Јунак дивизије заборава 

Једна је кућа пренела огњиште, 
Ветар сеобе повео је и њу. 
Са Косова поља равна и славна, 
Дочекаше Јашићи златиборска села древна. 

У горама високим  
Где мраз стоку и биље убија, 
Опстали су и судби пркосили 
Србијанци стари и задрти. 

Не дадоше муци предаха, 
Жуљевима опоравка, 
Ранама лека, 
Већ само рада и рмбачења. 

Али тако дуго могло није, 
Хтеде младост да се одмори, 
Нађоше браћа Ђорђе, Павле и Живко
Своје место, пшеницу и жито. 

На Врчину насели се још три фамилије,
Деце и снаји колико ти душа пожели,
Све вила до виле и јунак до јунака,
Јашиће какве не рађа мајка. 

Из колевке код шуме мојих предака,
Израстоше Танасије, Михајло и Милица.
Моје се корење дрветом живота и вечности,
За Михајла веже и очински и праотачки. 

Михајло изроди пет кћери и јединца Јована,
Јован четри сина и троје ,, ђеце“!
Милана Солунца, Милоја мученика,
Миливоја мени странца и Милована Јунака. 

Овако је то било, 
Магла и срам заборава, 
Гуши ме али одаје легенду, 
Сада видим шта се и како збило: 

Кобна је ноћ ватреног неба, 
Страхота шири се од ушћа ка југу,
Кнез Михајло и деспот плачу, 
Крици деце опомињу мајке на порођају. 

Престоница пада, 
Са њом и цела земља, 
Краљ и влада се повлаче, 
Ко ће нам Србију штитити? 

Земља подрхтава, реке крше своја корита,
Смрт руши и опседа прастаре цркве.
Нико не дише. 
Калемегдан затрпава своје катакомбе.

Једна стара мајка плете чарапе. 
Срцу ставља слику сина ближе од коже. 
Једном сузом напаја пшеницу
Али хлеба нема, смрзнут је. 

Најхрабрији су пошли у ледене бездане, 
Пратио си од Цера до Солуна, 
Сачувао си руке од каљања крвљу, 
Сакрио си душу од јада и ужаса. 

Врела кама ти је лек за ране била, 
Шајкача опомена и достојанство, 
Јуришао си увек први а повлачио се последњи, 
Давао кад немаш, живео кад не можеш. 

Бој на висинама неба дочекао си, 
Дошао тамо далеко, 
Одакле су те протерали, 
Вратио шта су ти из бића отели. 

Деца су те плачем и бедом дочекала, 
Унуци те кукавичлуком продали, 
Рођаци затрли име твоје, 
Миловане Јашићу пракољено моје! 

Лука Јашић, I разред Филолошке гимназије, Београд