомена на мог чукундеду и даље живи у нашој породици. О њему сам слушао кроз приче мог деде и тате и тако сам га упознао, иако га лично нисам познавао. Не знају можда сви потомци све детаље ове приче, али већина зна ко је био и шта је урадио. Данас има доста његових потомака расутих на разним странама, али нас повезује то што потичемо од њега и што га памтимо. Поносан сам што сам потомак овог јунака и што смо брат и ја једини мушки наследници са поносом носимо презиме Савић. Као сведочанство о пореклу, урадио сам породично стабло као трајни запис у којем посебно место заузима мој чукундеда солунац.
Аутор: ВОЈИН САВИЋ, ОШ „14. октобар“ Драгинац, Лозница, VII/2 разред
Ментор: наставница Драгица Савичић
Слике 1, 2 и 3. Сталак за свећу, фењер и пегла из Солуна
Слика 4. Мапа пута Михајла Савића Солунца
*Аутор свих цртежа који су прилог раду је Војин Савић.
