+381 62 514 566
Ово је прича о мом чукундеди, Милојку Момировићу. Рођен је 1891. године у селу Плана, општина Параћин. Био је редов митраљеског одељења Трећег батаљона Петнаестог пешадијског пука Моравске дивизије Прве српске армије, распоређен на првој линији Солунског фронта.
Милојко је био део славне српске војске, чији је пут преко Албаније био ход кроз саму ивицу смрти. Хладноћа која је продирала до костију, глад која је грицкала душу, и исцрпљеност која је претила да сломи и најјаче.
Сећам се декине приче о антерији, том скромном комаду одеће из родног краја. Када га је лед заробио, Милојко није оклевао. Хладнокрвно је одсекао рукаве своје антерије и навлачио их на своје промрзле ноге. Тако је наставио свој пут, носећи у себи не само хладноћу, већ и неизмерну љубав према породици која га је чекала. „Ко није прешао Албанију пешке, тај не зна шта су муке тешке“, биле су речи које су одзвањале у његовој души, речи које су постале синоним за патњу и издржљивост.
Долазак на Крф био је олакшање, али и нови круг пакла. Таласи су били немилосрдни, вукући га ка дну, ка вечном сну. У том тренутку, када је мислио да је све готово, пружила се рука спаса. Његов саборац, јунак из Ресавског краја, извукао га је из морских дубина.. На острву Видо, гледао је како његове другове, оне који нису имали среће да буду извучени из воде, везују канапима око стомака и бацају у море.
Његов Петнаести пук је након повлачења преко Албаније реорганизован на Крфу. Ту на острву, одиграла се у Милојку још једна борба, али овог пута једна права унутрашња борба. Чак и у тако тешким тренуцима он је био човек части. Када је видео војника како краде дукате, док је командант тражио кривца, остао је нем. Није желео да иједну душу додатно оптерети, јер је знао да свако од њих већ носи свој крст и да сваку душу треба сачувати за оно што тек долази.
Пук је затим пребачен на Солунски фронт. Од лета 1916. године, пук се налазио на простору од Вардара до Црне Реке, учествујући у офанзивним операцијама ка Битољу (Монастир) и у јуришима на „чуке“. Период од 1916. до јесени 1917. године био је кључан, са линијом Црна Река – Добровени – Брод – Сливница, где је сектор Моравске дивизије био изложен жестоком отпору немачко-бугарских снага, са утврђеним линијама ровова, митраљеским гнездима и бодљикавом жицом.
И док је бугарска страна држала прилазе Битољу, и покушавала да заустави српски пробој, Трећи батаљон иде у напад, а митраљеско одељење иде иза прве пешадијске линије и ,,сече непријатељску ватру". Део ударне структуре био је и Петнаести пук, тако да Милојко никада није био у позадини, већ је имао веома важну улогу – био је у тактичкој првој или другој линији. Његово митраљеско одељење је морало да брани истурени положа, и наравно, штити подручје.
Тада долази и до Милојковог рањавања, јер се налазио на истуреној тачки бојишта. Деда Милојко се налазио у најизложенијем делу формације, а његови љути противници били су Бугари. Мој тата, који воли да проучава старе ратне карте, рекао ми је да се Гривица налазила на Македонском фронту, на подручју данашње Северне Македоније.
Рука му је рањена 2. септембра 1918. године на положају Гривица (по новом календару 15. септембра). Његова рука ће постати не само заштита, него и божји спас. Његова лева рука, рањена и осакаћена, прича је за себе. Парче гранате, немилосрдни непријатељ, јурило је ка његовом срцу. Али, судбина је хтела другачије. Уместо да пробије оно што је најсветије, гелери су му откинули два прста. Два прста која су, у том кобном тренутку, постала његов анђео чувар, спасавајући га од сигурне смрти. Да није било те жртве, те крви проливене на фронту, ја вам данас не бих причала ову причу.
Нашао је утеху у солунској болници, лечен од стране француских и енглеских лекара, али упркос свему што су покушали, нису успели да га „опију“. На сопствени захтев се враћа на фронт, делимично опорављен, али са јасним ставом да не жели да одустане у преломном тренутку ратних дешавања.
И док је трајао сам пробој Солунског фронта, стигао је и Милојко, спреман за нову борбу. Њихов славни војсковођа, Степа Степановић, рекао им је: „Војници, биле су борбе, биле, али ова борба на Кајмакчалану, преживеће онај кога Бог воли“. Настао је мук, али сви су имали вољу да дођу живи својим кућама, где су им супруге и мала деца.
А онда, повратак кући. Кући која је била другачија. Од троје деце, двоје је рат однео. Остала је само најмлађа ћерка, Зорка, светионик наде у мору туге. Њена мала рука у његовој, то је био његов једини ослонац.Када је стигао своме дому, свом родном крају, селу Плани, на његовој одећи су биле рупе од метака, али га ни једна није коштала живота, на срећу свих његових ближњих.
Када данас затворим очи, пред собом видим не само сећање, већ живу слику мог чукундеде, Милојка Момировића, како се бори за живот на Солунском фронту.
Док ми деда прича ове речи, видим му сузе како клизе низ образе. Сузе које су мешавина туге за рањеним претком и поноса на његову храброст. Те сузе су доказ да Милојкова жртва није заборављена, да је оставила дубок траг у нашој породици.
После ове приче, док сам тонула у сан, доживела сам нешто посебно. Сањала сам да сам са мојом наставницом ишла на Кајмакчалан. Било је дивно. Ваздух је био чист, а поглед са врха планине одузимао дах. Осећала сам понос и мир, као да сам тамо била да одам почаст свим храбрим душама које су се бориле за нашу слободу. Тај сан је био као порука, као потврда да жртва мог чукундеде и свих осталих није била узалудна.
Мој чукундеда, Милојко Момировић, није био само војник. Био је херој који је преживео немогуће. Преживео је Албанију, преживео је Солунски фронт, преживео је губитак. Са два прста мање, али са срцем пуним љубави и поноса, вратио се да би ја данас могла да причам ову причу. Причу о снази, о жртви, о љубави која побеђује смрт. Он је мој јунак, моја инспирација, и вечни симбол непоколебљиве воље српског народа.
Погледајте дирљив и емотиван филм о јунаку Милојку, направљен од стране његове чукунунуке.
Аутор: Мина Гајић, одељење V², село Плана
Основна школа „Бранко Крсмановић“, Доња Мутница, општина Параћин
Име наставника: Оливера Максимовић Богдановић
