+381 62 514 566
Синовче, ако икад будеш слушао приче о ратовима, слушај их пажљиво, али им немој завидети. Јер рат није само храброст и победа, како људи понекад причају. Рат је и страх који ти се увуче у груди, и глад која ти стеже утробу и туга за људима који су јуче били поред тебе, а данас их више нема.
Зовем се Милан Бранков. У нашем Футогу звали су ме Миша. Тако ме је звао и мој отац Тима Бранков, прек, али храбар и вредан човек који је целог живота радио земљу поред Дунава.
Наше село лежи у равници где земља рађа, а Дунав тихо тече. Кад се ујутру подигне магла изнад воде, све изгледа мирно и добро — као да се никакво зло не може приближити тим њивама и кућама.
Моји Бранкови били су земљорадници. Ни богати, ни сиромашни — али поштени. Од малена сам учио да човек мора устати пре сунца ако жели да га дан дочека као домаћина.
Mилан Бранков, 1937.
Али живот није био само рад.
Кад падне вече, људи би седели испред кућа. Старији би причали, а ми млађи слушали. Понекад би неко запевао, па би се песма преносила кроз село.
Отац Тима је умео да каже:
„Мишо, запамти — човек без образа није човек.“
Тада нисам знао колико ће ми те речи значити.
Када је почео Велики рат, био сам још млад. Али рат не пита колико ти је година…У то време дечаци брзо постају људи. Довољно је да чују топове.
Сећам се дана када се прочуло да се војска спрема за нове борбе. Немачки фелдмаршал Макензен кренуо је на Србију са силном војском. Народ је знао да ће бити тешко.
Те ноћи нисам могао да спавам. Слушао сам како ветар носи мирис Дунава и мислио на Србију, на војнике, на то како тамо негде људи гину за земљу.
Ујутру сам одлучио.
Нисам имао ни много година, тек четрнаест лета, ни много снаге, али сам имао срце које није могло да остане код куће.
Сећам се дана када сам последњи пут погледао нашу кућу у Футогу пре него што сам кренуо. Отац Тима је већ био присилно мобилисан од Аустроугара, а мајка Милица је стајала на капији и ништа није говорила. Само ме је погледала, онако како само мајке гледају кад знају да им син одлази у нешто велико и страшно.
Када сам пошао, рекала је само:
„Иди, Мишо. Али се врати ако Бог да.“
Те речи носио сам са собом кроз читав рат.
Са друговима сам чамцем прешао Дунав и као добровољац се прикључио српској војсци код Београда. Било је то око 1. октобра 1915. године. У то време нисам ни сањао да ћу са српском војском преживети албанску голготу и од будућег краља Александра I Карађорђевића добити орден Албанске споменице на крају рата.
У Београду сам распоређен у Дринску дивизију Прве армије, под командом славног војводе Живојина Мишића.Тада нисам знао колики је то човек. Али кад војвода погледа војску, човек се исправи и заборави на умор.
Борбе су биле жестоке. Земља се тресла од топова, а небо је било пуно дима.
Једног јутра пробудила нас је тишина. То је у рату увек знак да ће се нешто десити.
Седели смо у рововима и гледали у маглу која се спуштала над пољем. Нико није много говорио. Само се чуло како неко чисти пушку или како ветар носи суво лишће.
А онда су почели топови.
Земља се затресла као да је сама планина устала. Гранате су падале око нас, а дим је прекрио све.
Сећам се да сам у том тренутку помислио на кућу у Футогу. На двориште, на оца Тиму, мајку Милицу и на мирис хлеба који се пече.
И онда сам схватио колико човек у рату мисли на обичне ствари.
Наредба је стигла брзо.
„Напред, браћо. За краља и отаџбину!“
И кренули смо.
Не сећам се колико је та борба трајала. У рату време другачије тече. Сати постану минут, а минут понекад траје као читав дан.
Сећам се само лица војника поред мене. Сви смо били прљави од земље и барута, али нико није одступао.
Јер кад једном кренеш напред са својим друговима, више нема назад.
Тада сам први пут осетио шта значи братство међу војницима.
Нисмо се познавали од детињства, нисмо били ни из истих крајева.
Али у том тренутку били смо као браћа.
И ратни дани су текли…Сећам се, први пут сам осетио страх када су гранате почеле да падају око нас. Али брзо човек схвати — ако станеш, страдаћеш. Зато идеш напред.
Ишли смо колико смо могли. Битке су долазиле једна за другом. Понекад се чинило да ни ноћ нема времена да падне између њих.
Сећам се мириса барута. Сећам се земље која се тресе од топова. Сећам се и страха — оног страха који ти се увуче у груди, али га не показујеш јер стоје други поред тебе.
Човек у рату научи једну ствар: храброст није кад се не бојиш. Храброст је кад те је страх, а ипак идеш напред.
А онда је дошла наредба о повлачењу.
Синовче, то није било повлачење. То је било страдање читавог народа.
Војска, народ, колоне жена и деце, старци, болесни — сви су кренули преко Косова, па у албанске планине.
Зима је била сурова.
Снег до колена, ветар који сече лице, глад која ти празни утробу. Данима нисмо имали хлеба.
Сећам се како смо једном поделили последњу корицу хлеба нас петорица. Сваки је добио по мрвицу, али нико се није жалио.
Људи су падали поред пута.
Неко од глади, неко од болести, неко од умора.
Никад нећу заборавити једног старца који је седео на камену и гледао у даљину. Кад смо прошли поред њега, само је рекао:
„Идите, децо… Србија вас чека.“
После смо чули да је ту и остао.
Тај пут преко Албаније народ ће касније назвати Албанском голготом. И с правом.
Али и у тој муци човек види шта значи друг. Снег је падао данима. Ветар је секао лице, а глад је била толика да човек мисли само на хлеб. Једном смо нашли смрзнут комад кукурузног хлеба. Нас шесторица смо га поделили као да је злато.
Људи су падали поред пута.
Неки би само сели и рекли:
„Идите ви… ја ћу мало да одморим.“
Али сви смо знали да се са тог одмора више не устаје.
Сећам се једног дечака који је ишао са нама. Није имао више од петнаест година. Једне ноћи је рекао:
„Само да стигнемо до мора…“
Ујутру га више није било. Остала је само његова пушка у снегу.
Када смо коначно стигли до мора, били смо сенке од људи. Тај пут преко Албаније био је најтежи део мог живота.
Планине су биле немилосрдне. Зима је уједала као звер. Ни хлеба није било довољно, ни снаге. Многи су падали поред пута.
И данас се сећам лица људи које сам последњи пут видео на том путу.
Али ишли смо даље.
Јер смо веровали да Србија мора да живи.
Кад смо стигли до мора, многи од нас су били само сенке од људи. Француски бродови су нас превезли на Крф. Тамо смо први пут после дуго времена осетили да смо живи.
Крф је био место где је српска војска поново устала.
На острву Видо смо се опорављали, лечили и чудом остали живи. Тамо смо, на том острву змија, поново учили да стојимо усправно.
Ту смо се први пут после дуго времена осетили као људи. Дали су нам храну, лекове, чисту одећу и као ретке преживеле, поново нас вратили на острво Крф.
Али највише нам је значило што смо знали да Србија није нестала.
Ту смо се опорављали и чекали нову борбу.
После опоравка пребачени смо на Солунски фронт.
1916. године учествовао сам у бици на Кајмакчалану. То је била једна од најтежих битака. Планина каменита, ровови плитки, а непријатељ упоран.
То је била тешка борба за сваки камен, а свуда около мноштво мртвих српских и бугарских војника.
Близу 5000 страдалих. Кажу око 30.000 избачених из строја.
Када смо коначно освојили врх, многи од нас нису имали снаге ни да викну. Само смо гледали у небо и мислили на другове који су остали у камену те планине.
После тога ослобођен је Битољ.
А 1918. године дошло је оно што смо чекали.
Једног септембарског јутра стигла је наредба.
Српска војска креће у напад у пробој Солунског фронта.
Сећам се да је сунце тек излазило. Светлост је падала на брда, а војници су стајали спремни.
Нико није говорио.
Сви смо знали да се спрема нешто велико.
Када је почела артиљерија, планине су одјекивале као гром. После тога стигла је команда.
„Напред браћо! За краља и отаџбину! За Србију!“
Српска војска креће у напад.
И тада смо кренули. Нисмо више били уморни војници. Били смо људи који се враћају кући. Годинама смо чекали тај тренутак.
Солунски фронт био је дуг и тежак. Чинило се да рат никада неће престати. И тада се нешто у нама преломило. Непријатељ се повлачио, а ми смо ишли даље и даље.
Сећам се једног војника који је, док смо трчали, викнуо:
„Браћо, идемо кући!“ И та реч — кући — дала нам је снагу какву ниједна војска на свету нема.
Када је фронт коначно пробијен, знали смо да је рат при крају.
Србија нас је чекала. И тај пут назад био је најлепши пут који сам икада прешао.
Када је Солунски фронт пробијен, знали смо да је рат при крају.
Људи су нас дочекивали са хлебом и сузама.
Када је српска војска грабила напред, више ништа није могло да је заустави. Чак ни савезничка коњица није могла да је прати. И тако све до Београда…
То није био само четрдесетпетодневни војнички поход. То је био тријумфални повратак кући. У мајку Србију!
Ишли смо кроз ослобођена села и градове, а народ је плакао и љубио војнике. Ослобађали смо Ниш, Београд…од деморалисаних Немаца, Аустроугара и Бугара.
Тада сам први пут осетио да све оно што смо преживели има смисла.
После рата живот није одмах постао лак. Морао сам поново у војску. Служио сам у Мостару, а касније и у Краљевој гарди у Београду.
Али човек после рата почне да тражи мир.
Вратио сам се свом дому, срце ме је вукло кући.
Вратио сам се у Футог, својим Бранковима. Укључио сам се у Соколско друштво, вежбао гимнастику, и као истакнут гимнастичар учествовао на слету у Прагу и Софији. Годинама сам певао у црквеном хору у храму Српске православне цркве у Футогу. Песма лечи душу после рата.
Живот је кренуо даље.
Оженио сам се, добио децу — два сина и једну ћерку. Али једног сина и ћерку судбина и опаке болести су ми рано узели.
Човек до краја живота на то не може да се навикне. Само се научи да носи.
Касније је дошао и Други светски рат. У априлском рату сам био заробљен и одведен прво на присилан рад у Немачку, а затим и у логор Маутхаузен, због помагања немачким антифашистима. Из нацистичког ропства ослободила ме је америчка војска.
И ту човек научи колико је слобода скупа.
После 1945. године вратио сам се кући после три месеца пешачења. Живео сам са супругом, сином Војиславом и његовом породицом.
Доживео сам дубоку старост.
Али никад нисам заборавио оне дане када смо као младићи ишли у рат, са страхом у грудима и надом у срцу.
Синовче, ако нешто треба да запамтиш из моје приче, то није рат.
Ни пушке.
Ни топови.
Запамти само ово: човек вреди онолико колико може да издржи, а да притом остане човек.
Милан Бранков, 1978.
А ми смо у тим страшним годинама успели у једном — сачували смо Србију и образ.
И зато, кад прођеш поред неког старог војничког гроба, скини капу.
Јер можда је ту неки момак који је, као и ја, само желео да се једног дана врати кући.
Мој отац Тима ме је научио шта је част.
Ја сам то пренео свом сину Војиславу.
Он свом сину Миодрагу.
А сада ту причу носи и мој чукунунук Олег.
Од Тиме до Олега прошло је више од једног века.
Свет се променио.
Али једна ствар остаје иста.
Ратова и даље има.
Човек мора да зна одакле је.
Јер човек не живи само док дише.
Живи док га се потомци сећају.
Зато, ако једног дана мој чукунунук Олег стане поред Дунава у Футогу (у који су се моји преци доселили са Косова 1728.године ) и сети се да је некада давно један младић по имену Миша Бранков кренуо у рат да брани земљу — онда ће ова прича имати смисла.
Јер све у животу може да се изгуби.
Само се част, корени и сећање не смеју изгубити.
А наша највећа победа није у томе што смо победили непријатеља.
Највећа победа је што смо остали људи. И што смо сачували Србију.
Додатак 1:
„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, уништити вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, мора бити светао.
Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из свога бројчаног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.
Ви немате више да се бринете за своје животе, они више не постоје. Зато напред у славу!
За краља и Отаџбину!
Живео краљ! Живео Београд!“
Драгутин Гавриловић, мајор српске војске, Други батаљон 10. кадровског пука
7.10.1915.
Додатак 2:
„Током повлачења српске војске и народа преко Албаније 1915–1916. године, познатог као Албанска голгота, колоне исцрпљених војника и избеглица пролазиле су кроз изузетно тешке услове. На појединим местима су их нападале и пљачкале наоружане групе локалних албанских разбојника, користећи њихову исцрпљеност и слабост. Многи су том приликом изгубили храну, опрему и животе. Истовремено, забележено је и да су неки мештани (присталице Есад Паше) помагали српским војницима и избеглицама да преживе тежак пут до Јадрана.“
Додатак 3:
Хлеб из Првог светског рата (таин)
Таин је био основни хлеб који су јели војници Војске Краљевине Србије током Првог светског рата. Био је тамнији, густ и веома хранљив, како би војници могли да издрже дуге маршеве и напоре. Често су га носили у војничким торбама јер је могао да траје више недеља.
Састојци:
Припрема:
Олег Бранков, ученик трећег разреда гимназије "Смарт", Нови Сад
Ментор: Виолета Лунић, професор историје
*Овај есеј написан је по породичном сећању на мог чукундеду Милана – Мишу Бранкова, добровољца у Првом светском рату. Његова прича преноси се у нашој породици већ више од једног века.
